Boris Paramonov
Doktor Živago: promašaj kao trijumf
(o pedesetogodišnjici romana)
U svom izlaganju polazim od toga da je Doktor Živago – neuspeh Pasternaka. Tome protivreči, kao prvo, svetski uspeh romana, a kao drugo, izuzetno visoka autorova ocena ovog svog dela. Pasternak, kao što je poznato, ne jedanput izjavljuje da je sve što je postigao tokom dugog i plodnog pesničkog života – manje vredno u poređenju sa romanom: Doktora Živaga nedvosmisleno smatra svojim vrhunskim delom. Uspeh na Zapadu i u celom svetu mogao ga je samo učvrstiti u toj samooceni.
Međutim u Rusiji, tada još Sovjetskom Savezu, ovaj epski poduhvat smatran je Pasternakovim neuspehom, i pored sveopšteg ushićenja inostranih čitalaca, od kojih je (doduše sa nepoznatom motivacijom) samo Nabokov sačuvao potrebnu trezvenost i uzdržanost. Roman je razočarao ruske čitaoce – one kojima je bio dostupan. Biće da se najoštrije izrazila Ahmatova, rekavši da je Doktora Živaga dobrim delom napisala „Olga“ (Ivinska). Ova otrovna šala predstavlja reminiscenciju iz 10-ih godina: Ahmatova je, tek ulazeći u književnost, tada mogla čuti slične razgovore o Fjodoru Sologubu, koji je navodno izgubio kontrolu nad svojim spisateljskim talentom; romane mu je redigovala i dopisivala sopstvena žena, Anastasija Čebotarevska. Ali, geneza ove šale (ili spletke) nije bitna – bitno je da negativan sud Ahmatove o Doktoru Živagu može da opstane i mimo svih spoljašnjih asocijacija. Ljudi koji znaju ruski jezik i poznaju rusku književnost, koji poseduju živo iskustvo sovjetskog života, ne mogu da stave Pasternakov roman u red ruske klasike. Najpogodnije mesto za njega je – Holivud, gde je doktor i bio na određen način kanonizovan, zajedno sa valcerom na balalajkama. Jedino opravdanje Pasternakovog romana u očima ruskih odnosno sovjetskih kulturnih čitalaca jeste njegova antisovjetska, antirežimska usmerenost, njegovo „ne“ upućeno boljševičkoj istoriji. Sa tim kreditom Doktor Živago se mogao nekako održati u sovjetskim godinama, a u vreme rane perestrojke uspeo je čak i da postane senzacija – istina ne toliko u znaku Pasternaka koliko Gorbačova. Danas ga ipak ne možemo smatrati remekdelom. To ne znači da je Doktor Živago postao nezanimljiv kao predmet strogo naučnih, književno-teorijskih istraživanja; šta više, anatomu – a da ne spominjemo grobara – mnogo je zgodnije da radi sa neživim materijalom.
Po mom mišljenju, iz aspekta koji mene zanima, pre svega se treba snaći upravo u fenomenu te izvanredno visoke samoocene Pasternaka, u motivaciji stavljanja ovog romana na prvo mesto, na desno krilo korpusa svojih dela. Od pomoći nam mogu biti odgovarajuće analogije i paralele: povišena autorska ocena – uz to prvorazrednih autora – svojih manje uspelih dela poznata je činjenica. Možemo početi od Puškina.
To je slučaj „Borisa Godunova“. Apsolutno zadovoljstvo postignutim izraženo je kod Puškina sa onom infantilnom neposrednošću, koja je, uza svu njegovu duboku mudrost i u kombinaciji s njom, jedna od odlika Puškinovog šarma. „'Ajde, Puškine, 'ajde, kučkin sine!“ – nije drugo do spontano izražena radost deteta koje uviđa da može da uradi ono što je pre njega (i za njega) smatrano prerogativom odraslih. Tim rečima, smušenog ali zahvalnog čuđenja, odrasli ocenjuju ispade ljudskog vunderkinda – upravo ispade, a ne učeničku poslušnost nadarenog mališana, u čije potonje uspehe niko ne sumnja. Puškin je i sam zadivljen onim što je postigao u Komediji o Griški Otrepjevu. Mi vidimo ne samo zadovoljstvo zahtevnog umetnika, već i čisto ljudsku, individualnu radost; emocionalna reakcija čoveka preteže nad estetičkom reakcijom stvaraoca.
