Boris Paramonov
Prljavi čovek ili čisto društvo
– Gledajući tuđu patnju

Izašla je nova knjiga matrijarha američkog intelektualizma, filozofa, kritičara, pisca, esejiste – Suzan Sontag. Naslov joj je „Gledaju ć i tuđu patnju ”. Autorka postavlja pitanje o adaptaciji tzv. naprednog čovečanstva na slike užasa i nasilja koje svakodnevno dospevaju u udobne salone stanovnika bogatih i razvijenih država putem televizijskih vesti ili različitih publikacija. Optužujući potrošače nasilja kao spektakla, ljubitelje strašnih prizora bez izlaganja bilo kakvom riziku, Suzan Sontag piše:

„Govoriti o realnosti kao pukom spektaklu danas je vulgarno i provincijalno. To je, međutim, okosnica ponašanja obrazovanog gledaoca iz bogatih regiona sveta, gde su vesti postale prava razonoda. Početna pretpostavka glasi: čovek jednako gledalac. Na delu je frivolna zamena teza – da na svetu i nema istinske patnje. To je apsurdno poistovećivanje sveta s onim malim zonama, gde ljudi imaju privilegiju da budu gledaoci, a to znači i da zatvaraju oči na patnje drugih ljudi.”

Suzan Sontag formuliše ovaj problem na etičkom planu. Ali, problem nasilja kao prizora ima i ozbiljan estetski aspekt. Pomenimo u vezi s tim francuski film „Ireverzibilno”. On se odvija obrnutim redosledom, od kraja ka početku, pri čemu finalna (u stvari – početna) scena prikazuje jednu skoro bukoličku ljubav u nekakvoj rajskoj bašti.

Filmski kritičar „Njujork tajmsa”, Skot, (u broju od 23. marta) piše: „Film Gaspara Noe sadrži dve krajnje okrutne scene – silovanje žene i ubistvo nasilnika od strane bivšeg i sadašnjeg njenog ljubavnika, pri čemu je zabunom ubijen pogrešan čovek. Postavlja se pitanje, ko je, zapravo, gospodin Noe, koji scenu silovanja pokazuje u jednom kadru tokom čitavih deset minuta – bestidni provokator ili hrabar umetnik, i kakav je njegov odnos prema nasilju uopšte. Može li se nasilje tretirati kao vrsta prizora, uzetog izvan motivacije konteksta”.

Istovremeno sa ovim filmom, Skot razmatra i Polanskovog „Pijanistu”, koji je dobio ovogodišnjeg Oskara za najbolju režiju. Jasno je da za scene nasilja u ovom filmu postoji neophodna motivacija i kontekst: rat, varšavski geto, holokaust. Ali, setimo se filma „Stanar” istog Polanskog, gde se odvija čisto estetska igra s nasiljem i surovošću. Pada nam na um stara formalistička teorija o umetnosti kao montaži atrakcija, u kojoj motivacija ima sporednu ulogu, a može i sasvim da izostane, dovodeći do tzv. ogoljavanja postupka. Šta, dakle, čini Noe? Neosporno, on demonstrira stvaranje scena mimo svake motivacije i manifestuje svoje režisersko umeće. LJudi s estetskim iskustvom mogu da posmatraju te scene bez svake emocionalne reakcije, uživajući u majstorstvu njihovog snimanja. U ovim atrakcijama estetika pobeđuje etiku.

