Фјодор Сологуб
Уцвељена вереница

У ово наше свирепо и тужно време, када се разноликост животних могућности чини неисцрпном, дешавају се свакојака чуда...

Тако је неколико савремених девојака основало кружок чија сврха би се могла назвати у најмању руку мистериозном.

Када би у граду умро неки младић који није имао вереницу, једна од чланица кружока облачила би дубоку црнину и преузимала на себе дужност ожалошћене невесте.

Рођаци би се чудом чудили, познаници мање, али су и једни и други веровали да изнад свеже раке лебди лепа и сетна тајна.

Кружоку је припадала и Нина Алексејевна Бесонова, не сувише лепа али љупка девојка, коју је однекуд морила досада. У њу су се чак и заљубљивали – шта и да раде гимназијалци у јеку сазревања – а њој је ипак било досадно.

И ево, после једне од другарица, дошао је ред и на Нину да испрати у гроб загонетног вереника.

– Следећи је Ваш – рекоше јој.

Другарице које још није изабрао жреб, завиделе су јој. Оне које су већ биле испуниле своју озбиљну и тужну мисију гледале су на њу са тужним разумевањем.

Тога дана Нина се вратила кући чудно узбуђена. Пред њом су били тескобни дани беспосленог тужења.

Тиштала су је мучна предосећања, на сваком кораку су је вребали наговештаји губитка и погибије неког блиског.

Није лако знати да време неумитно истиче и да ће ускоро умрети неко још нама непознат али већ мио и драг, и да ће с њим умрети и могућност наше среће...

Ко ли ће то да буде? И зашто им није суђено да се сретну пре граничне линије гроба? Можда би га она сачувала од окрутне судбине...Тако млад, а смрт га већ вреба, да би ускоро нанела свој ужасни ударац! И нема никог да га спасе...

На моменте је Нина скоро завидела својим другарицама из кружока, које су већ стигле да обаве тај слатко-тужни обред, и сада још само реда ради носе црнину. А црнина тако лепо иде уз њихова мила лица да се пролазници заустављају да их боље осмотре.

Унапред се ништа не може знати. Треба бити спреман на први позив. Зато је Нина, кришом од родитеља, набавила целокупну опрему.

Новац није био проблем, спадао је у расходе кружока. Сваког месеца скупљала се чланарина, а било је и ванредних прихода, баш као и у другим удружењима.

Без обзира што није било тешкоћа око куповине црнине, проблем је представљао дан њеног облачења. Најбоље је благовремено најавити такву могућност. А Нина се због нечега устручавала таквих разговора са својом мајком.

А и шта да јој каже? Правила кружока не дозвољавају да се откривају пословне тајне. Треба измишљати и лагати, а то је Нини страно. Одлагала је из дана у дан, а затим одлучила да све препусти случају. Некако ће већ бити, мислила је.

Напокон донесоше црнину. Нина је одабрала време када мајка није код куће – и сакрила црнину у своју собу.

Свако вече би вадила црну хаљину и ширила је по постељи. У односу на белину собе све се чинило још страшнијим. Нини се стезало срце, бујице суза су јој текле из напаћених очију. На прозорима су лепршале лаке завесице, у вазама је мирисало цвеће, над загаситоплавим морем пламтело је залазеће сунце. Дуго је плакала. Понекад би облачила хаљину и гледала се у огледало. Скромни крој хаљине, строги фазон шешира, све јој је тако лепо пристајало... Плакало јој се још више.

Свако јутро би се будила уз потајни страх – да није већ стигло време очекиване патње? Сунце је било високо, башта је пламтела у злату, кроз чипку завеса прштао је у очи блистави дан. Том вртоглавом бујању живота Нина је супротстављала отровно предосећање:

– А он, мој драги, ускоро ће умрети!

Долазила би у трпезарију тмурна, расејана, одударајући сметеношћу од своје лепршаве и светле хаљине.

Мати је гледала у недоумици и питала:

– Што си мрзовољна, Ниночка? Шта те мучи? Шта је то с тобом?

