Emeše Rajšli
Moj stari Novi Sad
Ceduljice, krila
Emeše Rajšli
Moj stari Novi Sad
[Sibelan Forrester: Prvo, drugo i treće Anastasijino pismo]
POSLASTIČARNICE (CITY, NEŠIĆ). Uvek bih se odlučila za kolač koji mi posle nije prijao, pa sam žudela za malo sestrine voćne salate. Nakon neizbežne opčinjenosti i oklevanja pred pultom, birala bih ili minjon, ili ružičastu bombicu s punčom, ili preslatku baklavu. Slika je uvek bila ista: Žuža sva srećna grabi kašikom šlag iz staklene čaše, dok ja mrzovoljno prebiram po svom tanjiru. Ne znam zašto, ali ova uspomena mi je i pored svega draga.
DUNAVSKI PARK. Trougao koji grade stari korzo, Dunavski kej i Dunavska ulica klasično je mesto za susrete. U sredini jezerce sa labudovima. Vraćajući se iz pozorišta, žureći na trening, nakon školske posete muzeju ili nedeljne posete poslastičarnici, pa i prilikom neizbežnih razgledanja maturskih tabloa – ovuda se šeće vasceli grad, a pogotovo u potrazi za mestom pogodnim za prvi poljubac.
RIBARAC. Nicale su nove kuće, dograđivale se stare, menjani su propisi, zatvorena je tetka Irenkina ribarnica, otvorile su se nove kafane... Ali miris Dunava koji sa dve strane zapljuskuje poluostrvo ostao je onaj stari, baš kao i ovdašnji duh mesta, koji se opire gradu, ostajući nepromenjen. Od Mornarske ulice na pet minuta biciklom, a od kuće ne više od petnaest... Ako se negde ne bih zadržala na partiji karata, ovde sam redovno provodila popodneva, da bih tek pri povratku svratila kod bake na užinu, više zbog alibija. Tu smo išli i na žurke, u ribarsku kućicu roditelja mog školskog druga ukrašenu plej-boj zečicama. Ovuda je vodila trim staza za zimske treninge veslačkog kluba. Ovamo sam dovodila svoju decu, rođenu u Budimpešti, da hrane labudove.
DUNAVAC. Na gornjem kraju Ribarca nalazi se Šodroš, što spaja Dunavac sa glavnom maticom reke. Kad sam bila dete i kupali smo se u njemu. Najlepše je ipak bilo zimi, kad smo išli na dolmu kod Dunavca, da se sankamo. Stalno smo se takmičili, ko može dalje da odjezdi. Ako bih vešto uskočila-zalegla, sanke me ne bi odnele samo do obale, već, poskakujući preko obalskih ledenih rebara, sve do zaleđenog rečnog ogledala, prekrivenog snegom i dobrano izgrebanog tragovima klizaljki, a bogme i do same suprotne obale. Ako bih startovala ležeći na stomaku, i pri tome zurila u led koji promiče poda mnom, prvo brzo a potom sve sporije, smenjivale bi se slike: ledeni cvetovi, kristalne šare, nečija izgubljena rukavica, zaleđen krik ribe, skočanjeni damil sa plovkom, zelenilo čamčanog dna, sa arabeskama zalepljenih algi. Trebalo je dugo pešačiti natrag, ali je vredelo.
MOST 23. OKTOBRA. Ne znam kako mu sada glasi ime. Bio je to treći novosadski most preko Dunava. Jednom me je tata poveo na gradilište, baš kad su Dunavom dopremili poslednji nedostajući elemenat iz Čepela, i uglavljivali ga na svoje mesto. Prilikom NATO bombardovanja pogođen je samo jedan stub, što je delovalo prilično bizarno: most se nije doimao kao da je pogođen, već kao da mu je to normalmo stanje – višesmerna saobraćajnica se lagano spustila u Dunav. Sada se, popravljen na račun Evropske Unije, opet uzdiže nad Dunavom. Kada čovek prepliva celu dužinu štranda, može i odozdo da ga osmotri. Gledan iz vode ne deluje ni najmanje elegantno: glomazni betonski stubovi, masivna metalna konstrukcija, zlokobna igra senki u vodi.
ŠTRAND. Otkad živim u Pešti dovodim svakog do ludila jednim te istim pitanjem – gde se u Dunavu može kupati. Većina Peštana se na to, naime, užasne, jer Dunav smatraju i zagađenim i opasnim. Na šta im ja lepo i natenane ispričam da sam više od dvadeset godina redovno, a nakon toga kadgod sam stigla, leta provodila na novosadskom štrandu (mada, dok ne stigne od Pešte, teorijski gledano, Dunav postaje sve zagađeniji), gde je predivna plaža, voda bogovska, pečena riba vrhunska, testo za picu zamešeno na licu mesta, toaleti uredni. Tamo se igrališta za odbojku i više puta dnevno čiste, uveče se održavaju koncerti, ulaznica se kupuje za sitne pare, a kome je i to mnogo, sa špica Ribarca može lepo da prepešači. To je jedino mesto u Novom Sadu na koje i moja deca idu sa nepomućenim oduševljenjem.
MORNARSKA ULICA. Tu je, u predzadnjoj kući, stanovala moja baka. Kuća joj je bila majušna, a sve drugo džinovsko: razgranati orah, grm ruzmarina, ljuljaška, venjak od graškovih lastara, zabačena leska sa morem ribizli uokolo, gumena zmija cevi za polivanje, nedogledne leje jagoda, paradajz što jedva staje u dve šake, metalna kanta koju nisam mogla da pomerim. Ispod žbuna hortenzije mogao je stati buljuk dece, za vreme igre žmurke. Prema svakom komšiluku vodila su po jedna vratanca: baka je pred vreme ručka dugo morala da me doziva, da bih se ja odnekud pojavila. Samo jednom sam prošla ispred te kuće nakon što smo je prodali: sve je iskrečeno i izbetonirano.
