Andraš Bakoš
Fotografija
Tamo unutra kao da su se provalile sićušne krvne žile, ili kao da je pak popucalo nekoliko tanušnih, ogrevnu tekućinu transportujućih kapilara. Toplota se rasprostire po njegovom desnom ramenu. Nije teško vući, nego nakon povlačenja podići veslo i iznova zaveslati. Neprijatan osećaj, premda ne i bolan. Međutim, kada pak stignu do peščanog spruda on ne može da desnom rukom pusti držalje vesla. Zarije lopatu vesla u pesak i svlači svoje prste sa držalja, a sitne koščice pak krckaju. Stari. Otkako radi sa ribarom može da se osvedoči o tome posredstvom mnogih sitnih znakova. Čak i time što ga iz dana u dan ribar počinje oslovljavati sa "vi".
Ranije je ribar i njega, kao i ostalu decu, oslovljavao sa "ti", a osećao je i da ga voli više no ostale - verovatno ne zato što su dalji rođaci. Pokazao mu je na kom mestu vredi pecati morune, drugi put ga je odveo do dece koja su pecala sa obale, zatražio je od njega udicu, a potom je pak o nju okačio jednu oko kilogram tešku kečigu. "Izmori je, bratac!" - rekao je smešeći se. Riba je tad već bila samo teška, nije vukla, bila je potpuno izmorena dok se praćakala između tankih struna meredova. Dečak je trčao svojoj kući. Da, slagao bi on da je to njegov ulov, no čim je ušao otac nije ni sačekao da se on oglasi.
"Striko Toni je poslao ribu? No, konačno."
Osećao je da se poigravaju sa njim, onda kada mu je otac predložio: tokom leta stvarno može da isproba kakav je posao ribara, može da ode da pomaže čika Toniju. A ako i posle toga, u avgustu, kaže da mu se taj zanat sviđa, može i da napusti gimnaziju, u kojoj mu je - zašto da poričemo - prilično slabo išlo. Hteo je da upita da li se sa tim slaže i čika Toni, no od uzbuđenja glas mu nije izlazio iz grla, a to je, mišljaše on u kritičnom trenutku, opominjući znak. Nije rekao ni reči, klimnuo je glavom.
Od tada ribar ga kada se susretnu u zoru pozdravlja sa "dobro jutro", a i tokom dana mu se obrati sa svega nekoliko tihih reči, kao da je bolestan. On pak iščekuje kada će se neko konačno nasmejati. Voleo bi da veruje da njegov otac u potaji prati svaki njegov pokret. Napatio se on čak i sa onim što je mislio da će ići lako, pošto bi se stideo da prizna poraz. Potom je došlo i nekoliko promašaja, no njih se nije mnogo stideo, pošto je u međuvremenu motrio samoga sebe: tek toliko da mu je srce lupalo pod grlom, ali to je potom brzo zaboravio. Ribar mu za vreme rada uopšte ništa nije objašnjavao. Izgledalo je kao da ispituje da li je dovoljno vešt da sam dokuči kako šta treba raditi. Malu ribu treba ispod leđnog peraja probosti prevezanom udicom. Pritke vrše ne treba pak zabadati jednim jedinim pokretom, već periodično, povlačenjem unazad dva - tri puta. Veslati bez zastanka moguće je pak tako ako čovek s vremena na vreme ustane i stojeći vesla dalje, protežući noge i leđa, a tada - kao da koristi neke druge mišiće - prolazi i utrnuće u rukama. Nakon toga, ako mu se noge zamore od sagibanja, seda nazad na dasku.
Kada je prvi put posegnuo u barku škržna ploča jednog smuđa rasekla mu je prst. Ranije je on više puta hvatao smuđeve, čak je ne jednog i čistio, no samo se smeškao kada ga je otac upozoravao na oštricu škržne ploče. Nije ga uplašio štipkavi bol, već saznanje da se i to promenilo. Možda zaista niko ne motri na njega? Ribar nije rekao da ne poseže u čamac, a kada je ugledao krv koja je tekla, pogledao je u stranu i besno se osmehnuo. Odavde već nema povlačenja - pomislio je dečak teška srca.
Iznova posegnuti, izvaditi jednu plavorepku, položiti je na tas kantara, a potom obazrivo spustiti u kotaricu mlade žene, obrisavši krv pri tome. Iznova posegnuti u slinavu vodu i za ljubav narednog u redu stojećeg gospodina profesora izvaditi najveću štuku, koja - za nadati se - ima i veliku džigericu, te saslušati kako je kralj Matija zadugo mnogo voleo štukinu džigericu, koja je uistinu kraljevsko jelo, a potom mu se odjednom smučilo od nje, pošto je u jednoj čardi, u koju je prerušen svratio, bio svedok tome kako se dva dobra druga tuku oko pržene štukine džigerice i kako jedan drugoga na smrt ranjavaju zarad jednog jedinog zalogaja te poslastice.
Kada jednog sunčanog prepodneva oni pristaše na suprotnoj obali, te kada on sede na pesak, leđima okrenut suncu, nešto tamo gore, povrh spruda, sevnu. Dečak opazi fotografski aparat, a srce snažno stade da mu lupa. Tada se ispostavi da je sve to samo jedna neslana šala. Ispod plašta koji je prekrivao stativ pojavi se njegov stric - majstor-fotograf. Čak ga je i prepoznao, no tek mu je mahnuo. Izgleda da neće prilaziti bliže.