Ceduljice sa krilima

ZABAVIŠTE U VRŠAČKOJ ULICI. Svako jutro smo zajedno išli u zabavište. Nismo išli trotoarom, već preko sporednog parkirališta obližnjeg doma zdravlja, čije neravnine su svake godine popunjavane šljakom donetom iz gradske toplane. Bio je to zagasit pejzaž, kao s Meseca, po kome nije rasla trava, samo bi tek ovde-onde, usred crnkaste prašine, nešto blesnulo metalnim sjajem. Nakon ulaska u Vršačku ulicu, kad više nismo mogli da gazimo po šljaci, nastavljali smo put po dnu šanca. Saša je bio slabunjav, onizak, glavat dečak, više je voleo da se igra sa lutkama nego da učestvuje u dečačkim igrama. Zajedno smo, recimo, pravili lutke od hartije, u ogromnim količinama, zbog čega su nas, naravno, rugali. Za to vreme smo se veoma zbližili: sedeli smo za istim stolom u uglu i crtali (bilo je dozvoljeno crtati samo na papiru, ali mi smo u tajnosti crtali jedno drugom i po delovima ruku koje je prekrivala odeća, i to sve nekakve planove gradova sa isprepletenim ulicama. Dvorišta zabavišta se ni ne sećam. Jednom sam se potukla sa Džanom, kolovođom devojčica, koje su nagrnule na Sašu: ja sam grizla, a ona se grebala. Na licu mi se i danas vide tragovi njenih noktiju: kad pocrvenim, dva bleda polumeseca me podsećaju na tu moju amazonsku epizodu. I u svet smo se otisnuli zajedno, on sa biciklom a ja sa malecnim kolicima za lutku. Nameravali smo da stignemo do Beograda, ali se na kraju ulice, u džungli Somborske pruge, izgubila lutkina cipela, zbog čega smo se vratili.

< vagon | Zoranova princeza >