Sibelan Forrester
Anđeli
[Draginja Ramadanski: Bogaraš I]
ANASTASIJA. Pavlova supruga, Ruskinja, zvala se Anastasija. Naravno, bilo je to izrazito pravoslavno ime koje je odražavalo nade njenih roditelja, belih emigranata iz Carske Rusije. Kako je odrastala, njeno ime je upijalo i sve one čudnovate legende koje su se plele oko princeze Anastasije (da je preživela masakr, da je jedne noći, sva mokra i promrzla, spašena iz kanala, da sve to nije drugo do prevara skovana u mračnim, zadimljenim sobama). Zvučanje toga imena je, međutim, veoma lepo pristajalo i mlađanoj balkanskoj Anastasiji: praskavo Nas, Tas, kao da je vazda isticalo slovensku zamenicu za prvo lice Az, dok se glas I, zatrpan bukom ostalih fonema i slogova, junački trudio da dođe do izražaja. Njenom ocu, naočitom sanjaru koji je u arhitekturi svojih leđa još uvek imao dva metka iz građanskog rata, posrećilo se da sretne i oženi svoju zemljakinju, rusku emigrantkinju, koja je postala veoma tražena švalja u njihovom skromnom beogradskom komšiluku. Naime, devojačko vaspitanje u carskoj Rusiji, između ostalog, podrazumevalo je i veštinu veza. Ubrzo nakon očeve smrti, čije telo je bilo daleko više icrpeno nego što se to spolja moglo videti, život je postao mnogo teži. Anastasijina majka je osetila istinsko olakšanje kada je Pavle počeo da se udvara njenoj kćerci. Student bogoslovije, stariji od većine ostalih pitomaca, ali jednostavan i blag, bio je očaran erudicijom i napatvorenom duhovnošću krhke devojke. Još pre nego što su se uzeli, od milošte ju je zvao Nasta. Mladi bračni par napustio je Jugoslaviju u proleće 1938. godine tako da je on stigao da preuzme parohiju u pravoslavnoj crkvi u Čikagu. Anastasija još nije napunila ni sedamnaest godina.
ČIKAGO. Anastasija nije primećivala krizu američke privrede koja ih je dočekala, niti rat kome je bilo suđeno da obeleži epohu, već jedino zidove oko sebe. Zapazila je izbledele tapete njihove nove spavaće sobe u Čikagu: beličaste pruge na smenu sa prljavo roze girlandama stilizovanih ruža kao i tamno zelenu boju kuhinjskog stropa koja se spuštala čitav metar niz zidove, da bi potom prešla u plavkastu masnu farbu sa neuništivim mrljama oko štednjaka. Maleni salon bio je okrečen u boju drveta, sa belom tavanicom obrubljenom jednom izrazito svetlom linijom, koja joj se veoma dopala: neko je nešto želeo da postigne tom linijom, dirljivo utičući na poimanje prostora. I izvan kuće se uglavnom vrzmala duž zidova, koji su odzvanjali od dozivanja ptica i automobilskih sirena. U centru, kuda se ponekad osmelila da ode u razgledanje izloga, trotoari behu veoma široki a zgrade nepojmljivo visoke; kada bi se približila njihovim zidovima, iskoračivši iz dveju brzih struja užurbanih prolaznika, uočila bi da skupoceni beli građevinski kamen sadrži milione sićušnih fosila, zrnasto uokvirena jezgra čiji je savršeni oblik nesumnjivo svedočio o nekom životu. Starije i manje veličanstvene zgrade bile su od duguljastih, tamnih kamenih blokova koji su nametljivo zadirali u trotoar, što ju je podsećalo na ulice Beograda. Ali dok je Beograd bio tamno siv i zelen, u bojama asfalta i krošnji divljih kestenova, Čikago je bio svetlo sivkast, a zelenilo malenih okućnica je bilo nekako bledunjavo. Prodavnice su bile snabdevene latiničnim firmama, što ju je stalno zbunjivalo: njen oskudni engleski je brkao luk i luku, te je pregnula da nauči najnužniji minimum engleskog. Zimi je duvao hladan vetar sa jezera, i ona bi se žurno vraćala kući. Običavala je da pomaže Pavlu kako i doliči popadiji, nežna i pažljiva prema parohijankama. One su je volele zbog njene susretljivosti, često su je uzimale u zaštitu, ili joj davale recepte za hleb i razne umake, dobrohotno se smeškajući na njen umekšan izgovor koji nikada nije ispravila. Ona je ovde odrasla, postala znatno neposrednija i samouverenija. Nju i Pavla mučilo je samo jedno: godine su prolazile a oni nikako da dobiju decu.
ANĐELI. Nakon rata nastupile su mnoge promene. Neke od žena kojima je verovala napustile su crkvu, odabravši bogatija sastajališta, a one nove koje su pristigle bile su kivne na nju kada su čule da je Ruskinja. A onda je nastupila najveća promena: Pavlove predane molitve najzad su bile uslišene, i Gospod joj otvori matericu. Na svet dođe predivna devojčica! A zatim, jedna za drugom, još dve! Nakon par godina – sin! Ceo svet se sveo na tri prenatrpane prostorije, mada je Pavle bio nabavio blistavobelu mašinu za pranje veša, koja je bez prestanka zvrjala, perući sve to rublje, benkice, pelene. Anastasija je tumarala po stanu zanoseći se sa korpom vlažnog rublja u rukama, razvlačeći jedno za drugim užad prepunu belih zastava, kačeći ih drvenim štipaljkama. Dok je u roditeljskoj kući bila jedinica, sada se našla okružena sa četiri bebe, zbunjena i odsutno nasmešena. Pavle joj se pažljivo obraćao ali ona je samo vrtela glavom. Onda je poveo kod doktora. Na kraju joj je nežno saopštio da će decu odvesti kod svoje sestre, Angeline. Anastasija je od svega razabrala jedino reč Angel, a šta bi mogla imala protiv toga? Ona klimnu glavom dok su joj prsti prebirali po porubu isprane pamučne bluze.
TA KUĆA. Anastasija se, međutim, ako je na Angelinu i zaboravila, dobro sećala te kuće. Pavle i ona odseli su u njoj tri dana prilikom njihove svadbe. Bilo je to u varošici, mada joj se njihova ulica činila kao deo pravog pravcatog grada, sa kućom u koju se nije ulazilo sa ulice, već iz dvorišta. Tamno crvene i bledo žute pločice predsoblja održavane su svakodnevno u besprekornoj čistoći, pa ipak je prašina dvorišta imala udela u njihovoj boji. Tri stepenika su se spuštala u kuhinju. Nekoliko ogledala visilo je na zidovima sobe u kojoj su Pavle i ona noćili, kao da su gost ili domaćin gajili nadu da će u svakom od tih ogledala ugledati ponešto izmenjeno lice. Ona je lovila svoje odraze iz najneočekivanijih uglova, stekavši utisak da je sa njima u sobi neka sasvim druga žena. Čak i sada, kada zatvori oči, može da prizove sliku duplih zastakljenih vrata, kroz koja se probija dnevna svetlost; isto kao onog jutra kada je prvi put napuštala sobu: nepomičan sunčev disk, opervažen belo ofarbanim dovratkom, u mnogostrukim velovima prašine, dok celo predsoblje, bez obzira na izlizane bordo i žućkaste pločice, blješti anđeoskim sjajem.
DECA su bila suviše mala da znaju da je ime njihove majke Anastasija: zvali su je jednostavno mama, i nakon izvesnog vremena nisu više plakala za njom.
[Emeše Rajšli: Saša]
