Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Marija Stepanova

Želja da se bude rebro

Nemirna sam s tobom, kao vlasnica pitbula.
Nad malim selom višeglava sam bura.
Nad mirnim stolom oštrozubi gušter.
Bolje zgrabi me za i gurni u kofer:
Kao u ormar spakuj me u telo,
Između rebra ovog i ovog,
Iza kožne granice, u mesnato, koščato –
U dosuđen mi doživotni dom.
Hoću da učestvujem u radu
Leukocita ili elektrona,
Da budem udarnik u fabrici ploti,
Da budem punjač svih njenih patrona,
Odgovorna za stanje sluznice,
Da budem neka fabrička Tanja,
Sav miraz da su mi dve kikice,
Da isporučujem rafove cica i satena,
Dok krče bezljudna nam creva,
I zvrje beskrajni hodnici tela.
Pevaju se pesme zatrapezne.
Elegantno se prazne šupljine,
Kao onomad flaše šampanjca.
U potiljak tamna krv kad line.

***

Фотеља разљуљана и дубока.
Под ћебе – као у гробницу.
Од глежња до слепог ока
Цептаво зебем,
Као пред месечницу,
Заривена у саму себе.

Тако се трикоу гади балерина.
Обланди – садржина.
И као лопта кад ваздух пушта
Сама себе испушта душа.

***

Стоји рода на нози јединој.
Ниже – поље потамнело.
Небо кренуло станиол да просија.
Ох, спотичем се попут понија,
Леношћу оседлана, колутам оком
Искреним, непокорним,
Мравињајући пречицом неком,
Покривена шминком угаситом.
Пристаје ми да будем стуб, окамењеној.
Па здраво да си, мој дискоболе.
Кроз ћутљиво грање, иза брега,
Израња месец горчи од свега.

***

Пегаво небо заждило данас
Попут успаљеног касача.
Уши ми пуни као восак
Музика плејера, све јача.

На струку нечијем кецеља,
Зиркам на небеско плаву,
И као рукавицу напипавам
Двојницу у свом рукаву.

Видим: шиндра марљиво стари,
Трбушаст облак се башкари,
Грађанин виски пазари,
Поштар преписку товари.

Ја и ја к’о две Американке,
Свака у домороце зева.
Јогурт, јечмене пахуљице,
Кашика међ њима оклева.

***

Јоргована се у зору преједам.
Латку по латку, цваст по цваст.
Потом прегрштима, већ на силу.
Преждирем се. Трепнула нисам.

Цео букет ћу смазати, и грм са кореном,
Врт с оградом допадне ли ми руке,
Шталу на косини, падину с коњима,
Наздравље, са срећом, без по муке.

Уместо да приредим такву гозбу,
Као по затегнутој жици играч,
Сама ћу сурвати овај колосеум
Са гладиатором - у зјало лава.

***

Последња најјача карта:
Каријатида средином марта
Попут римљанске вучице
Сисама сивим дичи се.

Жива од појаса навише,
Седи у сенци музејске нише:
Пламсави прозор уместо бедра
И коса узвитлана, штедра.

Падам к’о профил на медаљу
На сваку тезгу магазина.
Тако се стиском на педалу
Пригушује пулс пијанина.

Њу са букетом походићу.
С њом као пуб карта спаваћу,
Измамиће осмех камен-лица
Полубожанствена голубица.