Ceduljice, krila
Draginja Ramadanski
Bogaraš I
DEDA. Delovao je kao iznenadno naoblačenje naših manje-više vedrih dana. Mama i ja nismo krile da nam smeta olujni oblak u kome se pojavljivao na našim vratima, sa starom đačkom torbom u ruci. Izveštačeno bismo mahale rukama ispred lica, tobože rasterujući dim. A on je delovao i srećno i usrećiteljski. Došao je da vidi svoje potomke, ne krijući da na to ima puno pravo. Nije ispuštao torbu iz ruke sve dok mađioničarskim pokretima ne bi oslobodio dunstflašu sa medom, umotanu u novinski papir. Bagremov, uvek je trijumfalno dodavao, siguran da je time raspršio neke naše sumnje. Trebalo je potom naći mesta za dedin železničarski šinjel i šapku. Sve je pomalo ličilo na inspekciju. Mamu je oslovljavao sa snajo, nikad po imenu. Ne bez čuđenja posmatrala sam kako se ona sve više ispravlja dok tata postaje sve manji. Deda je preglasno srkao i mljackao, hvaleći jelo. Ukusan ti je melšpajz, snajo – rekao bi pošto bi dva puta sipao. Onda bi krenuo u obilazak. Uz zviždukanje i pomalo prezriv izraz, zavirivao bi u kokošarnik, pomilovao psa, mačku. Na kraju bi tražio čekić da učvrsti neku dasku ili šarku (eksera je uvek bilo u njegovom džepu, skupljao ih je hodajući prugom, i posle pažljivim kuckanjem ispravljao). Ćutke bi odbijao dimove iz šake sa nevidljivom cigaretom. Noću je imao napade kašlja, tako da niko od nas nije dobro spavao. Kroz zidove čvrsto zatvorene hladne sobe dopiralo je hripanje i iskašljavanje. Ujutru bi mama i tata rano otišli na posao, pa sam ja preuzimala ulogu domaćice. Radovao se vrelom bureku za doručak, pravio šale, i zaverenički mi namigivao.
VAGON. Držeći dedu za krupnu, zagasitu šaku, skakutavo ga pratim do senćanske železničke stanice. Na rastanku me diže do svojih čekinjavih, žućkastih obraza, impregniranih duvanskim dimom, i škaklja mi njima lice. Zamahnuvši praznom školskom torbom, vešto uskače u vagon, i zaustavlja se kod samih vrata. Zbog šinjela železničarskog kroja, svi putnici mu se s respektom sklanjaju s puta.
BICIKL. Sedim na rudi muškog bicikla dok tata vozi kolskim putem, od Sente do Bogaraša. Tata je mlad i mišićav, a ja imam pet ili šest godina. Tatina kosa mi dodiruje lice, bicikl vrluda po dubokoj, mekoj prašini, vrućina je, zujkaju muve, letuckaju pčele. Ne slutim da sam u nekoj budućoj prozi, nemarna spram sijaset pojedinosti. Tata strpljivo odgovara na moja važna pitanja. Dok pumpa gumu, ja držim selep. Zaljubljena sam u tatu, baš kao i sve druge žene.
BOGARAŠ. Stižemo predveče u Bogaraš, gurajući biciklo po škripavom šljunku duž pruge, zaraslu u bulke. Ja trčkaram po pragovima, udišući gusta i vrela katranska isparenja. Tata je nabrao veliki buket poljskog cveća, i predaje ga svojoj maćehi koja izlazi pred nas. Malo dalje stoji deda, u šinjelu. U ruci mu je fenjer. Čekaju nas rezanci s mlevenim rogačima. Ima jela koja deca smatraju nepristojnima (pihtije) ali ovi rezanci su naprosto neoprostivi. Oko nas se šepure golubovi. Slobodno uleću u kuhinju, i posmatraju nas sa tavanskih greda, prazneći se direktno na sto, u tanjire sa rezancima. U starim jaslama i naćvama leže kvočke na jajima, neke s tek izleženim pilićima. Laste se prosto obrušavaju na nas u potrazi za mrvicama. Zagnjurivši glavu u tanjir s rezancima gutam gorke suze. Za to vreme tata je već daleko.
A ONDA. A onda uvek iznova dolazi moj tata na svom muškom „Partizanu“ i ja mu sva srećna skačem u zagrljaj. Svoje male šake držim preko njegovih, na kormanu. Zvonim jatima gusaka i vrabaca, da nam se sklone s puta. Pevam na sav glas našu bogarašku himnu „iže heruvimi“. A kod kuće me već uveliko čeka moja jako, jako lepa mama.
ANGELINA. Ovo je druga dedina žena. Prva je umrla baš na dan mog rođenja, zato nosim njeno ime, a kažu i da ličim na nju. Poljubac baba Angeline je srdačan, čvrst. Na stasitom, snažnom telu – suvo, koščato lice. Baba Angelina ima distrofiju facijalnih mišića ali veoma snažne listove na nogama. Oči su joj krupne i zelene, uvek nosi maramu. Ponekada izgleda kao muškarac preobučen u ženu. Nema svoje dece, pa voli svu decu kao da su njena.