Ruke Vam ljubi Dr. Tot... - Početna strana

Ruke Vam ljubi Dr Tot...
Sa pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu, Novi Sad

Uvod Pismo učesnicima* Snimak koji potiče iz zbirke senćanskog Gradskog muzeja ovekovečuje stanje od pre približno stotinu godina. Fotograf nije želeo da napravi jednostavan panoramski snimak, pošto nam u prednjem planu obalske panorame, na nenaseljenoj drugoj strani rečne obale, reprezentuje i (posredstvom potonjeg pripovedača evocirane) ljude različitog društvenog ranga. On pravi razglednicu. Saobrazno nameri prikazuje nam idilu - i to onu u jednoj slici izrecivu - koja se, međutim, da raskrinkati.
Fotografija - koju inače već godinama gledam - ima i svoje važne tajne, koje, međutim, tvojoj pažnji mogu preporučiti tek po dovršetku tvoje prve storije, pošto bih voleo da tokom stvaralačkog procesa na znanje ti uzete pomenute tajne suštinski izmene smer tvoje pripovesti. Bilo bi, dakle, izdajstveno činiti to, te upravo zato i tajim stvarni naziv ovog poduhvata.
Stoga, nazovimo ga provizorno: "Ljubi Vam ruke dr Tot".
Vozni red:
Najkasnije do 25. novembra 2002. očekujem tvoju prvu pripovest (proza).
Do 30. novembra 2002. dobićeš eksplanatorne marginalije koje će, naknadno ugrađene (u deo koji ćeš sam odabrati), eventualno imati uticaj na konačno ishodište tvoje pripovesti.
Do15. decembra 2002. očekujem tvoju modifikovanu (drugu) finalnu storiju.
S prijateljskim pozdravom Dumas
*Učestvuju: Andraš Bakoš (Hu), Karolj D. Bala (Uk), Eva Bernicki (Uk), Zoltan Danji (SCG), Arpad Nađ Abonji (SCG) i Tibor Vaš (Hu)

Prve verzije:
Eva Bernicki: Ljubi Vam ruke dr Tot
Pre nekoliko dana, naravno nisam imala tu čast da upoznam Princa Eugena, zvaničnije Eugena Savojskog, ne zna se kog po redu vlasnika jedinog, no renomiranom prošlošću raspolažućeg hotela u ovom gradiću. Sve do sada nisam ni čula za njega, te ni sada nisam sasvim sigurna da ću i ubuduće moći da se suštastveno bavim njime.

Andraš Bakoš: Fotografija I.
Ranije je ribar i njega, kao i ostalu decu, oslovljavao sa "ti", a osećao je i da ga voli više no ostale - verovatno ne zato što su dalji rođaci. Pokazao mu je na kom mestu vredi pecati morune, drugi put ga je odveo do dece koja su pecala sa obale, zatražio je od njega udicu, a potom je pak o nju okačio jednu oko kilogram tešku kečigu. "Izmori je, bratac!" - rekao je smešeći se.

Karolj D. Bala: [ zasad: Ruke Vam ljubi dr Tot]
Opis mesta je sam po sebi pobudio njegovo interesovanje. Izrazito mu je bilo po volji to što treba da prođe pored groblja, popne se uz uzvišicu i na jednoj u bujnu živu ogradu zarasloj gvozdenoj kapiji napipa dugme zvonceta na njenoj unutrašnjoj strani. Lokalitet je bio romantičniji, divlje renesansniji čak i od one u mašti uobličene slike.

Zoltan Danji: Proćerdano bogatstvo
Po priči moga dede, u leto devetsto četvrte moj čukundeda, pokojni Demeter D. - nakon što mu je sin, odnosno moj pradeda, pokojni Kalman D. pobegao od kuće, pošto nije mogao da podnese to što je roditeljski dom nakon smrti njegove drage majke, odnosno moje bivše čukunbabe, za njega ostao tek očeva kuća...

Arpad Nađ Abonji: Eden Franc, prominentni krojač
- Eden Franc je već u svom detinjstvu šegrtovao u krojačkoj radionici svoga oca na Topartu. Nakon izvesnog vremena činilo se da će od njega biti čak i od njegovog oca veštiji krojač. Tako je i bilo. Ubrzo nakon prerane smrti svoga oca on je preuzeo upravu nad malom krojačkom radionicom. Samo što dobri Bog Edena nije isključivo darivao veštinom, već i izuzetno lepim likom.

Tibor Vaš: Čak i na razglednici nazorice
Zgodan bi to slučaj bio ako bi sada reč moja do intelekta Vašeg doprla. Tja, suvišno mi je u to se uzdati. No sledstveno ljutitome, žurnom odlasku Vašem, moram da kažem sledeće: od sada Vas ne držim srcu mi bliskim. Da dugujem ne umem, maksimalno pak i nadalje, u istoj onoj svoti pak kao i mome Adiju, koju sam zato na zajam zatražio da zbog novčanih problema mojih heraldičar meni samome kao i općinstvu novi grb Sente na kredit projektovao ne bi.