Нина је ћутала, и загонетно и тужно се осмехивала. Седала је на своје место за столом, тиха, кротка, складно очешљана, сасвим налик на јунакињу романа чији расплет не обећава срећан крај.

Мајка није могла да утврди шта се то дешава. Али једанпут, после вечерњег чаја, у тренутку изненадне искрености, разнежена тишином беле ноћи, узбуђена бојама удаљеног ватромета, Нина се поверљиво приви уз мајку, заплака и рече веома тихо, истичући се наспрам мајчине хаљине као нека хармонична, нежна шара:

– Тако ми је тешко на души... Имам предосећање да ће се нешто десити....нешто страшно...некаква несрећа.

Мајка претрну. Загрли је и поче да јој тепа, као малом детету.

– Шта ти је, Ниночка, Бог с тобом, шта би се десило. Ти, дете моје, не веруј предосећањима, па ниси ти некаква баба. Ко данас верује у такве ствари?

Нина обриса очи и притворно мирним гласом рече, осмехујући се:

– У праву си, мама, и сама знам да је глупо, али ипак слутим да му прети некаква опасност.

– Коме то, Нина? – упита мајка. Мало се одмакла – да осмотри кћер, жмирећи сивим, кратковидим очима.

– Па мом драгом, мом веренику – одговори Нина плачно.

– Шта кажеш? – запрепасти се мајка – Каквом драгом? Откуда теби вереник!

– Немам га – тужно ће Нина – немам, али шта онда. Предосећам да ћу се заљубити у неког ко ће ми бити најдражи на свету, и да ће он наједном умрети.

Ту Нина неутешно зарида. Мајка је, запањена, миловала и тешила, помињући некакве капи за смирење.

Те вечери Нина није вадила црнину, мирно је заспала. Изјутра, једва отворивши очи, зачу весели птичји цвркут и грају браће. Опет је сколи туга.

........................................................................................................

Сунце је залазило али је још било топло и светло. Нина је стајала на плажи и зурила у море. Око ње су летеле неке мале и брзе птице, уз продорну, отегнуту писку. Влажни и шкрипутави обалски песак нежно јој је голицао боса стопала. Равномерни таласи запљускивали су обалу, квасећи јој витке, преплануле ноге. Под изрезом лаке хаљине слободно су се одизале груди. Стајала је тако и маштала. Ко ли ће бити он, њен драги, кога ће испратити у гроб, и оплакати? Какве ће бити очи које никада неће видети, усне које јој се никада неће осмехнути? Он је никада неће загрлити и рећи јој: „Драга, волим те. Дража си ми од живота“. Плакало јој се али није знала за ким. А тако би утешно било срушити се у песак и ридати!

Сетила се јучерашњег разговора са једном од другарица о предстојећем двобоју кнеза Ордин-Улусова и мужа жене коју је овај волео. Поста јој жао што не може да пође за ковчегом младог лепотана Улусова! Али, он воли другу и свима у граду је позната историја те дирљиве, лепе и неразумне љубави. Љубав, ако је права, заиста презире све препреке и изазива и саму смрт. А можда овај пут ни један од супарника неће страдати, и све ће се срећно завршити? Нека живе, шта је се тиче!

Предосећање је, међутим, није напуштало. Тиха патња постајала је још страснија у пурпуру залазећег сунца. Изнемогли, хладни зенит опусте.

Нина се упути кући. Сад јој се песак учини непријатно влажним. Би јој криво што је боса. Било је то бреме нејасне мрзовоље које мора да се носи.

Издалека угледа познату прилику Наташе Лешчинске.

Нина се и обрадова и уплаши. Ужасна, очекивана вест?

Добро се видело, по ужурбаности покрета, да је Наташа због нечега узбуђена. Да доноси неку важну вест.

Нини се следише колена и задрхташе руке. Хтеде да потрчи усусрет другарици али јој срце тако залупа да се зауставила.