Ni najmanje ne odričući kvalitete ovog Puškinovog dela, teško da možemo „Borisa Godunova“ smatrati vrhunskim dometom Puškina. „Bronzani konjanik“ je, na primer, mnogo viši. Ipak, bitno je da se još ni u jednom slučaju Puškinu nije otela tako burna ocena rezultata svojih stvaralačkih napora. Biće da nije stvar toliko u objektivnoj vrednosti dela, koliko u subjektivnoj reakciji umetnika na to delo; ispoljeno je nesumnjivo psihološko zadovoljstvo postignutim, doživljena je neka životna, lična, personalna sreća; na velikoj areni postignut je pravi, demonstrativan – u skladu sa engleskom etimologijom ove reči –“sportski“ uspeh. Posebnost takve reakcije je u tome što njoj i ne treba publika pa čak ni njeno odobravanje: stvar se rešava u instanci autora a ne publike. „Sam si svoj najviši sudija“: u takvim slučajevima ovo je posebno umesno. Govoreći današnjim jezikom: postignut je neki poželjan psihoterapeutski efekat.
Naravno, svako stvaralaštvo predstavlja objektivaciju stvaraočevih unutrašnjih sadržina; kriterijum uspeha ovde je međutim – zamaskiranost tih čisto personalnih sadržina, bolesnih preživljavanja, „kompleksa“. Autorovo maskiranje u „Borisu“ je čak previše providno. U Griški Otrepjevu prepoznaje se lična drama autora: to nije samozvanstvo per se već otuđenost od sredine – uz nezrelost i nespremnost za glavnu ulogu. To je kompleks „crnca“, nezakonitog potomka, nelegitimnog naslednika. Treba izvršiti nešto, što će suspendovati legitimnost kao problem. U suštini to je kompleks Napoleona. Kroz Grišku Otrepjeva je Puškin, dečak koga su išibali u policiji (poznata spletka Tolstoja-Amerikanca, bolna trauma Puškina), postao je gospodar Cele Rusije. Lik Lažnog Dimitrija ispao je najpogodniji za iživljavanje i prevazilaženje ove neurotične situacije, ove rane Puškinovog samoljublja.
U obližje Godunova organski dospeva Lolita. Da to nije najbolje Nabokovljevo delo može da tvrdi svako ko je pročitao Dar i Poziv na pogubljenje . To je stvar na nivou Kamere obskure ali je poslednja, ako hoćete, istančanija, jer Magda ipak nije Lolita: Lolita je skoro nevidljivo sadržana u umrloj kćeri Krečmara – pravom objektu njegovih prljavih namera. U tom smislu Lolita je izlišna iskrenost autora, u kome počinjemo da razlikujemo čoveka – nešto najgore što može da se dogodi u umetnosti.
Šta u ovom kontekstu treba reći o Doktoru Živagu ? Pre svega da je u umetničkom pogledu mnogo niži i od Borisa i od Lolite. I oni su precenjeni od strane svojih autora, ali ne predstavljaju promašaj. A Doktor Živago je stvar promašena, ako ne i sto posto, onda bar od devete glave druge knjige. Oni koji su po svaku cenu hteli da zaštite roman, predlagali su da ga smatramo napisanim u skladu sa poetikom simbolizma. Ali simbolistička proza, poput Simfonija Andreja Belog, nije sebe proglašavala epom. A sam Pasternak je insistirao da piše „dikensonovsku“ stvar. U knjizi pak nema ničega vrednog divljenja, osim pejzaža i stihova – ili opisa pesničkog rada. Sve ostalo su lažnoklasicistički monolozi junaka, aranžirani kao dijalozi za vreme peglanja veša (omiljeni autorov mizanscen). To je odista roman bez junaka, bez junakā. Dolazi nam u sećanje komentar Cvetajeve o „Poručniku Šmitu“: junak poeme nije naslovni lik, nego vetar. Ali u prozi, u romanu, takva metonimija nije umesna.
Čuveni rad Jakobsona o prozi pesnika Pasternaka (1935.g.) sledi samog Pasternaka, kako u njegovim samorazotkrivanjima tako i u karakterizaciji Majakovskog. Majakovski, veli Pasternak u Zaštitnoj povelji – to je lirska stihija koja prirodno postaje tema, „ime autora kao prezime poeme“, tj. Ja koje postaje svet (što Jakobson naziva metaforom). Kod Pasternaka je upravo suprotno: svet koji je zamenio Ja, personifikacija i prvo lice same stihije, stihijā (što Jakobson naziva metonimijoim). Osnovna Jakobsonova misao jeste:
„Za metaforu liniju najmanjeg otpora predstavlja poezija, za metonimiju pak proza čiji siže je ili oslabljen ili sasvim odsustvuje“.
