Emeše Rajšli
Saša
[Sibelan Forrester: Anđeli]
KNJIGE BAJKI. Saša i ja smo zajedno odrastali na novosadskom Telepu, stanovao je prekoputa, ja sam od njega naučila srpski, on od mene mađarski. Od mojih knjiga najviše je voleo Čorija, Makoša, Dugonogog, kojoj se sećam samo naslova. A ja sam volela one njegove knjige uz koje je išla polivinilska ploča, dok se na poslednjoj stranici nalazila slika koju je trebalo iseći. Naknadnim presavijanjem dobijenu figuru valjalo je staviti na sredinu ploče: zajedno sa pločom vrteo se i lik iz bajke. Gramofon je stajao u uglu sobice koju su delila dvojica braće, i uključivao se pomeranjem ručice udesno, sve dok ne krcne, a onda bi trebalo pažljivo postaviti iglu na ivicu ploče. Slušajući ploču, pratili smo ćirilična slova knjige, dok nas je zvuk zvonceta opominjao kada treba prevrnuti list. Uz Snežanu je išla figura veštice u dugom, crnom plaštu osutom modrim zvezdama, i kada se, već pri kraju, ploča redovno vrtela u mestu (a maćeha je... a maćeha je.. a maćeha je...) mi bi smo se kikotavo podgurkivali, pošto sam, kada se ploča prvi put zakačila, upitala Sašu šta znači to „amaće haje“.
ZABAVIŠTE U VRŠAČKOJ ULICI. Svako jutro smo zajedno išli u zabavište. Nismo išli trotoarom, već preko sporednog parkirališta obližnjeg doma zdravlja, čije neravnine su svake godine popunjavane šljakom donetom iz gradske toplane. Bio je to zagasit pejzaž, kao s Meseca, po kome nije rasla trava, samo bi tek ovde-onde, usred crnkaste prašine, nešto blesnulo metalnim sjajem. Nakon ulaska u Vršačku ulicu, kad više nismo mogli da gazimo po šljaci, nastavljali smo put po dnu šanca. Saša je bio slabunjav, onizak, glavat dečak, više je voleo da se igra sa lutkama nego da učestvuje u dečačkim igrama. Zajedno smo, recimo, pravili lutke od hartije, u ogromnim količinama, zbog čega su nas, naravno, rugali. Za to vreme smo se veoma zbližili: sedeli smo za istim stolom u uglu i crtali (bilo je dozvoljeno crtati samo na papiru, ali mi smo u tajnosti crtali jedno drugom i po delovima ruku koje je prekrivala odeća, i to sve nekakve planove gradova sa isprepletenim ulicama. Dvorišta zabavišta se ni ne sećam. Jednom sam se potukla sa Džanom, kolovođom devojčica, koje su nagrnule na Sašu: ja sam grizla, a ona se grebala. Na licu mi se i danas vide tragovi njenih noktiju: kad pocrvenim, dva bleda polumeseca me podsećaju na tu moju amazonsku epizodu. I u svet smo se otisnuli zajedno, on sa biciklom a ja sa malecnim kolicima za lutku. Nameravali smo da stignemo do Beograda, ali se na kraju ulice, u džungli Somborske pruge, izgubila lutkina cipela, zbog čega smo se vratili.
OSNOVNA ŠKOLA NIKOLA TESLA. Zajedno smo išli i u školu – on u srpski a ja u mađarski razred, ali kadgod bi nam nešto u školi nedostajalo, obraćali bismo se samo jedno drugom. Ovde je Saša već ulivao poštovanje, nije bilo potrebe da ga branim: ispostavilo se da ima predivan glas. Zajedno smo pohađali hor, i stajali na školskom stepeništu... I danas bih mogla da otpevam ceo naš repertoar, kao što pamtim i Sašine solo nastupe. Postao je zvezda našeg hora, slali su ga na takmičenja, stalno je učestvovao na raznim priredbama – pa se i broj podrugljivaca polako smanjio, nikome više nije padalo na pamet da skandira „momak i devojka pečena kokoška“, uspelo nam je da ostanemo prijatelji. Školovao se za operskog pevača: tokom letnjih večeri čulo se sve do nas kako vežba kraj otvorenih prozora. Posle sam ga gledala u Rigoletu, Travijati, Seviljskom berberinu.
SLATKO. Ja sam se odselila iz Novog Sada, a Saša je bio jedan od retkih mojih prijatelja koji je ostao kod kuće. Kadgod bih došla u posetu mojima, trebalo je samo preći ulicu i njegova baka (koja nikad nije uspela da nauči moje ime, uglavnom me je zvala Elmeša) već je hitala po slatko i vodu, i pristavljala džezvu za kafu. Kora od lubenice, oljuštene šljive sa pola oraha u sredini, sitan zeleni paradajz, polovine kajsija ili kockice kruške, sve to u šećernom sirupu: od svega sam koštala, dok kafu nisam popila – dozvolila sam sebi dvostruku nepristojnost u poseti kod njih.
ERIK SATI. Koncert kamerne muzike u M-studiju radio Novog Sada: tada sam već jako retko navraćala kući. Saša, čim je video naša kola, dolazi s pozivom da, ako ikako mogu, odem tamo večeras. U poslednjem trenutku sve se potrefilo, uspela sam da odem, i to još i na vreme: do danas je to ostao jedan od mojih najdubljih muzičkih utisaka. Pošto mi snalaženje u umetničkim žanrovima nije jača strana, moguće da će i ova moja formulacija delovati smešno, ali meni se činilo da su to bile nekakve šansone u gregorijanskom stilu, sa klavirskom pratnjom. Beše eterično, razigrano, opušteno a ipak očaravajuće. Ponela sam sa sobom uspomenu na ovaj koncert, kao neki iznova pronađeni ključ za muziku. Od tada tragam za Satijem i slušam ga, ali nisam još naišla na ploču sličnu ovoj.
KAMENICA. Kroz tri meseca nije ga bilo više među živima. Nezebao je, lekar iz susednog doma zdravlja nije to uzeo za ozbiljno, već ga je poslao kući da pije čajeve. Dobio je upalu pluća, i kad su stigli do antibiotika, već mu nije bilo pomoći. Odvežen je kolima hitne pomoći u kamenički sanatorijum. Nakon biopsije grla znao je da više nikada neće moći da peva. Teško mi je što moram da kažem da je prava sreća što nije dugo živeo sa tim saznanjem.
[Draginja Ramadanski: Bogaraš II]
