1. Uvod
1.1. Prethodni pojam metafizike
Način filozofske upitanosti naznačen kao metafizika, koja istovremeno znači i način mišljenja, korpus raznovrsnih pitanja, i - možda pre svega - jedan privilegovani način življenja, kao bios theoretikos, uvek je bila u središtu filozofske orijentacije.
Već je postalo opštepoznato u filozofiji da se sa nazivom "metafizika" najpre susrećemo u 1. veku pre naše ere kod Nikolaja iz Damaska, i pretpostavljamo da je naziv izmislio njegov savremenik, Andronik, sistematizator Aristotelove filozofije. Taj termin je nastao veoma slučajno, i u originalu nije bio filozofski termin.
"Meta ta physika" nije značilo ništa drugo do jedan zbir Aristotelovih spisa koja je sledila korpus spisa sa naturfilozofskom tematikom (označenog kao "Physika") u sistematizaciji.
Naziv "meta ta physika" nas ne upućuje ni na kakvu tematiku tih očuvanih Aristotelovih spisa, već on samo predstavlja ostatak rada sistematizatora, i prvobitno je značio da su ove skripte bile uvršćene "iza" Aristotelove Fizike.
Kasnije izraz "metafizika" dobija jedan magloviti filozofski smisao. Sama reč upućuje nas na znanje o tome da ima nešto "iza" prirode, kao i na to šta je ona druga stvarnost "iza" prirode. Možemo utvrditi da taj termin nije potpuno korektan i tačan, te ga ne bi uvrstili u rang filozofskog termina. Razlog za to jeste činjenica da u njemu nije jasno šta se misli pod pojmom prirode. Ako pod metafizikom podrazumevamo upitanost i učenje o prvim načelima svega što jeste, onda nam nije jasno zašto su ona načela smeštena "iza" pojma prirode. Nije, dakle jasno šta se ovde podrazumeva pod pojmom prirode i shodno tome zašto je pored fizike potrebna i jedna metafizika. Postoji li nekakva "stvarnost" koja ne bi bila priroda, koja bi se suprostavljala pojmu prirode.
Ili ako pod metafizikom podrazumevamo upitanost o nečem što prevazilazi svakddnevno iskustvo ili iskustvo uopšte, kao što se i to nekad dešava u istoriji filozofije, onda ne bi trebalo mešati pojam iskustva sa pojmom prirode.
Sve u svemu, u prirodi je čovekovog mišljenja da je ono uvek otvoreno prema nečemu što je "dublje" od aktuelnog iskustva, prema onome što možda leži "iza" onog već saznatog, nečemu što je dublje od onog saznatoga, pošto je ono saznato utemeljeno na njemu, ili pak ono "iza" čini iskon, na čemu se utemeljuje drugi oslonac metafizike.
Takav način upitanosti je postojao i pre helenističkog sistematiziranja Aristotelovih spisa, odnosno Andronikove kovanice termina metafizika.
Uostalom, Aristotelovo označavanje ove problematike je bilo mnogo jasnije i promišljenije. On je koristio izraz "próta philosophia", tj. prva filozofija, dakle traganje ka saznanju o onome što je prvo, odnosno što u svojem principu sve pretiče.
Nije nam ovde cilj da minuciozno ispitujemo shvatanje stvari metafizike u tokovima istorije filozofije, ali moramo skrenuti pažnju na razlikovanje metafizičkog načina mišljenja od ontološke misli, pošto je to relevantno ako hoćemo situirati metafizičko mišljenje u savremenoj filozofiji. Pored toga i sâm Jaspers koristi ovo razlikovanje metafizičkog i ontološkog, i to čini možda mnogo jasnije od njegovih prethodnika.
D. Goklenije (D. Goclenius) je bio prvi ko je odomaćio reč "ontologija" u filozofiji. Sa tim terminom susrećemo se u njegovom filozofskom leksikonu iz 17. veka (Lexicon o philosophicum. Frankfurt, 1613). Njegova kovanica ukazuje na Aristotelov termin "tó on hé on" (biće kao biće). Ontologija označava učenje (logos) o biću (tó on). Ali pošto svaki filozof pod pojmom bića podrazuneva nešto drugo, samo za njega svojstveno, pojam ontologije, kao i njena predmetnost je još neizvesnija od stvari metafizike.
Inače ontologija i metafizika kao filozofske discipline nikad nisu bile jednoznačno ograničene međusobno, ali u istoriji filozofske misli nikada nisu postale ni sinonimi.
Da bismo izbegli istraživanje o tome zašto određeni filozof koristi jedan izraz umesto drugog i potom šta on pod njim podrazumeva, prihvatićemo konstatovanja nemačkog filozofa Karl-Hajnca Volkman-Šluka, koji tvrdi da u filozofskoj tradiciji metafizika i ontologija imaju različita značenja.
U istorijskom kontekstu filozofija kao metafizika zapravo je težnja ka prvim počelima i prauzrocima, nauka o biću (Seiende), razmatranje istine, težnja ka smrću i poistovećivanje sa božanskim. Nasuprot tome ontologija pita o biću kao biću, pita o onome što jeste, a metafizika o prvim uzrocima i razlozima sveg bića.
Današnji prizvuk reči "metafizika" je dobro izražen u članku jedne anglosaksonske filozofske enciklopedije: "Metafizika je ona oblast filozofije koja nastupa sa najvećim pretenzijama i pobuđuje najveću sumnju. Dok je njen eksplicitni cilj davanje dubokih znanja o svemu, ona često dobija optužbu da nudi samo maglovite besmislice, koje nam ne kažu ništa. U vezi sa metafizikom taj dvoznačni status je najvažnija stvar."
Imajući u vidu ovo razlikovanje ontologije i metafizike možemo primetiti da filozofi 20. veka, ako su još uopšte zainteresovani za izvorna pitanja filozofije, radije koriste izraz "ontologija". (Ovde pre svega mislimo na E. Huserla, N. Hartmana, M. Hajdegera, R. Ingardena, H.-G. Gadamera i na druge.)
Razmatrano u ovom kontekstu biće nam jasniji provokativni karakter samog gesta Karla Jaspersa koji je trećem tomu svog glavnog dela "Filozofija" dao naziv "Metafizika".
1.2. Nacrt kontekstualnosti Jaspersove metafizike
Ako preispitujemo filozofiju 20. veka, njene najvažnije pravce i škole, najvaznije filozofe i njegova dela, preokupacije filozofske misli uopšte, najbitnija pitanja i odnos filozofiranja prema tim pitanjima, videćemo da je orijentacija savremene filozofije ponajpre ne-metafizička. Sasvim je opravdano da veliki broj istraživača savremene filozofije eksplicitno govori o tzv. postmetafizičkom mišljenju.