Eto objašnjenja neuspeha Doktora Živaga . Siže je u njemu itekako prisutan i nije oslabljen, mnogostruko se razrasta i intenzivira ali – stoji sam za sebe, izvan umetničkih zadataka teksta. U stihovima je Pasternaku uspevalo da privoli svet da govori u prvom licu i umesto njega, da udahne život u stihije, da dovede na miting drveće i zgrade. Ali kako u prozi, u romanu nesumnjivo fabularnom, učiniti šumu ili sunce individualizovanim junacima, snabdevenim, recimo, psihologijom? U Doktoru Živagu junaci ne samo što nemaju psihologiju, već nemaju ni spoljašnjost. Kakve su, na primer, Larine oči? Živago ima okruglo lice i prćast nos, i to je sve. Bolji je i Omar Šarif. Ali upravo tu, u tom detalju, markirana je psihologija – ali ne junaka već autora. Pasternak je taj koji želi da bude prćast i okruglog lica. Tu počinje Pasternakov „kompleks“, njegov notorni problem, oko koga se roje mnogobrojni iskazi, pa i samog Pasternaka. Ograničiću se Lidijom Ginzburg:
„Pasternak je, sa svojom stalnom temom samounižavanja, odricanja od sebe i svoga stvaralaštva, patio od svojevrsnog mazohizma, od prisilnog osećanja krivice. Verovatno se, na neki nedokučiv način, to osećanje ulivalo u tajno osećanje sopstvene vrednosti, koje je neizbežno kod velikih staralaca objektivnih vrednosti.
Na antisemitizam nije odgovarao ohološću ili ozlojeđenošću, već reakcijom prvorodnog greha, nepunovrednosti, neudostojenosti... Jevrejsko poreklo je za Pasternaka predstavljalo poniženje, a pripadnost ruskom nacionalnom tipu – sublimaciju“.
Doktor Živago je pokušaj autora da sublimira svoje jevrejstvo. Sproveden je kroz pokušaj identifikacije junaka – i autora – sa Hristom. Eto kod Pasternaka Jevrejina biti sa kojim nije sramota! Ali, kod Pasternaka je i od Hrista skoro važnija ženska komponenta hrišćanstva. Arhetipu Hrista u najdubljem sloju može odgovarati samo Magdalena . Pasternak, kao što je poznato, nije bio seksualni apstinent. I kod Hrista je morao pronaći „greh“. U personalnom simbolizmu Pasternaka najvažniji ženski lik bila je prostitutka. Pasternak je od svake prostitutke pravio Magdalenu. Može se reći da izvan tog saodnosa on i nije video ženu. U tom smislu je najvažnija, smislotvorna proza Pasternaka – delo napisano zadugo pre Živaga , takozvana Povest (1929. g.). Tu se po prvi put javljaju neki junaci, tačnije osnovne teme romana: tema Lare, tema Antipova-Streljnikova i tema samog doktora, sa svojim porivom spasavanja posrnule žene.
Još tada, davne 1929. godine, pojavio se kod Pasternaka motiv Dostojevskog – pre svega onaj iz Mladića. Serjoža iz Povesti hoće da postane milioner:
„Tih dana počela ga je zanimati ideja bogatstva po prvi put u životu. Malaksavao je od neodložnosti sa kojom ga je trebalo steći. On bi ga predao Ariljdovoj, i zamolio da se razdeli dalje, i sve – ženama. Neke bi sam imenovao. I sve bi to bili milioni, i imenovane bi ih delile novima, i dako dalje, i tako dalje.“
Ovo nije maštanje Arkadija Dolgorukog o bogatstvu kao načinu tajne vlasti nad svetom, već, tako reći, novac za naoružanje proletarijata. Žena se mora osloboditi od vlasti robno-novčanih odnosa – eto radikalnog sredstva za uništenje prostitucije. Prostitucija je isto metafora: opsednutost prirode demonima ljudskog zajedništva, idolima socijalnosti: sama socijalnost kao oblik zla. A to više nije „mladić“ Dolgoruki već Raskoljnikov, odnosno Antipov-Streljnikov, koji sanja da revolucijom oslobodi Laru: nema potrebe za citatima, ovaj motiv zvuči u desetinama deklaracija romana. A evo šta valja citirati – opise postitutke Saške iz Povesti i Lare, kojoj je dat sličan, sazvučno plastičan, oblik.
