Eva Bernicki
Ljubi Vam ruke dr Tot

Pre nekoliko dana, naravno nisam imala tu čast da upoznam Princa Eugena, zvaničnije Eugena Savojskog, ne zna se kog po redu vlasnika jedinog, no renomiranom prošlošću raspolažućeg hotela u ovom gradiću. Sve do sada nisam ni čula za njega, te ni sada nisam sasvim sigurna da ću i ubuduće moći da se suštastveno bavim njime. Bezbroj niti moram držati u ruci pri raspredanju tkanja ove priče. Ipak, uprkos mojim neiyvesnostima, ne mogu ga izbaciti iz glave, kao ostatak nekog sna, koji se neprijatno ponavlja - vidim ga sve bliže, rasparčanog na sitne tačke, koje se sa uvećavanjem već vide kao ogromna fleka. Baš zbog toga ne mogu učiniti ništa drugo, moram da prihvatim ono najopasnije, rizik promašaja, da lasno oslobodim svoju maštu, verujući u to da ću pre ili kasnije toliko uvećati veličinu tog nejasnog područja, dok saobrazno pravilima geometrije ona ne počne adekvatno da prekriva stvarnost, a gledajući iz pojedinih uglova, da počinje čak i da se poistovećuje sa njom.

Sklona sam da se do pogreške upetljavam u nesrećne situacije. Tu moju prirodnu sklonost na nekim mestima zovu šuvaklijskom, jer ko bi mi poveravao da se sa zadovoljstvom sledeći mirise i gotovo odmah ih identifikujući batrgam ka nemogućem i gubim sva rukom dohvatljiva hvatišta. Naravno, ni kada ne bi ispala zajedno sa plavom gumicom za dunst uvezanim paketićem i mala burmuntica sa zmajem iz kasete gospođe Duci, ni onda mi ne bi bilo teško da prepoznam miris levande pomešan sa listom duvana. Moj je nos od početka podešen na oporosti, svaki uzorak mirisa koji sam sakupila iz moje okoline nije nište drugo nego bezazlena zabluda. Krišom, kada niko to nije video, odenula sam kaput mog dede lulaša, prvo samo da bi pomirisala sigurnost, a kasnije da bi na sebi osetila gorčinu muževnosti. A sada me ružno upljuvavaju jesenje muve, dok me od čojanog kaputa Princa Eugena opseda slabost. Napada mi udove redom i preliva me žućkasto-mrkom bojom, prvo belinu mojih očiju, pa celu moju kožu, kao dobro tempiran ikterus, te tako počinjem da sumnjam, šta li u stvari ima takvo negativno zračenje, što u toj meri zaražava mešavinu vazduha u meni, rekombinira elementarni spoj elemenata. Gledam kroz prozor i kroz požutelo sočivo više ne vidim ono što i običnim danima. Neverovatno, no čak i anemično ništavna ideja je kadra da blatno vijanje stvarnosti centrifugalno uvuče u sebe, da isuši reku, kada jasno uočljivo nestaje besna voda iz korita, kao posle poplave, kada se nasićena prekipljenjem tragedije, odjednom izvuku čep i na mesto mora mutnog puštaju po nešto čisto. Humus obale se previše ne nagvaždava, usisava život onakav kakv je, a masna crnica koja ostaje, za svoju zabavu gaji neznane biljke. Među njima i nekoliko figura vene tom vremenu, koje su pak u nespretnom grču, u kojoj ih zatiče blesak blica Edena Prokeša. Na sreću u to vreme Princ Eugen je još imao nešto vremena za poziranje, kao da je već bio naslutio kako su važni i neophodni ti ustaljeni pokreti kod buduće rekonstrukcije. Ponajmanje to, jer u trenu kada je svoju ruku u rukavici gospođa Ruža uvukla ispod njegovog pazuha i kada su oni krenuli na nedeljno korziranje po obali Tise, glava vlasnika hotela vrednog opšteg poštovanja sasvim se ispraznila, kao da i ne treba ništa da razmatra u tom trenu, a za zagušene misli su sasvim dovoljan prostor pružale vijuge njegovog šešira. Jeste, na takvom mestu, parovi su poštovali bezbednu razdaljinu u međusobnoj navigaciji, kretali su u strogom sistemu i sporo, usporeno, kao što iz luke brod kreće iza peljarske brodice. Posmatranje spoljašnjosti su prepuštali svojoj okolini i sa izuzetnom senzibilnošću su primali zvukove truba, signale što tonuli su u uzdižuće se pare, jer njima je bio važan samo svrsishodni napredak, a u tome pak držanje, tačnije snaga podnošenja tereta od strane kičme.

Pokojni tast njegov jasno je bio dao do znanja da posle njegove smrti hotel samo taj njegov zet može da preuzme, koji je gotov da to sve to đuture na svoja leđa pripusti. I premda su zavese purpurne boje i dugi sagovi tamno-bordoboje bili jako teški, a uz to je još uvek neko sa obe noge i stajao na njima, livrejisani poslužitelj se uvek pravio kako nešto neizostavno važno prati sa prozora, dočim je u purpurnom tekstilu glancao zamagljene detalje inkrustrirane srebrne kutije za cigare, štaviše, pre no što bi zakoračao u salon, svoje bi besprekorne cipele očistio na vešto falsifikovanom persijskom čilimu - a gospodin direktor Princ bi zainat neodrživim metričkim centama, pretešku kuću uzeo na svoja leđa. Pokerski lik gospode koja puši cigare, kasino, neugodne afere, a i fotografa Prokeša, koji je svoju oštru memoriju kao živu savest celoga gradića stavio na papir. Ali kada to neko sve tako tačno, bez iskrivljavanja, manipulacija, zrcaljenja ovekovečava, te kada, štaviše, bez filtriranja stavlja u prašljivi izlog, to odjednom počinje da biva neizrecivo nelagodno. Premda je pak svako znao da od Prokeša niko ne retušira stručnije.