Novokantovci se drže kantovskog principa samokritike uma, čija je osnovna konkluzija saznajnoteorijski agnosticizam transcendentalističkog stava, što onemogućuje bilo kakvo učenje o stvarima-po-sebi (Dinge-an-sich), o svetu koji jeste i nezavisno od spozajnog akta, ili o biću kao biću po sebi. Iz ovog misaonog kruga se ne može "transcendirati". Svaka ontologija koja hoće da izbegava naivnost, posle kantijanske kritike samog saznanja ne može imati ambicije da govori o stvarnosti u smislu kako ona zapravo jeste. Transcendentalne ontologije su učenje o biću, koje je biće u saznajnim aktima svesti, biće-za-nas, biće onog Gegenstand-a.
Slično je i osnovno gnoseološko stajalište fenomenologa, možda najsnažnije filozofske orijentacije savremene kontinentalne filozofije. Kad je Huserl u svom poznom spisu "Kriza evropskih nauka" za buduće filozofe zadao zadatak izgrađivanja ontologije životnog sveta (Lebenswelt), kao carstva anonimnih subjektivnih fenomena, pod rečju "ontologija" nije mogao da misli na učenje o biću kao biću-po-sebi, nego na biće koje ne prevazilazi granice subjektiviteta. Beskonačno mnoštvo fenomena svesti upućuje na njen pra-izvor, tj. na univerzalnu apriornu korelaciju, što je transcendentalno data baza našeg svekolikog dokučivanja sveta. Svaki bitak za fenomenologa je, dakle, bitak intencionalne inegzistencije, odnosno bitak onog svestio (Bewusstsein-von). Fenomenolozi nisu imali ambicije za traganje ka onom neuhvatljivom, što se neposredno nikad ne javlja kao akt svesti. U granicama fenomenologije paralizuje se pitanje o transcendenciji, koje je osnovna kategorija metafizike.
Ovde valja uputiti na N. Hartmanovu kritiku fenomenološke zamisli ontologije. Hartman, usamljeni preteča savremene ontologije je tvrdio da sa metodama transcendentalne fenomenologije ne može govoriti o bitku onoga što fenomeni prikazuju, znači sa pozicije transcendentalne fenomenologije ne može govoriti o bitku, o stvarnosti koja je zasebna. Drugim rečima fenomenologija je "ontološki gotovo bez težine".
Druga čvorišta filozofskog interesovanja ili se ne zanimaju za metafiziku, ili je pak eksplicitno usporavaju (pozitivizam, Bečki krug, Poperova teorija nauke, itd.). Pošto celu anglosaksonsku filozofiju određuje pozitivizam, ona takođe osporava bit metafizike.
Pored nekih manje važnih pokušaja savremene metafizičke misli ( G. T. Fehner, H. Loce, kritički realizam Driša, Behera, itd.), poseban je slučaj Nikolaja Hartmana. On tvrdi da se u savremenoj filozofiji ignoriše metafizička upitanost, iako sva filozofska pitanja imaju metafizičku prirodu. Pri tome je stara metafizika bila jedna sadržajno omeđena disciplina sa određenim korpusom predmeta (problem sveta, duše i apsoluta). Metafizika nikad nije stajala na sigurnom tlu, njene pretpostavke nije mogla pokazati, njene konsekvence nije moglo dovesti u sklad sa empirijskim znanjem. Oblast metafizike je bila puka spekulacija. Hartmanova namera je bila da zasnuje jednu novu ontologiju, koja istovremeno računa sa kriticističkim obrtom kantijanizma. On drži da se filozofija ne može baviti sa tzv. metafizičkim pitanjima, jer ona imaju u sebi momenat iracionalnoga, odnosno nesaznatljivoga. Ali metafizička pitanja ne leže samo u onostranosti sveta, nego imaju momenat saznatljivoga, što Hartman naznačuje kao ontološki element. Taj saznatljivi momenat se nalazi u najneposrednijoj blizini, u pozadini onog najbližeg i prividno samo razumljivog. Hartman, kad ponovo otvara horizonte upitanosti o metafizičkom, njihova istraživanja ograničava na skup dalje rešivih tzv. ontoloških pitanja, iza kojih leži momenat metafizičkog, koji je principijelno nesaznatljiv.
Jirgen Habermas, duhoviti kritičar savremene filozofije, u svojoj knjizi "Nachmetaphysisches Denken" (Postmetafizičko mišljenje), u kojoj pokušava da dubinski prouči razloge iščezavanja metafizičke upitanosti, često skreće pažnju na činjenicu da bez metafizike filozofija gubi svoj značaj za ljudski život. Ako ona napušta traganje za odgovorom na pitanja smisla čovekovog postojanja, onda njenu ulogu nužno mora preuzimati umetnost i religija Možda zbog toga Habermas daje provokativni naziv jednoj studiji "Rückkehr zur Metaphysik?" (Povratak ka metafizici?).
U ovoj studiji Habermas pominje i Karla Jaspersa, kao jednog od onih filozofa koji su pokušali da očuvaju odnos filozofije prema totalitetu, ali sa žrtvovanjem ranga i dostojanstva filozofije da bi ona mogla dati konkurentno saznanje, i sa pokretom prema filozofskoj veri.
U gore skiciranoj atmosferi se javlja Jaspersova filozofija, kao jedna od "oaza utopije" (Habermas). U daljem tekstu ćemo razmotriti osnovne principe njegove metafizike, koja predstavlja jedan od najoriginalnijih puteva savremene filozofske misli. Ona čini jedno učenje o znanju verovanja da transcendencija jeste, da je ona kao takva za znanje neuhvatljiva, ali osim toga da je ona i večni cilj saznanja kao procesa traganja. Metafizika se u svojem ne-naivnom i savremenom obliku kod Jaspersa javlja kao učenje o metodama tog traganja. Savremeni oblik metafizike za Jaspersa je metafizička metodologija, koja se oslanja na veru da ona ima svoj predmet.
2. Jaspersova zamisao metafizike
2.1. Jaspersov odnos prema metafizici
Najranije tragove Jaspersovog interesovanja prema onom metafizičkom možemo naći na stranicama njegovog prvog glavnog dela "Opšta psihopatologija". U svojoj stručnoj autobiografiji celi period bavljenja sa psihologijom i opštom psihopatologijom Jaspers tumači činjenicom da se on uvek interesovao za mogućnosti i granice čovekove egzistencije. Iz ove osnovne aspiracije su nastala sva njegova dela, "Opšta psihopatologija" i "Filozofija". Jedna osnovna konstatacija njegovog bavljenja sa fenomenima duševne stvarnosti jeste njegovo uverenje da nas bezgranično širok spektar ispoljavanja duševnog i njegove zagonetke upućuju na oblast metafizičkog.