Букнуше јој образи. Стајала је, скрстивши руке на грудима, у незгодној и чудној пози. Осмех јој беше смушен и неискрен.

–  Јеси ли то ти, Наташа?– упита снебивљиво – баш лепо!

И заћута, поражена неискреношћу сопствене интонације.

– Е па, Ниночка – рече Наташа прилазећи, задихана од брзог хода.

Имала је забринут израз. Црна, рашчупана коса, коју више нису држале шнале, испала је испод сламнатог шешира с нојевим пером, придајући њеном препланулом лицу неки дечачки распојасан, самоуверен изглед.

– Да? Умро је? Мој? – испрекидано и уплашено упита Нина.

Наташа живахно потврди.

– Умро је. И то се, можеш мислити, убио. Зар није интересантно? Баш имаш среће.

Нина зарида. Чинила се тако јадном и изгубљеном, сама усред пејзажа прошараног ружичастим и плавим рефлексима, у својој матроској хаљиници. Зајапурена гошћа је тешко дисала од ходања на високим потпетицама.

Плачући, Нина тихо упита:

– Ко је он?

Звук њеног гласа беше тако танак и треперав као глас расплаканог детета.

Наташа јој нежно стиште руку.

– Стварно ми је жао – рече – веома је млад. Студент Икоников.

– Убио се?

– Да. Док су његови били у летњиковцу. Дошао је у празан стан, написао писма, лично их бацио у поштанско сандуче, преноћио. Изјутра се убио. Родитељи су стигли из Павловска чим су примили писмо, али било је касно.

Нина је ћутала. Тек надомак куће упитно погледа Наташу. Ова рече у одговор:

– Сахрана је прекосутра. У Петербургу.

Стигоше.

– Нина, ти плачеш? – упита мајка.

– Умро је – одговори Нина кратко, суво и скоро непријатељски.

– Ко је умро?

Као скоро увек кад су у питању старије жене, изненадно помињање нечије смрти уплаши Нинину маму, као да је неко разговетно и мрачно рекао „и ти ћеш умрети“.

– Ах, мама – обрецну се Нина – ти иначе не знаш о коме се ради.

То зазвуча скоро смешно, и цела ситуација поста још болнија за Нину.

Мајка се обрати гошћи:

– Реците ми макар Ви, Наташа, ко је то умро?

Наташа, скидајући шешир пред огледалом, одговара полако, трудећи се да савлада узбуђење:

– Убио се студент, наш познаник, Икоников. Не зна се разлог. Сада је много самоубистава, нажалост. Тако млад, и нико не зна зашто. Само мала модрица на слепоочници, као да се угрувао. А лице сасвим спокојно.

– Идем на сахрану – одлучно рече Нина.

Мати седе на столицу. Погледа кћер у недоумици.

– Али, Нина...

– Неизоставно. За име бога, не задржавајте ме!

Наташа седе уз Александру Павловну и тихо јој рече:

– Молим Вас, не узбуђујте се. Ја ћу поћи са њом и бићу све време уз њу.

Нина се повукла у своју собу.

– Шта је то с њом, Наташа, реците ми – распитивала се Александра Павловна. – Била је лоше расположена у последње време. Шта се дешава? Ко је тај Икоников?

– Једва га познајем – правдала се Наташа – Заиста не знам у каквим су односима били њих двоје.

Нина убрзо изађе у дубокој црнини, у рукавицама и са спуштеним велом. Мајка је запрепаштено погледа.

– Откуда ти та црнина, Нина?

– Али, мама.

– Нина, то није никакав одговор. Морам да знам. Слушам те.

– Мама. Немој ме мучити. И без тога ми је тешко. Говорила сам ти да предосећам несрећу. Умро ми је вереник. Сад идем.

То је изговрила већ скоро мирно.

– Чекајте мало, попијте макар чај. О каквом одласку... – усплахирено их је нуткала мама.

