Ceduljice sa krilima
MELISINO PISMO.
Draga Vera, Mama je u bolnici, ne znamo kada će se dovoljno oporaviti da je puste kući, ali dok sam juče sedela u njenoj sobi, ušla je jedna simpatična bolničarka, iz Niša, zove se Ljiljana. Bila je tako srećna što je srela nekog s kim može da čavrlja srpski. I mama se raduje što može da razgovara s njom, kaže da se istinski odmara samo kad ne mora da govori engleski. (Ja ih pomalo razumem, jer je teta Nana uvek pričala srpski kadgod bi nam dolazila u posetu.) Ljiljana se upravo ponudila da i ovo prevede. Jako bih volela da pronađem ono pismo u kome si detaljno pisala o svemu, mada se i ovako mnogo toga sećam. Molim te, pokaži tvojima ovo što pišem. Ako se dobro sećam ti si spomenula neki veliki portret iznad klavira...
Želim da ti kažem nešto o onoj polovini dana koji smo proveli u Novom Sadu, prekidajući turneju niz Dunav. Znam da je to mesto koje je važno i za tvoju porodicu. Grad kao da je napravljen da se posećuje brodom: ta strana reke, leva nizvodno, ravna je i pristupačna, pogodna za vožnju biciklom, dobra za bašte i lutanja ili za brzu šetnju, u žurbi da se negde stigne. Tu je i zanimljiva raznovrsnost kuća, neke izgledaju kao da im je krov napravljen od kolača sa đumbirom (veštica iz bajke!), sa crepovima zaobljenim i izrađenim pažljivo kao da su kolači, a zatim su tu sasvim nove zgrade koje izgledaju kao da su podignute od plastičnih blokova. Malo smo prošetali obalom a onda smo skrenuli u divan park i poželeli da ne moramo žuriti nazad na brod. Mislim da smo imali sreće da je reka ipak bila plovna – vodič nam je rekao da su morali da otkažu nekoliko turneja, kada je bila suša i suviše nizak vodostaj (a da ružne stvari ne postaju vidljivije u vodi?) Negde sam pročitala da je gledanje kroz prozor voza klasičan način da se zaposedne pejsaž, ali meni izgleda da je gledanje kroz prozorče broda pravi način da pejsaž u potpunosti apsorbujemo u sebe. Još bolje je gledati sa palube kad nije previše toplo: vidite šta vam dolazi u susret, šta proklizava pored vas, kako se prizori postepeno menjaju. Kao da se takmiče sa vremenom, sve te metafore naknadnog pogleda u retrovizor, uz poptuno slepilo za ono tek treba da dođe. Zapravo, zbog nečega osećam da reka, kao i ulica, treba da ostane na izvestan način dosledna i prepoznatljiva dok protiče… U svakom slučaju, želela bih da ostanem malo duže u Novom Sadu, sviđa mi se kako ime ovog grada zvuči na engleskom: Novi, kao supernova, ali i tužan, Sad. Kao da eksplodirate i ispunite celo nebo svetlošću, ali vas to čini nesrećnim. Oprosti, malo sam odlutala.
Sledeće godine Džef i ja želimo da idemo na krstarenje po severu Rusije – mada naša familija nije iz Sankt Peterburga, slike iz turističkog vodiča su me podsetile na priče o mojim precima. Nadam se da će se mama do tada oporaviti, pa će moći da pođe sa nama! Ona se seća samo malo ruskoga, tako da ćemo svi biti u istoj koži! Javićemo ti se otuda.
Čuvaj se, mama ti šalje najtoplije pozdrave. I poručuje da se moliš za nju.
Voli te, Melisa