Jaspersova metafizička orijentacija ima svoju genezu u njegovom psihopatološkom periodu. Šesti deo "Opšte psihopatologije" (1913) bavi sa čovekom kao takvim, sa suštinom čoveka, kao i sa smislom čovekove egzistencije. U poglavlju "Celina ljudskog bića" Jaspers tematizira čovekove iskonske veze sa transcendencijom. Naravno, analiza njegovih osnovnih pojmova ovde nema takvu filozofsku dubinu kao u njegovim glavnim filozofskim delima. Ali i pored toga mogli bismo reći da je i u ovom ranom delu sadržan osnovni nacrt na kojem se utemeljuje njegova filozofija. Pitanje čovekovog suštastva, načelo obuhvatnosti, čovekova nepotpunost, shvatanje čoveka kao otvorene mogućnosti ili kao bića u borbi sa samim sobom, dijalektika čovekove konačnosti i beskonačnosti, itd. osnovni su motivi poslednjih poglavlja "Opšte psihopatologije".
U gore navedenom delu Jaspers piše: "U svom biću (čovek Š. Z.) ipak ne stvara sebe samog, on je poklonjen sebi samom a da ni sam ne zna odakle. Njegova najdublja sloboda nije protok njega samog, već o njoj saznaje upravo preko transcendencije, pomoću koje je slobodan u svetu. Zbog toga je tip čoveka određen onim što zna i što veruje." Zatim: "Činjenica da čovek svuda oseća konačnost i da mu nijedna konačnost nije dovoljna ukazuje na skrivenu mogućnost u njegovom biću. On mora imati i drugi koren svoga bića osim ovog korena svoje konačnosti. U čoveku ne bi postojala težnja za traganjem a da ne postoji nekakvo predznanje o nesaznajnom. On traga za sopstvenim bićem, za beskonačnošću, za nečim drugim. Jedino mu ovo traganje može pružiti zadovoljenje."
U ovim rečenicama su eksplicitno vidljiva osnovna načela Jaspersovog mišljenja.
Čovek ne zna za poreklo svoga konačnog bića. Nasuprot tome čovek hoće da sazna iskon svojeg bića. Čovek jednovremeno zna i veruje da je njegov iskon u onom što je naznačeno kao transcendencija, a o kojoj on ne zna ništa osim toga da ona jeste i da je ona izvor njegove slobode.
Iz emanacije ove iskonske slobode čovek se oseća nezadovoljnim svojim konačnim bićem. Čovek iz njegove vere zna i istovremeno iz njegovog znanja - tj. "predznanja o nesaznajnom" - veruje da transcendencija jeste. Čovek dokučava da je konačnost njegovog bića ukorenjena u nečemu što prevazilazi ovu konačnost i što čini izvor njegove slobode. Osim znanja toga da transcendencija postoji, čija je bit sloboda, čovek ne zna ništa o onom što je u temelju njegovog aktuelnog i konačnog bića.
Ali njegovo znanje i vera, iako se ograničavaju na jedan jedini stav o postojanju tog temelja, ovo znanje ipak ne zatvara. Naprotiv, čovek ne samo da je otvoren prema onom nesaznajnom o čemu on poseduje predznanje, nego zbog i radi njegove slobode čovek mora da traga za onim "nečim drugim".
Čovekovo nezadovoljstvo samim sobom razara granice svojeg znanja o sopstvenom biću i inicira ga da traži odgovor na svoje biće. Čovekovo znanje je preokupirano sa konačnim, ali nezadovoljstvo ga podstiče da pita "iza" ovog konačnog da bi dobio odgovor.
Iz toga se vidi da je nezadovoljstvo onaj momenat kojim započinje metafizika, kao svojevrsno traganje za onim nečim drugim. Na staro pitanje početka filozofiranja Jaspers implicitno odgovara sa načelom nezadovoljstva umesto tradicionalnih principa čuđenja, sumnje, apsolutne izvesnosti sebe samog, izvesnosti duha, fenomena sveta i prirodno-naivnog stava, itd. Nezadovoljstvo nužno tera čoveka na filozofiranje.
Rezimirajući Jaspersovo odnošenje prema metafizici možemo konstatovati sledeće:
Prvo. Za Jaspersa metafizika nije i ne može da bude pozitivno znanje. Ona ne može da bude argumentativna i ne može da čini pozitivno izlagani korpus znanja. Filozofija ne zna ništa osim toga da transcendencija postoji, odnosno jedini momenat izvesnosti u metafizici je njeno verovanje da transcendencija jeste.
Drugo. Iz toga sledi da je metafizika proces traganja za bitkom, a nikada staloženo znanje. Filozofija nije znanost, nije čvorište nekih saznanja ovog ili onog nivoa, nego je ona nužno filozofiranje, proces, komunikacija, traganje, upitanost. Uostalom Jaspersovo shvatanje suštine filozofije je srodno sa izvornim značenjem reči "philosophia", gde "sophia" označava mudrost, a "phília" - ljubav koja je trud, težnja, traganje. Filozofia nije "sophia", nije mudrost, nije posedovano znanje, već je ona pre svega "philia".
Treće. Početak metafizike i filozofiranja uopšte je nezadovoljstvo, koje čovek stalno oseća pred bezdanom neizvesnosti svoga bivstva. (Nezadovoljstvo, neizvesnost, bezdan, neznanje, strah, vrtoglavica, itd. stalni su motivi Jaspersovog mišljenja.) Ovo nezadovoljstvo tera čoveka prema filozofiranju, što je s one strane orijentacije u svetu, koja se kreće u oblasti konačnog.
O ovom neizbežnom momentu započinjanja filozofskog mišljenja svedoče prve rečenice "Filozofije":
"(...) u svesti o svojoj situaciji, koju niti bez ostatka dokučavam niti joj prozirem poreklo, muči me neodređen strah. Mogu je videti samo u kretnji kojom s njom u stalnoj promeni klizim u tamu, u kojoj nisam bio, u tamu u kojoj neću biti. Staram se za stvari i sumnjam da li na njima ima nečeg prikladnog. Dopuštam da to kliženje protiče i užasavam se pomišljajuči da nešto zauvek gubi ako ga sada ne dokučim, a ipak, ne znam šta je to. Tražim bivstvo koje" ne samo isčezava."
Četvrto. Učenje, koje je metafizika, koje dakle ne može da bude pozitivno izlaganje saznatog, u svojem je obliku učenje o traganju samom. Za Jaspersa metafizika je moguća samo kao rasvetljavanje metoda upitanosti bitka. Otuda je njegova metafizika shvaćena kao metodologija metafizičkog mišljenja.
Treći tom Jaspersovog glavnog filozofskog dela "Filozofija", koja nosi naslov "Metafizika" ima svoje težište u opisu metoda, puteva (methodos-gr. put) mišljenja koje pita za ono metafizičko.