Онда се све одужило. Непотребно пијење чаја, одвратна закуска, звецкање кашика, смејуљење браће, неповерљиво испитивање, светлост лампе помешана са пурпуром умирућег сунца.

Нину обузе туга. Неколико пута је једва обуздавала јецаје. Наташа јој забринуто дошапну:

– Прерано почињеш. Уморићеш се. Штеди се за одлучујуће тренутке.

– Доста, Наташа, ти ништа не разумеш – срдитим шапатом је одговарала Нина.

Ево их коначно у вагону. Неколико случајних сапутника са саосећањем и дивљењем гледа Нину.

– Да ли си га ти уопште познавала – пита је Наташа.

– Наравно да не.

– Па зашто онда плачеш?

– Зар је лако сахрањивати вереника?

И одједном се насмеја.

– Не плачем. Смејем се.

– А сузе?

– Смешно ми је до суза.

Наташа се безуспешно трудила да је утеши.

– Баш си ти нека плачљивица. Молим те, контролиши се. Још ћеш постати хистерична. Шта ћу онда с тобом?

........................................................................................

Полако се смрачивало док су се возиле улицама летњег града. Између два облака белео се месец а у води канала његов титрави одраз. У штропоту прљавих улица беше нешто отровно и подругљиво. Засијаше разнобојне лампице оближњег свратишта, ошину их по очима шаренило плаката на оронулој фасади. Нападно одевени посетиоци надирали су са свих страна. Као да је неки невидљиви прст упирао у цинични натпис: „Јефтин провод“. У свему је било неког јадног, здушног весеља по сваку цену. Како је то свирепо! Како се ико може веселити док он, млад и леп, лежи прострељене главе!

.............................................................................................

Нина преноћи код Наташе. Ту је било једноставније него код куће. Наташа је само саопштила:

– Умро јој је вереник.

Нико јој није додијавао питањима, искрено су је жалили. Целе ноћи је сањала исти, страшан сан.

Нови дан обећавао је тугу и муку. Пробудила се са сузама у очима, на туђој постељи. Сунце, равнодушно према земаљским патњама, лизну својим пламеном прозоре и зелени тепих. Нина помисли: „Одсада ћу целог живота, будећи се, знати да је мој драги мртав“.

Док се облачила, примети да јој црнина добро стоји. Задовољно се осмехну. Журило јој се дому свог драгог. Наборе црног вела пажљиво је спустила преко лепог, препланулог лица...

Степениште покојникове куће било је у мермеру, бронзи, стаклу, застрто меким ћилимима. Њена туга ће, тако, до краја остати лепа, неће је упрљати неки неугледни, споредни улаз из дворишта.

На одморишту првог спрата белео се поклопац ковчега. Нина посрну. Испод лакта осети Наташину руку и зачу њен благи глас:

– Онуда, Нина...

Заклоњена дугим црним велом, не видећи никог, Нина се запути у салу, где је на високом постољу, у белом ковчегу, лежао њен вољени.

Неко је делио свеће, из бочних врата вио се дим кандила. Није било много света, па је Нинина појава била упадљива. Сви се зачудише дубокој црнини и сузама непознате девојке.

Нина се лагано наклони над сандук. Покров, цвеће, воштано лице покојника. Како се страшно, како хладно осмехују мртве усне! Како су ледене под чежњивим уснама веренице! Не узвраћају жарки пољубац мртве усне!

Нина слабо крикну. Неко је узе под руку и поможе јој да клекне. Поче опело.

Чуло се сашаптавање рођака:

– Ко је она?

– Нико не зна.

Неко се у пола гласа обрати Наташи која је стајала крај улаза:

– Да ли знате ко је та госпођица у црнини што тако плаче?

Исто тако тихо Наташа одговори:

– То је покојникова вереница.

– Али нико је не познаје.

– Тужна је то прича.

Тад почеше да преносе једно другом:

– Покојникова вереница.

