Sibelan Forester
Prvo, drugo i treće Anastasijino pismo
Ceduljice, krila
Sibelan Forester
Prvo, drugo i treće Anastasijino pismo
[Draginja Ramadanski: Bogaraš II]
PRVO PISMO.
Dorogi moji, tetka Saša ponudila da napiše što ja govorim, što bi ja vam napisala pismo. Ruke ne mogu držati pero, a noge moje stale golubi, tanke su nemoguće, jedva mogu hoditi. Što ja mogu delati? Dorogi moji! Ovde se ima klavir, ja ljubim igrati sve dok mi ruke mogu.
Tetka Saša rodom iz Rume, znam da to nije isti Rim, ali mi se stalno kaže da ona ima neku svezu s Gospodom Bogom, ona i tako dobra k meni. Skazala mi je da će mi da skaže tajnu o sebi, ali još nije skazala.
Iz okna našeg doma vidim ulicu. Kad je zima nema ljudi, ulica je pusta, toliko se granice derev stežu k nebu.
Vot pišu vam eti stročki
iz daleko-daleka!
Svi mamini angeločki
odleteli, i
Ljubim, ljubim vas svih! Neka Bog bude s vama! Molim se o vas.
(Tetka Saša je dodala svojim grubim rukopisom da je bolnica u vrlo lepoj kući, i da se ona svaki dan moli zajedno s Anastasijom. Izvinila se što nije vešta u pisanju. Međutim, nismo više ništa čuli o njoj).
DRUGO PISMO.
Dragi moji, srce me boli bez vas, stalno mislim o vas i molim se Bogu da budete zdravi. Vaš tata, moj Pavle, došao mi je u posetu i rekao da ste dobro kod njegove sestre. I ovde u bolnici su dobre sestre, samo što govore samo engleski. Ne mogu ih uvek razumevati. Svaki dan se gledam u okno, mislim o vas.
Kad se ozdravim, doći ću i ja tamo, vodit ću vas u crkvu. Osećam sada da je moja nevolja zbog toga, što nisam ostala s Bogom, nisam znala kako to treba činiti. Dok sam ovde u bolnici ja se molim i učim se. Zamolit ću Pavla da mi nabavi Tolstoja, ne one romane što sam prije čitala i u kojima sam uživala, već mudrost njegovih zrelih godina. Na kraju ću izaći kao što i on, možda i mene moja poslednja stanica čeka uz pruga.
Mislite o meni, moji anđeli, i molite Boga da mi pomogne! Da se smili!
Vaša majka koja vas ne zaboravlja
TREĆE PISMO.
Draga Vera, Kako mi je drago što si mi odgovorila i poslala sličicu s decom. Tvoja devojčica (to je ona, zar ne, među Ninom i Nikom?), ona vrlo liči na tebe. A moja Nina stala prava lepotica, kako ja nisam znala da je porasla toliko velika? Trebat će se brinuti o njenim kavalerima, pa i ja sam se rano izašla za mužem.
A znaš li, moja draga, kako sam napokon počela da razumem. Ja sam tražila Boga ovde ali ruski Bog, onaj koji me razume, nije ni čuo za neku Ameriku. O zašto sam ostala, ostavljena tako daleko od svih mojih, od svih rođaka, od Rostova gde još imam rodbinu i razumevanje? Čitam i razmišljam, ne govorim mnogo lekarima, čak ni mladom Dr. Lukiću, koji sve reči razume ali ništa iz smisla. Zašto nema takvog lekara kao što je Čehov bio!
Piši mi još, molim te, i piši o deci. Kako sam ja sreću izgubila.
Tvoja Anastasija
