Ceduljice sa krilima
ŠOŠEVI. Prvi sneg je neodoljiv, čak i ako si devojčica, ili sam samcit na svetu. Ako nemaš sanke, ostaje ti pravljenje tociljajke. Tociljajka se pravi veoma lako, prospe se bokal vode na stazu, ili se sneg dugo-dugo glača đonom, i onda se, pedalj po pedalj, osvaja rastresita belina, da bi postala crna i glatka kao ogledalo. Posle jednog tociljanja, sledi drugo, i onda se više ne broji. Nina, Nana i Nena imaju svaka svoje sličuge. Bile su teške, škrgutave, sa debelom oštricom, i nazubljenim kočionikom na pramcu. Nik ima metalnu konstrukciju nalik protezi koja se posebno pričvršćuje, prilagođavajući se širini i dužini đona. Ja se nečujno kližem u Babangininim sobnim papučama, čiji đon je gladak kao svila. Duboke su i tople, ispunjene rasparenim čarapama da mi ne bi spadale. Mišika, koji je pravi majstor za fine, sitne skokove kao i za visoke piruete, kliza se u očevim kočijaškim čizmama, potkovanim gvozdenim blokejima srebrnkastog zvuka. On je neprikosnoveni car tociljajke. Njegova mama, tetka Šoš, zove nas na čaj i vruće uštipke sa cimetom, dok nam Babangina rakijom masira skočanjene prste. Idemo da piškimo u lepo uređene nužnike, sa vazama punim veštačkog cveća, svi uvek u isto vreme, trupkajuči pred vratima. Ja pretrčavam prugu i odlazim kod Šoševih na nuždu, nadajući se da će tako konačno svi razumeti da mi se Mišika, i sve oko njega, strašno dopada.