Postavlja se pitanje zašto savremena umetnost sve češće pribegava takvim efektima – famoznom seksu i nasilju? „Zato što je svet takav”, veli Suzan Sontag. Možemo da isključimo televizor i da ne gledamo vesti iz Iraka, ali u bioskop ćemo pre ili kasnije otići – i tamo će nas ščepati prljavi talas savremenog života. „Ako bi trebalo da se odlučim između rok grupe 'Dors' i Dostojevskog, ja bih, naravno, izabrala Dostojevskog. Ali treba li da biram?”
I odista, imamo li mi pravo da biramo? Postoji čuvena apofegma Teodora Adorna da je nakon Osvjencima umetnost nemoguća. Pa ipak, ona nastavlja da postoji. Štaviše, dostojanstvo istinske umetnosti nakon Osvjencima je u tome što ona svaki put iznova modeluje upravo – Osvjencim. Tu se zacelo kriju i motivi filma Gaspara Noe. On govori o čoveku ono što smo saznali iz iskustva čovečanstva u 20. veku i što traje i u novom, 21. veku. Dogodila se dehumanizacija društva, o čemu je pisao Ortega-i-Gaset još 1927. godine. Sada se dešava nešto drugo, i strašnije – dehumanizacija čoveka.
To što je Gaspar Noe okrenuo vreme unazad u svom filmu svedoči o njegovom dubokom i opravdanom (da ne kažemo „otpaćenom”) pesimizmu. Takva kompozicija treba da opovrgne izvikanu teoriju progresa da se s rastom kulture, nauke i tehnike čovek, tobože, smekšava i postaje više nalik na čoveka nego na životinju. U događajima 20. veka ova teorija je pretrpela skandalozni poraz, ali je ostala prisutna u čoveku (na nivou individue i socijalnih grupa), kao neki instinkt, neki apendiks. Noe još jednom demonstrira ishod istorijskog spora Rusoa i Markiza de Sada: svi ozbiljni ljudi, a naročito francuski filozofi, sada su na Sadovoj strani. Čovek ne može da se vrati u rajski vrt – eto šta tvrdi Noe u svom filmu sa parodično izokrenutim tokom. Sama priroda je model okrutnosti, tvrdi oponent filozofije Prosvećenosti, Sad, dok Prosvećenost smatra da je priroda model harmoničnog postojanja. Naše vreme – počev od doba industrijske revolucije, dokazuje i nešto drugo: borba sa prirodom postaje sve tegobnija. Što je umni napor čoveka viši, to su i sistemi nasilja impozantniji.
Ne mislim samo na razvoj tehnologije. Još su važniji socijalni projekti koji su obećali, a i sada obećavaju, sreću. Ali, Evropljanin više ne veruje u utopije. Tu se krije uzrok dubinske dehumanizacije umetnosti: okasnela svest da uzvišene ideje pri pokušaju sprovođenja u život dovode do katastrofe. Savremena umetnost se, posledično, desublimira i odbacuje lepotu kao obmanu i idealističku laž. Umetnost sa svojom orijentacijom ka savršenstvu može se, odista, razumeti i kao model utopije. Pošto u društvu utopijsko savršenstvo nije moguće, savremena umetnost postaje okrutna.

U jednom dokumentarnom filmu o nemačkim slikarima ekspresionistima ovo je ilustrovano na sledeći način. Prikazane su ekspresionističke slike sa njihovim iskrivljenim proporcijama, morbidnom paletom i apsurdnom kompozicijom, a potom je prikazan dokumentarni film: buldožer u logoru smrti gura pred sobom gomile leševa. Sličnost ovih prizora bila je potresna. Ispada kao da su umetnici koji su „oklevetali svet” zapravo predvideli mnogo toga iz realne budućnosti.

Vratimo se problemu moderne umetnosti kao instrumentu psihološkog mučenja. Ono nije, kako mi se čini, dobro formulisano. Postoji pojam rama i rampe – jasne granice koja razdvaja estetski artefakt od realnosti.

Kada su mladoj Ahmatovoj jednom rekli da su joj stihovi odveć intimistički, da se „obnažuje pred čitaocem”, ona je odgovorila: „To nije tačno, ovo se rimuje.” Film Gaspara Noe se isto rimuje, makar zato što postoji u dvodimenzionalnom prostoru. Gaspar Noe se ne bavi terorom – on prosto pokazuje neidealnost ljudske prirode. A sa takvim predstavama je lakše stvoriti ako ne savršen a ono – pristojan život.

S ruskog prevela: Draginja Ramadanski