Draginja Ramadanski
Adikti slovesne kupke

Razlika između stvarnog i nestvarnog nekada je tako zanemarljiva, da je Judita Šalgo svojevremeno postavila ključno pitanje: da li postoji život. Baveći se svih ovih godina piscima na jedan poseban, nevidljiv, način, i sama se često pitam. Znam samo da pisci, češće nego ostali ljudi čine suprotno od onoga što se od njih očekuje. Primera ima bezbroj.

Kada bi naš jezik imao glagolski oblik za izmaštana, fantomska dešavanja, onda sam se zacelo srela sa gospodinom Beli Markovićem ove jeseni, i to ne samo ja, već i čitava delegacija inostranih pisaca i njihovih prevodilaca. Bilo je to na turističkom brodiću "Kozara", koji je prevozio goste festivala iz Novog Sada u Sremske Karlovce. Padala je kiša, sedeli smo u potpalublju, samo je naš pisac lutao klizavim palubama kao da mu je malo voduštine, kao da iz inata neće da ostane suv.

Na svu našu zabrinutost, organizator izleta je samo odmahivao rukom: "Ma pusti". Kada smo pristali uz obalu, neko nas je ispratio pogledom kroz okrugli prozorčić "Kozare", a posada nam je gestovima poručila da je sve u redu.

Stevan Sremac, čiji zlatni prah pada na glave svih rođenih pa i još nerođenih Senćana, nikada, ni u jednom svom delu nije opisao niti pomenuo rodnu Sentu. A pisao je plodno i raspričano o drugim nekim predelima, proslavljajući ih. Dugo me je kopkala i čudila ta okolnost. Sve dok nisam, družeći se s piscima, odnosno njihovim knjigama, shvatila da se o onom najrođenijem i najdražem može isto tako rečito ćutati kao i milozvučno besediti. Otuda mi je drago što se Senta prepoznaje u lepom i upitnom Sremčevom ćutanju, koje je više od tišine. Ima u tome i neke tajne. Možda Sremac nije stigao da upozna Sentu, kao neku lepu stariju devojku koju je u ranom detinjstvu sreo, a posle nikad nije bilo prilike da propušteno nadoknadi.

Naš večerašnji gost pripoveda o jednom drugom podneblju, ali kanda i on nešto voleći prećutkuje, i stoga je nagrada "Stevan Sremac" došla u prave ruke. Jer on to čini tako, da uveliko možemo zavideti njegovim prevodiocima. Od njih se očekuje da budu jezički izumitelji, a ne samo znalci dvaju jezika, da umeju da raščitaju i tišine, i ćutanja, da uvaže i iznenadna iskrsnuća i iznenadne nestanke pisca sa scene, i da ne postavljaju suvišna pitanja; da veruju njegovom žonglerskom umeću, čak i kada pada kiša, i kada su isluženi vojni brodići pomalo nalik na Nojevu barku.

Čitati ovu prozu znači ući u jezičku provalu oblaka gde odasvuda lije, šiklja, klokoće, pršti. Okrepljujuća kupka, koja nam sva čula izvlači kroz pore, kroz somatska, čitalačka, okca. U nju čovek mora ući spreman, u dobroj kondiciji, nabildovanih čitalačkih mišića, sa svedodžbom da je čitalački punoletan. Jer će ponekog u tom jezičkom kupalištu morati i da prepozna, umotanog u runjavi banjski peškir. Jer, Pisac piše u znaku svekolike metafore kniževnosti - bira društvo velikih bolesnika.

I zato ćemo ovo, početno, laičko, razmišljanje nastaviti u smislu isterivanja na čistac: a šta je čarobno na tome bregu? Jer, ako svako remek-delo nastaje iz one male kaverne na piščevim plućima, iz onog za druge nevidljivog defekta daha-duha, što to od pisca čini Pacolovca, veštaka da svira na flauti tako lepo i smrtnosno? Čime on leči, čime ubija?

To nikada nije sasvim jasno sa parnim kupatilom gospodina Beli Markovića. I ruska je to banja. Sa oblivanjem kablovima ledene vode, sa pakleno užarenim uglevljem. A kada među koricama knjige postane neizdržljvo, kad nas jezička stihija nadjača, zacenjeni tražimo spasa u belini izvanjskoga. Onda se malo samoizbičujemo, i ponovo, samopreispitani, odvažnije zaranjamo u čistilište Beli Markovića, sa nesto više nade u sopstveni spas.

Od ove slovesne kupke uveliko se postaje zavistan. Novu partiju čitanja očekujete kao dozu leka, ili štanglu čokolade, ili gorčasti zalogaj duvana, ili gutjaj mučenice, brezovu metlicu, kako ko. Pa onda svako različito miriše i diše, a svi po belimarkovićevski.

E sad. Ti jezički mlazovi su odasvuda. Nisu samo od Kolubare. Ima ih i od Tise. Ima i sremčevskih limunacija. Koliko je tu voleće i samovoleće arhaizacije i modernizacije, koliko reči rođenih po nekoj staroj, zaboravljenoj, prašnjavoj mustri, koje se onda razulare, podmlade, i pred nama donose svoje potomstvo.

Nemojte, ipak, misliti da se u duši gospodina Belimarkovića krije tek jedan vispreni i nadahnuti, obesni gramatičar ko zna kadašnjeg premera.

Obitava u njoj i jedan plemeniti, dubokoumni, naobraženi, snebivljivi smislotvorac, koji svoju čuvenu rečenicu kroji kao Gogoljev krojač - šinjel. Nekada od parčića, podmećući male potplatice tuđeg materijala, a nekada, bogami, iscela, od najkvalitentije tkanine srpskog jezika, sve postavljajući ga svilom sopstvene izrade. Nju je možda progorela nama još uvek nepoznata nujna zvezda, ali moljci sigurno ne. Zbog te zvezde danas je gospodin Beli Marković naš gost, i zbog nje očekujemo još mnogo novih, njegovih knjiga.

I opet, mi koji volimo prekosavskog doktora Subotu koji, osim prečanski, jeste i čehovljevski otmen i istančan, u ludnici, među svojim ludacima, radi smo znati da li i koliko muči našeg pisca suparnički odnos života i uobrazilje...

U Senti, 24. novembar 2006 .
U okviru laudacije dobitnika nagrade "Stevan Sremac" za 2005. godinu.