Evo je Lara:
„Kako je lepo sve što ona radi. Ona čita tako, kao da to nije najviša delatnost čoveka, već nešto najjednostavnije, dostupno životinjama. Kao da nosi vodu ili ljušti krompir.“
I dalje:
„U čitaonici sam poredio njenu predanost čitanju sa zanosenošću i poletom istinskog, fizičkog rada. I obrnuto, vodu nosi kao da čita, lako, bez napora. Ta skladnost je kod nje u svemu“.
A evo opisa Saške u Povesti :
„Sve čega bi se latila obavljala je kao usput, skladnim zamasima i na isti način, bez uspona i padova. Otprilike kao što je, sve vreme nešto govoreći, provlačila gipke ruke, razodevajući se ...“
Ne radi se o bukvalnom poklapanju opisa, već o postojanosti lika kojim je Pasternak obuzet. I što je najvažnije, na kraju ovog pasusa o prostitutki javlja se tema hrišćanstva:
„Vaskolika ljudska prirodnost, goropadno razgalamljena, bila je tu, razapeta, podignuta na visinu nesreće, koja je odasvuda kuljala. Cela okolina, koja se otkrivala sa ove visine, pregnula je smesta da se oduhotvori, i po sopstvenom zanosu moglo se zaključiti kako se složno, žurno opskrbljuju svetske goleti punktovima za ukazivanje pomoći. Jače od svega ovde je mirisalo na signalni začin hrišćanstva“.
To jest Pasternaku za hrišćanstvo nije potreban čak ni Hristos – dovoljna je Magdalena . Žena je ta koja je razapeta na krstu. „ Njih zatim na krovnom limu/Isto tako raspinju tavani “ – i na desetine sličnih stihova kod Pasternaka – što poznog, što ranog; svakojakog. Kod Pasternaka je Hristos kraj nogu Magdalene. Osećanje krivice pred ženom, osećanje zahvalnosti za njenu prirodnu darežljivost, ničim se ne može iskupiti osim potpunim i sveopštim njenim oslobođenjem, uzdizanjem na nebesku visinu – eto u kakvim bojama i tonovima vidi Pasternak revoluciju u Doktoru Živagu , eto kako se racionalizuje iracionalnost ovog motiva. Pasternak na svoj način piše o onome što je Babelj nazvao „Isusov greh“. Ili u filozofskoj projekciji: to je nepatvoreni Fojerbah, koji je realnu srčiku hrišćanskih mitova oslobodio njihove lažno (?) teološke ljuske.
Ponovimo: sve to je nagovešteno već u Povesti, gde je na planu tzv. Serjožine fantazije opisana hristolika figura čoveka, koji prodaje sebe na licitaciji („ Žagor stade . Već sam usred bine “) da bi dobijeni novac uložio u projekat svetskog oslobađanja žena, i koji je zarad toga spreman na sve, pa čak i na smrt (tu zvuči motiv „Smešnog čoveka“).
Tema prostitutke ima u Povesti još jednu razradu, sada već tolstojevsku, u još jednoj Serjožinoj fantaziji. On zamišlja sliku detinjstva neke seoske devojčice, puneći je realističkim (tolstojevskim!) detaljima prašnjavog letnjeg dana, kada seljačke taljige staju pred rampom na železničkoj pruzi. Sve su to fragmenti knjige Detinjstvo žene koja će biti napisana i namenjena Saški. U toj knjizi ona će biti opisana „od glave do pete“. A ta knjiga je već napisana, Pasternak nam to nagoveštava, i jasno je koju knjigu ima u vidu: Vaskrsenje. Stalno prisustvo ove knjige u svesti i podsvesti Pasternaka nije povezano samo sa ilustracijama za Vaskrsenje koje je kreirao njegov otac, već i sa jednom prilično čudnom crtom njegovog autorstva: Pasternak nije voleo da svoje junakinje oslovljava imenom već prezimenom: Liversova, Arildova, Antipova. Saška u Povesti nema prezime, ali se mi dosećamo: Maslova.
