Ceduljice sa krila
VAGON. Držeći dedu za krupnu, zagasitu šaku, skakutavo ga pratim do senćanske železničke stanice. Na rastanku me diže do svojih čekinjavih, žućkastih obraza, impregniranih duvanskim dimom, i škaklja mi njima lice. Zamahnuvši praznom školskom torbom, vešto uskače u vagon, i zaustavlja se kod samih vrata. Zbog šinjela železničarskog kroja, svi putnici mu se s respektom sklanjaju s puta.