2.2. Jaspersov odnos prema tradicionalnim sistemima metafizike i ontologije
Sa gore tumačenog stanovištca, koje određuje Jaspersovo shvatanje metafizike, glasiće nam logično pitanje kakav je bio njegov odnos prema velikim filozofijama u istoriji filozofskog mišljenja.
Iz povesti filozofije znamo da su skoro svi veliki filozofi tragali za izgrađivanjem filozofskih sistema koji bi bili zapravo učenje o bitku uopšte, odnosno osnovna namera tih filozofija je bila taloženje određenog korpusa znanja u obliku znanosti metafizike ili ontologije. Prema nekim unutrašnjim nužnostima filozofskog mišljenja metafizički način upitanosti često se pretvarao u učenje o božanskom, o apsolutu, tj. u. filozofsku teologiju, dok su spekulacije ontologije o biću kao biću često dobijale svoju završnu formu kao sistemi kategorija.
Jaspersova filozofija ima filozofskoistorijsku samorefleksiju u tom smislu, da je Jaspers potpuno bio svestan njegovog specifičnog odnosa prema tradiciji. Specifičan je taj odnos i zbog toga što nasuprot tome da je njegovo shvatanje stvari filozofije potpuno suprostavljeno tradicionalnom shvatanju, kao i poziciji Jaspersovih savremenika, njegov odnos prema velikim filozofijama istorije filozofije zapravo nije akt odbacivanja, nema karakter opovrgavanja ili negacije. Neke klasične filozofije su bile pak Jaspersovi autoriteti, kao na primer grčka filozofija, Kant, Plotin, Bruno, Spinoza, Šeling, Hegel, Kjerkegor, Humbolt, Niče i Maks Veber Jaspersov odnos prema filozofskoj tradiciji karakteriše poštovanje, prihvatanje ali i reinterpretaciju njenog značenja.
Jaspers sâm govori o razlikovanju ontologije od metafizike, da bi i svojom terminologijom označio drugost njegove ambicije, te da bi sa njegovog metafizičkog stanovišta protumačio tradicionalne sisteme ontologije.
Veliki klasični filozofi su tragali za ontologijom kao učenjem o bitku, koje kao znanje dolazi ka sebi . Kao što smo rekli nezadovoljstvo kao osnovni princip i "primo motor immobilis" (nepokretni prvi pokretač) Jaspersove filozofije narušava izvesnost u mogućnost ontologije: "ontologija kao učenje o bitku uopšte morala bi da donese duboko zadovoljenje kad bi moj bitak mogao doći k sebi u znanju, koje kao znanje već pokazuje svoju istinu." Ali za Jaspersa izvesnost doživljavanja nezadovoljstva razara bilo kakvu izvesnost ontološkog znanja. Ako bi čovekov bitak došao k sebi u znanju, onda ne bi bilo mesta za doživljavanje nezadovoljstva, kao straha od neizvesnosti što je određujući doživljaj njegovog mišljenja. Subjektivno doživljavanje je bitnije za formiranje njegovog mišljenja nego bilo kakvi razlozi uma ili puko mišljene operacije. Doživljaj nezadovoljatva nam otvara put prema metafizičkom traženju bitka, u kome su i bitak kao i samo traženje principielno neuhvatljivi. Nezadovoljstvo tera mišljenje ka iščezavajućem bitku, koji se kao "deus absconditus" (skrivajući bog) skriva od nas, ali nas i podstiče ka traženju.
Pošto je metafizika - kao filozofiranje inspirisana i mobilizirana od strane iskonskog nezadovoljstva koje je otvoreno prema svakoj drugosti - u svom principu isključuje i mogućnost ontologije, ona u svojoj otvorenosti i nezavršivosti mora skrenuti pažnju i prema ontologiji i tražiti momenat metafizičkog u samim ontološkim učenjima. To znači da Jaspers svojim stanovištem otvara mogućnost reinterpretacije klasičnih učenja ontologije, odnosno Jaspers u ontološkim sistemima Kanta, Hegela, Plotina i drugih traži nešto drugo od onog što oni sami po sebi jesu. Taj obrt u shvatanju značenja ontologije mogli bismo naznačiti kao metafizičko tumačenje ontologije.
Skoro cela filozofska tradicija počiva na osnovnoj nameri izgradnje ontologije kao nauke, pošto se ona nalazila pod vlašću zamisli Aristotelove prima philosophia. Ontologija kao ideal ili kao svrha filozofske delatnosti ne može da nas napušta, niti će za nas nestati. Postoji u nama neuništiva sklonost da i ono što je pravo usvojimo znanjem. Drugim rečima, osnovna namera svekolike filozofije će biti učvršćavanje onog iščezavajućeg u gotovo znanje.
Ali pored toga da prava svrha filozofije je bila uvek ontološko mišljenje, činjenica je da filozofije pojedinih tradicionalnih filozofa prema svojim namerama i analogno tome prema svojim strukturama bile i jesu divergentne. Razlog za ovu činjenicu se nalazi u tome da one obuhvataju sasvim različite horizonte filozofske aspiracije, kao i sasvim različite rezultate. To znači da nam filozofije u istom mahu daju obavezno znanje, tj. pozitivnu argumentaciju, zatim momenat transcendiranja, otvorenosti prema drugošću, tj. mogućnost za prevazilaženje datog saznanja, kao i momenat apeliranja (apellieren) na slušaoca da ih iz vlastite slobode dokuči ili odbije. Baš ta divergencija daje mogućnost za reinterpretaciju tih filozofija.
Ontologija kao takva nije moguća, ona se mora raspasti, jer je ona sa svojim predmetima znanja, sa svojom terminologijom, kao i sa svojim kategorijalnim sistemom ograničena na orijentaciju u svetu, čiji je princip "takvo saznanje sveta koje fiksira bitak." Istinsko mišljenje daje apel za slobodu, a ne posedovanje nekog rezultata. Ono što nedostaje svakoj ontologiji jeste uvek ono povesno, nikad prosto opštevažeći tubitak jezika transcendencije.
Ontologija kao znanje i htenje znanja u formi konstruktivne pojmovnosti znači uništenje baš ovog povesnog traženja bitka.
Ontologija ukida slobodu svekolikog povesnog tubitka pošto se ona vezuje za bitak, koje je postao objektivan. Ona parališe komunikaciju putem kojeg bi povesni tubitak sam od sebe mogao doći do smisla svog bitka i time ga i čini slepim za prâvu sadržajnu mogućnost do koje bi on došao putem vlastitog dokučavanja jezika transcendencije i dovodi do gubitka same transcendencije.
Pošto ontologija nije mogući oblik istinskog mišljenja, treba odbaciti i njenu mogućnost. No to ne znači i nužnost odbacivanja ontoloških učenja u tradicionalnim filozofijama. Adekvatni odnos prema klasičnim ontologijama je u suštini ne-ontologijsko pretumačenje tih ontologija.