Родбина прво беше у недоумици. А онда сви повероваше. Та драга и уплакана девојка за све њих постаде вереница јадног студента самоубице. Осећали су да изнад свега лебди некаква дирљива тајна. У поређењу са снажним и недопадљивим очајањем родитеља, са црвенилом очију и рашчупаним седим прамењем, нема туга девојке чинила се узвишеном и дивном. И сви су далеко више жалили њу. Зар се мало тога дешава међу заљубљенима, а он се, ето убио, заувек осудивши њено срце на тугу и кајање.

Нину обузе нешто непојмљиво, јаче и од лепоте љубави, снажније и од мрака смрти. Нина схвати да је младић у ковчегу, окружен лелујавим мирисом и пламеним језичцима кандила, да је он уистину њен вољени...

Скрхана непојмљивом патњом она паде преко ковчега. Дотаче је црна одора свештеника. Она загњури лице у руке и зарида, док су над њом тихо звечали ланчићи кандила. Тужно се разлеже појање.

Нина јасно виде пред собом лице покојника. Учини јој се као жив. Она се сва унесе у црте драгог лица, ухваћене оштрим памћењем заљубљености, и распозна у њима заверенички миг.

Опело се заврши. Нина остаде сама, са осећањем нелагоде. Зар да оде и остави га? Пошла је лагано, тихо и тужно, праћена сузним погледима родбине. На степеништу се зауставила. Чула је кораке иза себе. Неко нејасно предосећање говрило јој је да то долазе по њу.

– Госпођице – обрати јој се једно уплакано девојче – Моле вас да дођете на тренутак.

– Зашто? – бојажљиво упита Нина.

– Код њих је писмо.

Собарица је одведе у гостинску собу. Видело се да се породица управо вратила из летњиковца. Намештај је био под навлакама, распоређен којекако, по привременом распореду. Огледало је било покривено укосо нечим белим.

Нина подиже вео са лица, измршавелог од туге. Паћенички погледа на седу жену која јој креташе усусрет. Механички примети велику сличност са покојним сином. Због нечега се чинило да још колико јуче ова уплакана жена није била седа. Окренут прозору, скривајући израз туге на поносном лицу, стајаше отац, висок и усправан.

– Ви сте нам једина непозната овде. И ја мислим да је Серјожино писмо упућено баш Вама.

– Не знам – рече Нина – заиста не знам.

И заплаче се. Заплака и мајка.

– Десило се тако изненада. Чекали смо га на ручак, и одједном...Ево га то писмо. Моли да га предамо госпођици која још није била код нас. Познаћемо је по црнини... А можда ће и заплакати. Њој га, пише, предајте. Ако не дође, спалите га, пише, без читања. Помислила сам да је Вама...

Не премишљајући више ни трена, Нина рече:

– Да, за мене је.

Пребледе и узе писмо. Шта ли крије – прекоре или речи љубави и опроштаја? Коверат јој зашушта међу прстима. Док је извлачила писмо, мисли су јој се муњевито ројиле: „Ако дође нека друга, предаћу јој га. Али неће доћи. Напустила га је и заборавила. То је моје писмо! Мене су мучиле зле слутње у његовим предсмртним часовима. Једино ако стварно дође у црнини, и уплакана предаћу јој га“.

Родитељи су по њеном лицу настојали да одгонетну страшну тајну.

Читала је:

Мила моја, пишем ти у нестварној нади да ћеш ипак доћи и заплакати над мојим гробом и макар накратко обући црнину за мном. Знам да је то глупост, па ипак верујем у то. Ако дођеш, предаће ти ово писмо... А ако не дођеш, спалиће га. Замолио сам маму, а она је од речи. Верујем да је нећеш разочарати. Ја, видиш, умирем. Све се скупило. Не криви себе, мила моја. За наш раскид сам крив ја и нико други. Као да је из ткања мог живота неко извукао најважнију нит, све је почело да се распада. Споља сам остао исти, чак сам се латио и неких послова. Али изнутра сам био смрвљен. Није било лако одлучити се. Не због моралних норми или светиње људског живота, а опет, можда и због тога. Страшно је и морбидно. Ја сам бивши човек (тај израз сам однекуд украо, али може да прође). Тако бих желео да ти кажем нешто ведро и умирујуће. Ти ћеш се, може бити, и насмејати кроз сузе, али нека – ја тебе, мила, страшно волим. Буди срећна, мене се сећај ретко и без љутње. А ако би се ти вратила...Али шта вама живима значе поруке из гроба? Па ипак, драга моја, онај коме је дато да живи а одриче се живота, права је хуља. Збогом. Твој Сергеј.

