Mikro-proze Zdenke Feđver su nastale na terenu između sopstvenog omeđenog prostora (kretanja i razmišljanja) i ispražnjenih prostora kulture, da bi proširili njen poetski horizont ka samopreispitivanju. Pitanja ponikla iz viđenih prizora, događanja, svakodnevnih radnji postavlja prvenstveno sebi, i time hoda stazom kontemplacije, ali nastavlja i tradicionalni tok književnosti u formi priče i upitne ironije, kao jedne od mogućnosti stvaralačkog poimanja sveta. Takav književno-stvaralački diskurs omogućava forma književnog dnevnika, – koja od početka prošlog veka, prirodno, iz dubljih korena, lagano ali nezaobilazno prerasta u »vodeću« formu savremenog književnog izražavanja – jer otvara prostore za suprotstavljanje sopstvenih misli. Naime, ako autor teksta nema nedoumica u svom razmišljanju, ni njegovo delo neće imati karakter književnosti, nego će se formirati kao deklarativno štivo što nije karakteristično za literaturu, niti prihvatljivo kao ostvarenje od književnog značaja. Pitanja, samoispitivanja, daju poseban karakter kratkim pričama Zdenke Feđver, karakter, koji od dnevničkih zabeleški pretvara ovu knjigu u roman.
Roman? Zašto bi kratki tekstovi nanizani u knjizi »Pufnice i ježevi« bili roman? Iz prostog razloga što imaju priču, što se iza njih formira celovit pogled na svet, što se u njima oslikava evoluiranje i dinamika poimanja sopstvenog životnog prostora u fragmentima – neretko povezanim – tokom konfesije i proticanja vremena. Preispitivanjem sebe, počevši od genetskog nasleđa preko prožimanja lokalnih i privatnih, ličnih utisaka do postavljanja za sebe ključnih pitanja autor pronalazi svoj omeđeni prostor u svetu. Ova knjiga je knjiga autora širom otvorenih očiju. I uma i duha. Roman žene koja pita, i koja i sebe pita. Teoretičari književnosti često govore o posebnim obeležjima tzv. ženske narative, koja duboke korene ima u višemilenijumskoj određenosti ženinog položaja u društvu i porodici. Dok muškarac putuje, osvaja nove prostore, vodi ratove, pronalazi stvari itd., prevedeno na današnjicu, vodi dinamičan i prostorno neograničen život, žena – uglavnom i danas – sedi kod kuće, brine o porodici i, kako bi savremeno rekli, o logistici muškarčeve slobode, a zapravo je prikovana u staloženost, stabilnost i u svoje poimanje vremena koje protiče drugačije od muškarčevog vremena. Sve ovo, što ovde vrlo šturo nazivamo ženskom narativom, karakteristično je i za poeziju Zdenke Feđver, ali – kako vidimo – i za njenu prozu.
Zapravo, ona na početku svoje knjige beži od stereotipije tzv. ženske narative, od prikovanosti, i traži dinamiku življenja i proživljavanja. Odvaja se od doma, uistinu samo za vreme kratkih i ponekad čak vrlo naglo prekinutih putovanja, u njenoj prozi je naglašeno prisustvo potrebe za pokretom, dinamizacijom svakodnevnice, poljavljuju se odrednice železničkih stanica, ulica, toposi drugih gradova, tuđih domova, tramvaja, zatim hod vozova, šetnje bulevarima, zaustavljanja na semaforima, dugačka pešačenja, jer »Grad se prvo stopalima upoznaje«, pa plovidba, kako bi se kasnije sve svelo na biciklističko otkrivanje grada, zatim sve se lagano smiruje, izlete omeđuje prostor svakodnevnog kretanja oko doma, a aktivnost se usmeruje (svodi) na cepanje drva za potpalu, na iskorenjivanje korova u dvorištu, na brigu o mački i njenim mačićima. Nakon jednog neuspelog pokušaja odvajanja od sebe i sopstvenih samopostavljenih granica kretanja čitalac je svedok jednog povratka sebi, koji ni u kom slučaju nije poraz jednog htenja. Autor, to jest glavni lik romana, Zdenka Feđver je celo vreme svesna da iz sopstvene kože ne može pobeći, krenula je, probala je, videla je da njen unutrašnji svet ne dozvoljava neke njoj ipak strane naume pa je prihvatila sve to kao iskustvo koje je dalo odgovor na mnoštvo njenih pitanja o tome ko je i kakva je.
U nastavku knjige dinamika kretanja u prostoru se još više smanjuje, od planskih biciklističkih otkrivanja svoga grada do sa nekoliko ulica omeđenog prostora kretanja, docnije do kuće, dvorišta, stana, prostorija u stanu, pa sve do imobiliteta bolničkih boravka do totalne anti-dinamike groblja, da bi ritmika priča na kraju poprimila imaginarni ritam snova.
Zdenka Feđver u ovoj knjizi naizgled opažanjem oslikava svet oko sebe, ali zapravo nekim tajanstvenim magnetizmom privlači događanja i utiske koje zatim svojim jasnim, čistim i jezički negovanim diskursom preobličava u ironične rečenice koje su ujedno i etički sudovi, neuvredljivi, ali zato poražavajući. Njena ironija nije ona foto-ironija koja se najviše preferira u postmoderni, koja razvija i priziva nekadašnje autore, aktivira kulturno-obrazovne panele i veseli čitaoca sa uskim horizontom gledanja, nego je bliža Kafkinoj ironiji bitisanja koja sadrži jasnu, ozbiljnu kritiku i oslobađajuću maliciju, jer ima duha i govori o samoći i otuđenju, zapravo o postojećem redu i sistemu.
Ova knjiga je nastala – kao i puno toga drugog – na stupcima nedeljne štampe, i pokazuje da se knjiga satkana od manje-više povezanih mikro-tekstova, mikro-priča i senzitivnih promišljanja sama uobličava u celinu koja govori svim vrlinama savremenog romana (proze, dnevnika) o savremenom čoveku koji je sam i dezorijentisan u svojoj sadašnjosti i pored jasnog poimanja svoga vremena.
