Ceduljice sa krilima
NENINO PISMO.
Draga Vera!
Zamolila sam moju ćerku Melisu da ti napiše ovo pismo – nisam baš najbolje sa zdravljem, teško mi je da se bakćem s tim nalivperom. Nedavno smo pronašle tvoje pismo među papirima moje majke, pa sam pomislila da možemo da obnovimo našu vezu. Ti znaš da je mama umrla nekoliko godina nakon svog odlaska u Sovjetski Savez. Jedva da je se i sećam, ali smo svi veoma povezani s njom, kao i sa srpskom stranom naše porodice, uostalom, o kojoj sam tako mnogo pričala svojoj deci. (Volela bih da Melisa vodi malo više računa o svojim korenima. Mogla je da pohađa večernju školu poput dece naše susetke Litvanke, a i posle je imala mogućnost časova ruskog na fakultetu. Ali je ona zaželela da studira francuski – i sad, kako da utičeš na odluku mlade devojke? Devojka želi da bude fina). Evo, diktiram joj šta da piše, a onda ponovo čitam i ukazujem joj na pravopisne greške. (Pismo koje vidiš je prepisano s te prve, zbrkane versije. Pišemo ovo kao što je Tolstoj pisao svoje romane! Tolstoj i njegova žena, ako ćemo pravo).
Bog sveti zna da li si još uvek na staroj adresi. Pismo sa tvojom povratnom adresom staro je četrdesetak godina, mogla si se odseliti u neki sasvim drugi grad. Ili su se promenili poštanski kodovi, ili imena ulica. Lako može da se zagubi u nekoj pošti... Ili... Kako ljudi uopšte održavaju veze jedni sa drugima? Dok se nisam razbolela bilo mi je najlakše da kucam elektronske poruke. Mada moram priznati da u elektronskom mejlu nema baš mnogo toga lepog. Dok posmatram ovo tvoje staro pismo, mislim kako je to jednostavna a opet prelepa stvar: tanka plava hartija sa tvojim rukopisom (reč „pozdrav“ je nekako crvenkasta, ili tek izbledela), pa onda malecka poštanska markica... Tričave li stvarčice, a deluje poput nekog muzejskog eksponata. Kad sam rekla Melisi da ti piše, imala sam želju da te na ovaj način pronađem, bez obzira što se tako dugo nismo srele. Bila si još mlada žena kada sam te poslednji put videla, a ja sam, mislim, mogla imati sedamnaest. Neke stvari oko sebe vidimo sopstvenim očima, i na taj način stičemo oskudnu predstavu o svojim srodnicima, o dalekim mestima iz kojih su se pre mnogo godina otisnuli, a sve ostalo treba domaštati. Sve što odistinski poznajemo jeste miris kuhinje... I mi ga lako možemo iznova izazvati, dovoljno je samo da se latimo onih istih recepata. Još uvek imam nešto od te snage, kada bi samo dao Bog da povratim tu žensku moć, zajedno sa svojim zdravljem.
Evo, sada mi se misli već brkaju, ali znaj da ti šaljem svu svoju ljubav, i sve najbolje želim tvojoj ćerci, s kojom smo se lepo družile kao deca.
Voli te
Tvoja Nena