Нина врати писмо у коверат. Желела је да оде, да буде сама, да размисли, да се исплаче. И већ хтеде да крене кад је задржаше упитни погледи.

– Шта Вам пише Серјожа?

Нина оћута. Није знала шта да каже. Мајка настави:

– Схватите ужас наше ситуације. Ми не знамо зашто се Серјожа, зашто се...макар нешто нам реците, макар нешто!

Нина помисли: „А шта ако дође она права? И будем морала да јој предам писмо? Она је та која треба све да исприча“. Па рече кроз сузе:

– Не могу Вам помоћи. Морам да ћутим.

– Госпођице – реско се огласи отац – ми смо могли и да Вам не уручимо писмо. У таквој ситуацији...имали смо право да сами отворимо... А ви кријете...

Није довршио. Чудно зајеца. Окрете се.

Нина обори поглед и тихо рече:

– Могли сте да прочитате, али нисте.

– Нисмо, наравно – рече мати – Ми никада не читамо туђа писма. Али наша несрећа... молим Вас, смилујте се на нас.

– Сачекајте до сутра – узвикну Нина – сутра када га... када Серјожу...

Обе грунуше у плач, загрљене. Онда мајка одгурну Нину.

– Ако је он то због Вас, неће вам Бог дати среће – крикну и изађе из собе јецајући. Отац брзо крете за њом. Нина остаде сама.

............................................................................................

Остатак дана је провела у кошмару. Изнова је ишчитавала писмо и стрепела од појаве оне друге девојке. Није могла да замисли да се растане од драгог, журног рукописа. Са зебњом је очекивала вече, тренутак када ће сазнати да ли се појавила та зла охолица. Досадни и врели вукли су се минути сунчаног дана. Некако после подне Нина се обрати Наташи:

– Примити овакво писмо велика је ствар. Ја сам га примила.

Тек сад приметише натпис на узаном зеленом коверту: Уцвељеној вереници . Али она није долазила... Није је било ни на вечерњем помену, када је Нина положила бели веренички венчић крај сандука. Није је било ни кад су га износили...Нинина туга није била ничим нарушена.

Улицама равнодушног града, за ковчегом, по прашњавој калдрми, ишла је Нина уз родитеље свога вереника. Један елегантни проседи господин водио ју је под руку. Лепота њене туге простирала се врелим улицама. Умор је још више красио њену тугу. За време обреда у цркви само је мислила: „Шта треба да учиним да бих му била по вољи? Шта су подразумевале оне речи љубави и прекора, онај отворени презир према малодушности на крају писма?“ Чинило јој се да зна. Да зна шта треба да учини, и како да га утеши.

.........................................................................

И последњи грумен земље бачен је у раку...

Над свежом хумком стоји остарела, поружнела мајка, која није сачувала сина... Ту је и она коју ни једанпут нису угледале његове очи, она којој се открило његово срце – слабо, земно срце човека који је жудео за великим подвигом али га није могао извршити. Гледале су једна на другу. Нина тихо каза:

- Јуче сте ми рекли да ми Бог неће дати среће ако је он умро због мене. Бог зна да ту нема моје кривице. Шта ће ми срећа ако је он у гробу? Испунићу све што ми је завештао, његова љубав постаће моја љубав, његови пријатељи моји пријатељи, његова мржња моја мржња. На својим плећима изнећу све оно што га је убило....

1908

С руског превела Драгиња Рамадански