To je rusifikacija Magdalene, njen prevod na jezik rodnih jasika. U tom slučaju Živago, zajedno sa Antipovom i Komarovskim, ispada neki kolektivni Nehljudov, a ako imamo u vidu i autora Vaskrsenja i romaneskni zamah Pasternaka, onda i Lav Tolstoj. Upravo sa njim se identifikuje autor Doktora Živaga. Paternakov roman izaziva eho svih Tolstojevih romana; tu je, videli smo, i Vaskrsenje , i Ana Karenjina , sa onom „ženskom naglošću“ junakinje koju poseduje Lara Antipova i, po sebi se razume, Rat i mir sa partizanima u šumi i sekirom narodnog ustanka u rukama Pamfila Palih.
Junak romana je hristolika figura, ali se u Juriju Živagu krije i sam autor. Takva identifikacija bila je za Pasternaka oblik umetničke autodijagnoze – priznavanje sopstvenog genija, kao i spremnost da se nosi krst, da se dospe na Golgotu, što je u to vreme predstavljalo već i samo pisanje knjige koja ne krije odnos autora prema događajima nedavne ruske istorije. To je veoma visoka misija, kao što je mnogo puta pisano u vezi sa Doktorom Živagom , ali ipak se njome ne može nadomestiti rešavanje čisto umetničkih zadataka potrebnih za pisanje romana, a ti zadaci i rešenja bili su izvan sredstava Pasternakove poetike.
Postoji u romanu još jedna samoidentifikacija autora. Lav Tolstoj nije samo izvorište njegovih tema, već i nekakav koautor Doktora Živaga . To je odgonetka tajanstvenog Jevgrafa, koji kao deus ex machina niče na svim junakovim putevima. Jev-graf – graf; graf Tolstoj. Tolstoj je talisman Pasternakovog romana, njegova „maskota“. Da li je u pitanju podsvesna igra Pasternaka ili njegov svesni postupak – ne igra nikakvu ulogu.
To je idealna zamisao Doktora Živaga . Sam pristup njoj, sam njen dodir ispunjavao je Pasternaka ranije nepoznatom radošću. U stanju rajske euforije pričešćivao se dubinama i visinama ruske vere, kulture i sudbine – sam je postajao Rusija. I nestajala je, poništavala se nepotrebna i škodljiva „slučajnost porekla“.
U tom stanju, u tom bolje reći vozdizanju, Pasternak nije primetio da je izašao iz domena estetskog. Nije više mislio na nužno – prema Vjačeslavu Ivanovu – spuštanje do umetničkog otelovljenja zamisli. Pasternak je, zanet i opijen ostvarivanjem svog nad-zadatka, izgubio čulo umetnika. Doktor Živago za Pasternaka nije bio umetnički zadatak, čije ostvarenje se ocenjuje prema estetičkim merilima, već personalno dostignuće, lični podvig, samoprevladavanje, transfiguracija, preobraženje.
Bilo je to religiozno a ne umetničko pregnuće, bio je to egzistencijalni prodor.
Može li takav doživljaj, takva pustolovina da bude zarazna? Sasvim je moguće. Verovatno se Doktor Živago dopada konvertiranim Jevrejima. Ali, i mimo tog hipotetičkog slučaja, ne sme se, a i nije moguće, zažmuriti na estetička merila prilikom njegovog vrednovanja.
Postoji u ruskoj književnosti, paralelan Pasternaku, primer velikog umetnika jevrejskog porekla. Imam u vidu Babelja, kod koga, uzgred budi rečeno, u Konjičkoj armiji eskadronsku damu tretiraju isto kao Pasternakovu prostitutku-sveticu Sašku. Jedna iz priča Konjičke armije – „Pan Apolek“ – počinje ovako:
„ Divan i mudar život pana Apoleka udario mi je u glavu, kao staro vino. U Novgorod-Volinskom, u na brzinu razorenom gradu, sudbina mi je bacila pod noge Jevanđelje skriveno od očiju sveta. Okružen prostodušnim sjajem oreola, zarekao sam se da u svemu sledim pana Apoleka. I slast maštarskog besa, gorki prezir prema psima i svinjama čovečanstva, oganj ćutljive i zanosne osvete prineo sam u žrtvu novom zavetu.“
Babelj nije postao ikonopisac, kao pan Apolek – on je postao umetnik, jednostavno umetnik. On se, tako reći, zadovoljio malim, a ako se izrazimo jevanđeoskim jezikom, izabrao je blagodat. To i jeste služenje Mariji, tim pre ako je sestra Marte – ona ista Magdalena.
Ili , kako je govorila Cvetajeva, crnac u Puškinu je negativ, koji je bolji od pozitiva.