Tradicionalne ontologije, zahvaljujući njihovoj divergentnosti, daju mogućnost za njihovu reinterpretaciju. To znači da pošto filozofija u svakom čoveku teži ka njenon sopstvenom savršenstvu, ovo samoposredovanje filozofije se nalazi kod svakog velikog filozofa kao povesnog čoveka. Tradicionalne filozofije se ne smeju naprosto dokučiti i prihvatiti, ne smeju se proučavati kao gotovo znanje. Njih kao ontologiju valja ukinuti, da bi se pojedincu stvorio povrat k' konkretnosti prisutne egzistencije.
Iz vlastite egzistencije povesnog tubitka tradicionalne filozofije dobijaju drugačiji smisao. One čine podsticaj za komunikaciju sa filozofima kao povesnim tubitkama. Tek u ovoj komunikaciji možemo jasno čuti "kako nam progovara stvarnost jednog povesnog samobitka koja je poznavala svoju transcendenciju." U divergentnosti njihovih filozofskih sistema treba tražiti baš taj momenat subjektivnoga koji se gubi u momentu saznanja o bitku.
Ako je ontologija put učvšćivanja pravog bitka u znanje o bitku, a metafizika je iskušenje bitka u neizvesnosti, onda treba ove ontologije shvatiti na metafizički način. To je akt započinjanja komunikacije sa tim filozofijama kao povesno individualnim putevima samosaznanja povesnih samo bitaka.
Jaspersovo odnošenje prema pretcima se ne oslanja na kritičko preispitivanje samih učenja, nego na uobličavanje sasvim drugačijeg odnosa prema njima. Umesto kritičke analize pojedinih stavova, Jaspers se odnosi prema tradicionalnim filozofijama kao celinama. Umesto filozofske analize i kritike on podstiče na egzistencijalnu komunikaciju sa celinama pojedinih filozofija, tj. sa filozofijama u kojima je traženje bitka povesnih individua došlo do savršenstva.
Ovo odnošenje - kao što ćemo to u daljem izlaganju videti -je jedan način metafizike, tj. metod čitanja šifrovanog pisma (Chiffreschrift). Šifre su predmeti metafizike. Šifra sâma nije transcendencija, nego je jezik transcendencije.
U širokoj oblasti šifara filozofska učenja čine najznačajnije šifre, jer u njima je ispisano najsadržajnije spekulativno šifrovano pismo.
Taj stav određuje Jaspersovo shvatanje tradicionalnih filozofija. Umesto toga da potpuno odbacimo filozofsku tradiciju, ili da reč po reč dogmatski prihvatimo neka učenja, moramo komunicirati sa tim učenjima iz vlastite egzistencije, U ovoj komunikaciji moramo odbaciti sâmu argumentaciju i tražiti ono "iza", izvor tih filozofija, koja treba shvatiti u svojoj povesnosti i individualnosti. Samo u ovakvom odnosu otkriće nam se pravi smisao tih filozofija, a to znači da ih možemo dokučiti kao jezik transcendencije. Iza filozofske argumentacije leži naš posao čitanja tih filozofija kao šifara iz moguće egzistencije.
2.3. Princip transcendencija
Čovek kao konačno biće, ali biće koga ta konačnost ne zadovoljava, u svom je bivstvovanju upućen na transcendenciju. U tom smislu ona je iskon čovekovog bitka.
Pravi smisao filozofiranja (Philosophieren) je traženje transcendencije kao bitka koji uvek iščezava. Traženje bitka iz čovekovog sopstvenog nezadovoljstva i straha od neizvesnog je put istinske filozofije kao filozofiranja.
Latinska reč "transcendentia" znači "činjenica ne-imanentnosti, činjenica ne-sadržanosti." U filozofskom kontekstu transcendencija obično označava ono što prekorači, prevazilazi, nadilazi iskustvo.
Transcendencija je tradicionalni pojam metafizike. Prema našem mišljenju bolje je ako ne govorimo o pojmu transcendencije, pošto je ona shvaćena kao principijelno pojmovno neuhvatljiva. Na primer u neotomističkoj filozofiji transcendencija je sinonim za "ono što prevalilaze sve kategorije." Transcendencija je obično shvaćena kao transinteligibilno, pošto ona iščezava u pojmovnom mišljenju, ne može se dokučiti sa kategorijalnim aparatom filozofskog mišljenja. Zbog toga tačnije je govoriti o transcendenciji kao principu onog prekoračujućeg, nego o njenom pojmu.
Za pitanje šta je zapravo transcendencija Jaspers nam nudi negativan odgovor. O transcendenciji se nemože ništa tvrditi pošto je ona nesaznatljiva. Znanje o transcendenciji nije moguće. Jedino što znamo jeste filozofsko-verska apsolutna izvesnost njenog postojanja.
Mirko Aćimović u svojoj knjizi "Metalogike" u kojem minuciozno raspravlja o saznajnoteorijskim implikacijama Jaspersove filozofije, sa snažnim akcentom na njenom doprinosu filozofiji mišljenja, lakonski sažima osnovni smisao Jaspersove metafizike kad piše da je njen temelj vera u ono iz čega i ona sama proizlazi.
Princip transcendencija čini izvor i svrhu Jaspersove metafizike. Prema našem sudu svaki čovek koji se bar informativno bavio sa antičkom filozofijom treba ovde da ima aluzije na Aristotelovu metafiziku nepokretnog pokretača. Transcendencija je nepokretni pokretač Jaspersove metafizike, izvor i svrha filozofiranja. Sa ovom analogijom smo hteli da skrenemo pažnju na jedan momenat Jaspersove metafizike, tj. na to da je ona za razliku od ontologija bića kao bića zapravo i filozofsko učenje o božanstvu u Aristotelovom smislu "theologiké". (Pravi naziv metafizike kod Aristotela je bila próta philosophia kao "theologiké".)
Ovde radi upoređivanja valja napomenuti da za N. Hartmana -filozofa koji je kroz ceo svoj intelektualni život bio preokupiran sličnom problematikom, - ono nesaznatljivo nema višeg filozofskog ranga, tj. nije bitnije i relevantnije od saznatljivog.
Za Jaspersa nasuprot, transcendencija ne znači samo izvor i iskon Čovekovog bitka nego i božanstvo. Taj momenat Jaspersovog shvatanja transcendencije će biti očevidljiviji u njegovim poznim radovima "Der philosophische Logik" (Filozofska logika), čiji je samo prvi tom izašao (pod nazivom "Von der Wahrheit"- O istini), zatim Einführung in die Philosophie" (Uvod u filozofiju) i "Der philosophische Glaube" (Filozofska vera).
U navedenim radovima on koristi terminae apsolut, transcendencija, sveobuhvatno i Bog kao sinonime. "Transcendencija je bitak,"- piše Jaspers u delu "Filozofska vera" - "koja nikad ne postaje svetom, ali ona govori preko bitka-u-svetu. Transcendencija jeste samo onda ako svet ne postoji sam od sebe, ako se on ne oslanja na sebe, nego uputi s onu stranu sebe."
