Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Sveta Litvak

Moskva

i šibali su ih i u bezdan vrzali i
još ih pride psovali i muštrali
cvrčci su cvrčali nad šibetanima
prlji ih žarom i struži žalcima
kubetoljudna ljuštoglava
semenčice-drljavčice
potucali se njivama zasađenim cveklom
ka Moskvi nadirući stazom izokolnom
žirnosolna hleboželjna
kuma-jatakinja
da se osevape u prestonici
uvek se uludo nadaju beskućnici
gologlava glavozida
draguljašice-vandrokašice
sve vreme željni ića i pića
uzavrele vode i suvih đevreka
usoljenih gljiva i kupusa iz turšije
ali gde je Moskva, kazuj, Moskva gde je, no
prekobrežna grdnosnežna
ženica – šiljbočica
prepuni vere, junaštvom urešeni
prepušteni strasti, vrsta za vrstom gaze
tvrdoprsa groznoprsta
alem-pomamilo
ne plači, ne ridaj, ne govori s njima
vrele suze smiva Moskvom rekom
vrcokata zlatovrata
sladokusa-gvozdenzuba

28. septembar 2005.

***

1
ево Кремљ. ево га Зимски. ево подне мразно
ево Гостин двора, Кузнецког моста, лунапарка
измеђ студената, првих шетача и војника
роне и израњају гомиле испразно
начинивши на леду канџицама пут
шетка изјутра лубјански голуб
мимо киоска печењара петроградских
тамо где најљући је престоничке кује воњ
џукац придошлица запишава соклу
мимо решетки, мимо стакла
вазнео ме је московски соко
где по шеталишту дуж Мојке
копитом клопара парадни коњ
не чека ме мој булеварски Гогољ
мој профил Литејним шпарта
обишавши писамцем мејл-арта
страже магловитог Кронштата
ал не од Фонтанке до Арбата
већ од Суботице до Сенте
мрвећи успутне моменте
тандрче задимљени шинобус
(трамвај плус воз плус аутобус)
избељена зима. тмастог обриса
стрмоглава зима моторбициклиста

2
враћајући се поднапито са неког пира
упиљен у огледалце, у платно пешкира
папрењаке одраз Московљанке у сусрет ми грицка
лишце пилота оивичено жицом кикица
непобитно, то навирe белинa, фрагмент мили
листић ишаран штампарским словима што чили
из исправа сестрице моје лењинградске
они ми то – за дивно чудо – не праштају
младе песникиње се вајкају: кучка, кучка
света, света: терају Срби, погана
погана кучка: живкају млади песници

питерска се птица у хаустору испиљује, сад
мој знанац што беше страстан, ономад
(пригушена стратешким фијуком узлеће петарда
то ватрени је љубавник из Салехарда)
разбија огледало и обрушава лествице танке
док стреловито вијам јучерашње пијанке
пурњам по Невском на Велику морску
скрећем у улицу Главне поште
кеј, Манеж, заустављају се кочије
на парапету придошли гост се шепури
коракне ли ближе, вода у чизме јури
сутра иде у Петродворац за једанаест
али није сигуран, не може да се одлучи
да ли у котларницу ил да се згреје чајем
чим се напије, срце стане да га мучи
разум губи – гура пред собом лепоту
жртва вазда лепоту своју одаје
ево и мене крај ограде моста у црвенилу мартина
кожни шлем и наочари, одевна пластика чврста и крута
петербуршки орао чује на хиљаду врста
техногених ми панталона шкрипу из шумског кута