Retuš
(Modificirajuće pismo)
Vrlo je verovatno da se fotograf zbog budućeg uspeha razglednice rešio da tako smelo retušira sliku. Da je želeo da prikaže ne samo grad, nego i njegove stanovnike. Ali da bi smo se još više približili istini, umoljavam te da i ti u ruke uzmeš četkicu za retuš i sklapel, i - kako je to učinio i svetlopisac pre stotinu leta - odlučno ispravljaš i ti datu kompoziciju. U tu svrhu Možeš da koristiš bilo šta iz već datih činjenica, odnosno iz nečinjeničnih sugestija. Ja to prepuštam tvojoj odluci. Jedino te odlučno molim da lestvama i figuri koji se penje/spušta po njima, obavezno nađeš mesta, te da tvoj prvi "snimak" modifikuje ovaj ugrađeni elemenat brižljivo obrađenih kontura.

Eva Bernicki: Kulminacija duše
Iz razdaljine od jednog veka nije ni bitno ko je bila ta žena, koja je, neiskoristivši priliku da ostane verna svojim sitnim emocijama, svoju porodicu bacila u bedu. Jedino me može nervirati to što mi je ostavila onu nerešivu zagonetku, papir od hotelskog advokata sa memorandumom, na kojem kao duhovne naslednike nabraja potomke majke gospođe Ducike. Teško shvatljivo obaveštenje nađeno je u ladici sa gravurom.

Andraš Bakoš: Fotografija II.
Njegova majka mu je jednom uz prazničnu trpezu pričala kako je dve nedelje pre porođaja prislonila merdevine uz stablo višnje koje se nalazilo na ulici. Već se bila i popela, te gro voća već i pobrala, kada je iza sebe začula fini prasak, te - onako gledavši unazad - u svome strahu umalo što zaista nije pala, pošto je njen mlađi brat, koji je učio za fotografa i nakon Beča boravio ovde za vreme njegovog letnjeg raspusta, u potaji stao pod drvo zajedno sa stativom i bezobrazno je fotografisao - kao i gotovo svakoga u gradu - a kada ga je ona pozvala na odgovornost, njen bratić se branio time da malo straha ne predstavlja preveliku cenu za večni život...

Zoltan Danji: Bezverni rekvijem
O svemu ovome moj otac sada nije prozborio ni jedne jedine reči. O ovim stvarima sam znao odranije, valjda od večitih vremena. Valjda je to počivalo u meni od početka. Putovali smo ka granici jedne tegobne, kristalno čiste noći. Kroz vetrobran su se mogle videti zvezde, bile su male i drhturave. Otac mi je rekao da je njegovu baku, moju prababu, tu dragu, dobru ženu, sa kojom mi se nikada nije dalo da se susretnem, u pola pet ujutro našao njihov kočijaš na tavanu salaša.

Karolj D. Bala: Merdevine u magli
Ovo je neki trik - pomislio je, dočim je njegov pogled iznova pao na listove papira, koji su razbacani ležali po stolu. Samo su zato i izašli iz sobe, potajno ga motre nekom skrivenom kamerom, kako bi saznali hoće li on za to vreme okrenuti dokumente na lice. No čime li će sebe bolje uplatkati? Ako odglumi ravnodušnost i ne posegne za njima, ili ako pak udovolji svojoj prirodnoj radoznalosti?

Arpad Nađ Abonji: Senćanski kapričo
Polako sam počeo da verujem da nije poludeo doktor Tot, već da se od zdravog razuma oprostio vatrogasni kapetan. Po vascelom gradu je bio poznat po svojim pijančevanjima, velikim kartaroškim bitkama, a - treba reći i to - i po svojim naklapanjima. Što se njegove prirode tiče, on je nalikovao svojoj sestri, za koju bi se pak sasvim izvesno moglo reći da je imala konfuzno devojaštvo. Nju je potom za ženu uzeo fotograf Rener, koji se doselio u grad, spasivši je time od daljeg propadanja. No otkad se nesrećni fotograf pre par godina preselio na drugi svet, njegova bivša žena je za sebe izborila nečasnu titulu nekrunisane kraljice spletki.

Tibor Vaš: Drugi list
Zalupih Vam vrata, jest, no dobro Vi znadete da biste i drugačiji udarac dobrano zaslužili. To po poslednji put učinih, put me više k Vašoj, ni kaplje misticizma transpirirat ne znajućoj duši, naneti neće. Ne uzmite za uvredu, perećelavi i ozbiljni prijatelju moj, kojega doktorom titulira žargon građanski, čipkanu opasku tetice moje, po kojoj se u pismu Vašemu više činjenica skriva negoli što će ih ikada u senćanskome arhivu biti, ne umem da prećutim, a i ovako paralelno već i samu tajnu sa Vama delim: tetkica moja i na ovaj se način u našu sudbu umešala.

Dodatak
Zoltan Danji: Elegija za večni život
Najvažnija, a ujedno i najtrajnija poputnina koju sam od njega dobio nije bila ništa drugo do njegov osmeh, onaj osmeh koji je prosvitao kroz sve, poput jesenjeg sunčevog sjaja kroz kukuruzno lišće što žuti - najvažnija od njega dobijena poputnina, dakle, beše taj osmeh, kao i jedna razglednica koju mi je poverio zadnjeg leta kao posebnu porodičnu relikviju, a koja je sada tu, preda mnom, kada pišem prisećajući ih se.