Metafizička predmetnost nastaje u momentu kad transcendencija govori preko bitka-u-svetu.
Ova predmetnost ima specifični karakter, pošto je ona "funkcija jednog jezika koji čini razumljivom transcendenciju." Ali predmetnost kao jezik nije opšti jezik svekolike egzistencije. Taj jezik nema nadindividualni karakter, on ne služi za posredovanje između ljudi. (U ovom smislu nije baš neprotivrečno da Jaspers koristi izraz "jezik" tamo gde komunikacija ne samo da je paralizovana, već i principijelno nemoguća.) Metafizička predmetnost je uvek povesna i individualna. Jezik kojim transcendencija govori jednoj povesnoj individui drugima je nedostupan.
Transcendencija kao metafizička predmetnost je, dakle, neuhvatljiva u svesti uopšte. Ona je uvek vezana u njenom povesnom ispoljavanju određenoj individui.
Druga znatna karakteristika transcendencije je da se ona kao predmetnost javlja na granicama empirijske stvarnosti, kao ipak "najtelesnije, najprisutnije stvarnosti." Transcendencija se javlja u povesnoj i mogućoj egzistenciji kao apsolutna stvarnost.
Analogno sa kovanicom "apsolutna svest", koja za Jaspersa znači izvesnost bitka egzistencije ili samosvest egzistencije, Jaspers za rasvetljavanje drugosti te stvarnosti u kojoj transcendencija pogađa moguću egzistenciju koristi termin "apsolutna stvarnost".
Apsolutna stvarnost, koja se javlja na granicama empirijske stvarnosti, jeste stvarnost bez mogućnosti. Ona je apsolutna pošto preko nje nema ničega. Empirijsku stvarnost karakteriše modus mogućnosti. Ta mogućnost ne daje nikakav "predmet kao cilj", niti ikakav "plan kao put", ali empirijska stvarnost kao oblast mogućnosti čini sadržinski prostor u kojem ta mogućnost apeluje (appelieren) sa samobitak da je ostvari. Empirijska stvarnost je nesavršena. Njen nedostatak se nalazi u razdvajanju mogućnosti i stvarnosti.
Nasuprot empirijskoj stvarnosti apsolutna stvarnost je nedostupna prevođenju nazad u mogućnost. Tamo gde tubitak nailazi na stvarnost bez njegovog pretvaranja u mogućnost, on susreće transcendenciju.
Pored toga što se transcendencija kao metafizička predmetnost javlja samo povesno i individualno i što se ona javlja na granicama empirijske stvarnosti kao apsolutna stvarnost, suština je transcendencije da ona iščezava u načinima metafizičke predmetnosti.
Transcendencija iščezava u mišljenju u simbolu kao povesno konkretnom jeziku kojim egzistencija dobija uvid u dubinu bitka. U simbolu se artikuliše transcendencija, ali ona nije transcendencija sâma, niti je jedinstvo samog sebe i obaveznog značenja. U empirijskom postojanju simbola iščezava bitak.
Transcendencija se takođe gubi u logičkom mišljenju, jer se pokazuje kao mišljenje u krugu, tautologija i protivrečnost. Zbog toga je ona neuhvatljiva za diskurzivno mišljenje.
Sâm bitkovni karakter transcendencije je takođe neuhvatljiv. Ona se pojavljuje na granicama empirijske stvarnosti. Zbog toga se u empirijskoj stvarnosti ne može govoriti o njenoj stvarnosti, odnosno ona se javlja u empirijskoj stvarnosti kao nestvarno u smislu empirijski stvarnog. Ali u njenom ispoljavjanju ona se javlja kao apsolutna stvarnost na granicama empirijske stvarnosti. Ta konstelacija dovodi do toga da je transcendencija neuhvatljiva za metafizičko opredmećenje. U metafizičkom mišljenju ona lebdi između bitka i nebitka.
Iz povesnog i individualnog karaktera metafizičke predmotnosti sledi njen egzistencijalni smisao. Njen značaj za moguću egzistenciju je njegovo najbitnije obeležje.
Jaspers tvrdi da se egzistencija može ostvarivati samo u odnosu na transcendenciju. Smisao čovekovog bitka je u ostvarivanju samoga sebe kao izvesnosti slobode, kao egzistencije iz pukog tubitka. Zbog toga je Jaspersova zamisao metafizike praktički čin. Ona služi za individualno traganje za izvorom, traganje za smislom bitka i ostvarivanja egzistencije.
U tome je etički doprinos Jaspersove metafizike. Ona nije nešto zasebno, nego je apel za čoveka da on ostvaruje sebe kao egzistenciju u odnosu na njegovu transcendenciju. Traganje za transcendencijom za Jaspersa ima etički smisao, ono je etički imperativ.
Metafizika kao učenje, kao posredovanje znanja među individuama je nemoguća, jer ona ne poseduje horizont nadindividualnosti. Ona ne može da poseduje znanje koje za svakoga obavezno i ne bi bilo strogo povesno. Metafizika je za Jaspersa izolovani put pojedinca, znanje metafizike je nesposobno za opredmećenje. Ono što možemo proučavati kao metafiziku jeste učenje o metodama metafizičkog traženja transcendencije. Ona kao učenje o metodama čini putokaz za uvek povesno filozofiranje. Otuda je forma metafizike kao učenja opis metoda metafizike sâme.
3. Metodologija filozofiranja
3.1. Metafizika je jedino moguća kao učenje o metodama
Pošto je u prirodi transcendencije da je ona transinteligibilna premda ne i transobjektivna, odnosno ona je nedokučiva diskurzivnom mišljenju, ali nastupa za moguću egzistenciju, metafizika se kao izvesnost znanja postojanja transcendencije nalazi u specifičnoj situaciji.
Ona ne može da bude pozitivna znanost. Čak i njen jedini pozitivni stav o postojanju transcendencije kao pozitivna tvrdnja je sporan, pošto je transcendencija s one strane pojma bitka orijentacije u svetu.
Metafizika nema ni svoj predmet, jer ono o čemu bi ona morala da svedoči nužno iščezava u bilo kakvom pokušaju opredmećivanja. Transcendencija je pravi "deus absconditus" Jaspersove filozofije. Ona nikad ne postaje objektom saznanja. U svojem strogo povesnom nastupanju za individualni tubitak ona uvek i iščezava.
Velika je dilema filozofije kako može ona ostvarivati sebe kao "próta philosophia" ako je ona bez predmeta i čak i bez mogućnosti argumentacije. Ta situacija u kojoj se filozofska metafizika nalazi je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane ona je neizbežna delatnost egzistencije, a sa druge strane velika je opasnost da će se ona zadržati na nivou puke mistike, odnosno na nivou neartikulisanog govora kojeg niko ne može da razume sem onoga koji ga izgovara.
