Ištvan Konc
Doživljaj, in perfectum

Uvek ja življah sam.
I sam proživeh Drugo,
sve ono što zaobiđoh.
Drugog se, sam, nikad ne straših.

Desilo se to pre kraja sveta; –
onako, kako samosvest
meri Vreme, –
patuljasta galaksija se rodi, i namah
zgasnu, a o njenom rođenju tek potom
u beskraj svemira poslata je vest.

Postojanje je takva prevara.
Za pristrasnu budućnost nas skriva,
ubija, uvija i, sve u svemu, nasilje
osmišljuje, osmišljuje
i žrtvu, – poema postaje
krajnji domet samospoznaje.

Imati dece, novca, moći,
budućnost! Pišljiva boba ne vredi
onaj kome nije stalo da preživi,
ne zavređuje ime čoveka
ko kad treba ne pusti suzu,
ko se ne može poslati na barikadu.

Budućnosti bi! Dece, novca, moći!
Iskušenje se svako obezvredi,
i strana posta poreknuta ljubav.
O, postojanje zna da boli! Ja
nisam želeo da živim al' i tako,
sam samcit, sve što me snađe, preživeću.

Uvek ja življah sam,
u sigurnosti, nevoljen,
nikome nisam ništa dužan, da je
ovuda prošao neki Konc beležim tek da se zna.

Prevod: Draginja Ramadanski