Jaspersovo razrešenje ove dileme je prema našem sudu sasvim adekvatno. On ne izbegava zasnivanje metafizike, ali odriče argumentiranje o transcendenciji. Metafizika je kao filozofiranje za Jaspersa misaona pustulovina traganja za sopstvenim predmetom. Ona je egzistencijalno traganje za transcendencijom kao smislom sâme egzistencije.
Jedino što je uhvatljivo u metafizici to je ovo nužno traganje. Zbog toga jedina mogućnost filozofskog zasnivanja metafizike je filozofsko učenje o ovom traganju za transcendencijom. Metafizika je moguća samo kao učenje o putevima, tj. o metodama traganja za bitkom. Dakle, sama metafizika se može zasnivati kao metodologija filozofiranja.
Ovde se mora skrenuti pažnja na činjenicu da se u strogom smislu ne može govoriti o metodologiji filozofije u Jaspersa. Opis načina filozofiranja i metodologija filozofije nisu isti. U razlici sa metodolozima savremene filozofije (V. Diltaj, E. Huserl, K. Levi-Stros i drugi) sa svojeg stanovišta Jaspers nema i ne može ni da ima nameru za izgradnju nekog korpusa znanja. Jaspers nigde ne govori o tome da bi njegova metodologija mogla da služi kao podloga pomoću koje bi neki drugi mislioci izgradili povezan sistem znanja. S tom namerom su Diltaj, Huserl, Levi Stros i drugi izgradili svoje učenje o metodama filozofije. Nasuprot tome Jaspersova metodologija ide do granice mogućnosti argumentisanja. Iza nje ne može da postoji nikakva argumentacija. Ono čemu metodologija vodi je već individualno traganje, a ne objektivno znanje. Jaspersove metode su kao putokazi za povesno i uvek individualno traganje. One nisu metode filozofije, nego su putokazi filozofiranja. One istovremeno sačinjavaju i apel za pojedinca da traži izvor svojega bitka.
Govoreći o metodama Jaspers odbacuje neke stare metode metafizike. Proročka metafizika nije moguća, pošto je saznanje u oblasti metafizike strogo povesno. Iako u predmetnom jeziku pojedinac može povesno iskusiti apsolutnu izvesnost transcendencije, taj jezik ipak ne može da dospeva do opštevažeće istine. Istraživačko ispitivanje transcendencije je takođe odbačeno zbog nemogućnosti važećeg znanja o transcendenciji.
Jaspersovo učenje o metodama se usmerava na opis tri načina transcendiranja koji su od različite važnosti.
Ove metode su sledeće:
1. metoda formalnog transcendiranja,
2. metoda tematiziranja egzistencijalnih veza sa transcendencijom, i
3. metoda čitanja šifrovanog pisma.
Dok je formalno transcendiranje jalova, ali u metafizičkom mišljenju ipak prisutna metoda, a tematiziranje egzistencijalnih veza sa transcendencijom rasvetljava nastupanje transcendencije za tubitak, najvažnija metoda je čitanje svekolikog bitka kao šifrovanog pisma transcendencije. Ovaj zadnji metod je najplodniji, jer se usmerava na transcendenciju samu. U šifrovanom pismu ona postaje prisutna.
3.2. Metoda negativne metafizike
Formalno transcendiranje Jaspers označava kao metodu koja je jalova u približavanju transcendencije, ali je ipak nužna pošto ona kao sredstvo za prevazilaženje granica ontološkog mišljenja otvara put ka transcendenciji. Ona je čisto misaoni (logički) postupak negacije svekolike kategorijalne određenosti bitka, tj. svakog ontološkog iskaza.
Kategorijalni sistemi raznih filozofija dele bivstvujuće po načinima bitka. Shodno tome iskaz da nešto bivstvuje nema svuda identično značenje. Krajnji rezultat mišljenja u kategorijama (ontologijski pokušaj dokučivanja bitka) je rascepkanost bitka.
Bitak ne stoji ni u jednoj kategoriji. Iz rascepkanosti bitka u kategorijalnom mišljenju "vodi put neuspeha u mišljenju do transcendencije kao tog jednog bitka." Jaspers transcendenciju naziva i nadbivstvujućom i nebivstvujućom. Ona je nadbivstvnjuća jer njoj je adekvatna svaka kategorija bitka, ali i nebivstvujuća, pošto ona nije izražena ni u jednoj kategoriji.
Formalno transcendiranje kao pokušaj dokučivanja bitka na način negativne argumentacije, tj. logičkim operacijama putem kojih se ne tvdi šta transcendencija jeste, nego nasuprot tome šta ona nije, uostalom ne sačinjava novum Jaspersove filozofije. Ono čini osnovu tzv. negativne teologije, čiji su najznačajniji predstanvici pozno-srednjovekovni filozofi-mističari Majster Ekart (Meister Eckhart, 1260-1327/1328 god.) i Nikola Kuzanski (Nicolaus Cusanus, 1401-1464).
Srodnost Ekartovog i Jaspersovog mišljenja je veoma izražena. Za Ekarta transcendencija je kao bezlična božanstvenost pojmovno isto tako neuhvatljiva kao i za Jaspersa. Majster Ekart transcendenciju približava akcentovano negativno - kao nepoznati apsolut, Ništa, praosnovu, bezdan. Za nju "ne postoje vlastita imena, pozitivna određenja, iako su o tome bile napisane debele knjige." On kao i Jaspers poriče da bi transcendencija bila bitak bivstvujućega. Zbog toga on govori o transcendenciji kao nadbivstvujućim: "Ako sam rekao da Bog nije bitak, nego je nadbivstvujuće, nisam poricao njegov bitak, nego sam bitak podigao do njega. Ako uzimam bakar u zlato, onda je bakar tu, ali na viši način nego u sebi." (Quasi stella matutina)
U filozofiji Nikole Kuzanskog isto tako susrećemo momenat negativne teologije, u principu "znanstvenog neznanja" (učeno neznanje - "docta ignorantia"). O transcendenciji ne samo da ne znamo ništa, nego je ne možemo ni saznati, piše Kuzanski. Suština je transcendencije da je ona neuhvatljiva (inattingibilis). Saznanje je beskonačni put koji vodi preko samo delimično adekvatnih pojmova. Mi uvek pokušavamo do bitak saznajemo sa sve novijih strana. Saznanje je u biti pokušaj saznanja samog.
Jaspers u zamisli formalnog transcendiranja ponovo tematizuje osnovno stanovište negativne teologije. U razlici od Majstera Ekarta i Nikole Kuzanskog, kao i od drugih predstavnika negativne teologije, za Jaspersa negativno argumentisanje ne iscrpljuje mogućnost traženja transcendencije. Ono kao "negativna metafizika" čini svojevrsnu propedeutiku mišljenja o transcendenciji. Ono vodi u neosporivi neuspeh čistog diskurzivnog mišljenja u traganju ka transcendenciji i otvara put ka drugim horizontima metafizičkog mišljenja.
Put formalnog transcendiranja vodi od zamislivoga ka nezamislivome. Mišljenje formalnog transcendiranja ukida to što je promišljeno i dovršava u onom ne-moći-misliti. To ne sme da vodi do pukog besmisaonog osećanja, niti do napuštanja mišljenja samog.
Svrha formalnog transcendiranja nije u artikulisanju negativnih stavova o bitku, niti je korpus negativnog znanja. Svaka kategorija se pokazuje kao neadekvatna, kao ništavna u odnosu na sami bitak. Transcendencija se ne može odrediti predikatom. U transcendiranju u kategorijama ona se pokazuje da nije ni kvantitet ni kvalitet, nije odnos ni osnova, nije Jedno, nije mnogo, nije bitak, nije ništa, itd.
Prava svrha takvog transcendiranja je sam proces transcendiranja kao dijalektika mišljenja. Transcendiranje ne sme da prestane. Preokretanje mišljenja u ne-moći-misliti stalno treba ponavljati. Taj proces stalnog upinjanja i neuspeha mišljenja je neophodna za rasvetljavanje filozofske svesti o bitku.
Neprestano dijalektičko kretanje formalnog transcendiranja se ukazuje u različitim momentima dijalektike mišljenja.
Sa jedne strane svaka kategorija koja se primenjuje u promišljanju transcendencije nužno postaje neprimenljivom i nezamislivom. Sa druge strane misao o transcendenciji se pokazuje ili kao protivrečnost (na primer klasični stav Hajstera Ekarta: "Ništa je bitak."), ili kao tautologija ("istinito je istinito"). Kategorije gube svoje značenje, a preostaje identičnost bitka sa sobom. S tim da kategorije postaju neprimenljive, nezamislive i u tvrdnjama se formiraju protivrečnosti i tautologije i one same postaju besmislene. Ali baš te besmislene kategorije su neophodne za transcendiranje, za traganje za bitkom.
Suština formalnog transcendiranja je neuspeh mišljenja u nezamislivome, koja ipak nije krah filozofiranja, pošto se i pored gubljenja u transcendiranju onog "šta" transcendencije, u mišljenju postaje prisutno ono "da" transcendencije. U neprestanom uništavanju relevantnosti, zamislivosti i smislenosti kategorijâ transcendencija "uopšte ostaje skriveno." Ali u ovoj metodi metafizike u stalnom neuspehu mišljenja u dokučavanju transcendencije jednovremeno se učvršćuje izvesnost da ona jeste. Neuspeh mišljenja dovodi do znanja verovanja postojanja transcendencije.
3.3. Metoda tematiziranja egzistencijalnih veza sa transcendencijom
Formalnom transcendiranjem možemo doći do izvesnosti nepojmljivosti onog "šta" transcendencije. Ono "da" transcendencije ostaje prisutno tokom pokušaja i padova formalno transcendirajućeg mišljenja, ali ono "da" kao filozofska vera je već bilo dato u filozofskoj veri čime se metafizičko filozofiranje započelo. U ovom smislu formalno transcendiranje je suvišan postupak metafizike. Ono naglašava neuspeh pojmovnog mišljenja o onom transcendentnom.
Negativna metafizika nije jedini način pokušaja rasvetljavanja transcendencije u Jaspersa. Negativna metafizika je način transcendiranja pomoću kojeg se sve kategorije pokazuju ništavnim u određenju transcendencije. Ali u formalnom transcendiranju još nema reči o preispitivanju same svesti o transcendenciji. Činjenica da je transcendencija nedokučiva za mišljenje ne znači da bi samo mišljenje o transcendenciji bilo neshvatljivo i neopisivo.
Metoda tematiziranja egzistencijalnih veza sa transcendencijom se usmerava na deskripciju svesti o transcendenciji. U ovom tematiziranju se "ne promišlja sama transcendencija nego kako ona nastupa za moguću egzistenciju u njenom samobitku." Naravno, Jaspers ovde ne misli na neposredno nastupanje transcendencije za tubitak, nego na njeno nastupanje posredstvom dihotomija osnovnih principa čovekove egzistencije. Refleksija tubitka na izvor svoje egzistencije kao mišljenje same transcendencije u formalnom transcendiranju se pokazalo nemogućnim i dovelo je do neuspeha neposredne refleksije. Ali refleksija tubitka na njegovo egzistencijalno odnošenje prema transcendenciji je mnogo plodnija. Tematiziranje i opredmećenje transcendencije je, kao što smo videli, nemoguće, ali tematiziranjem odnošenja moguće egzistencije prema transcendenciji i njenoj vlastitoj svesti o bitku se otvaraju široki horizonti filozofiranju.
U opredmećenju egzistencijalnog odnošenja prema bitku transcendencija se dalje pokazuje neopredmećivom zbog antitetičke prirode tih odnošenja.
Čovekova egzistencijalna stvarnost nastaje u odnosu sa transcendencijom, tj. u alternativama tog odnosa. Čovek je stvarnost svog odnosa prema njegovoj transcendenciji. Njegova istorija je niz pojava tog odnosa i napuštanje tog odnosa. Refleksija na čovekovu egzistencijalnu stvarnost otkriva egzistenciju antinomičnom, višeznačnom, što onemogućuje uobličavanje jedinstvene slike o transcendenciji.
Tematiziranje egzistencijalnih veza sa transcendencijom je u Jaspersa svojevrsna fenomenološka deskripcija antitetike čovekovog bića u kojemu celina onog ljudskog ostaje nedostupna i fragmentarno osvetljavajuća. Bit Čovekovog bića je neprestana napetost antagonističkih principa. Osamostaljenje jedne strane bilo kojih antinomija bi dovelo do gubljenja suštine ljudskog života.
U deskripciji izvorne strukture antitetike ljudske egzistencije Jaspers se očevidno oslanja na tradiciju, ponajpre na Kjerkegorovu filozofiju. Kjerkegor je najpoznatiji mislilac od onih koji su rasvetljavali osnovne fenomene odnosa čoveka prema sopstvenom biću. Antinomije o kojima Jaspers govori se javljaju i kod Kjerkegora. Tako je na primer dijalektika prkosa i odanosti osnovni motiv Kjerkegorovog spisa "Bolest na smrt" kao očajanje čoveka zbog toga što on hoće da postaje sobom (tzv. očajanje muškosti) ili antitetika zakona dana i strasti prema noći nesporno je analogna sa Kjerkegorovom zamisli antagonizma estetskog i etičkog u čoveku o kojem nas obaveštava u njegovom prvom glavnom delu "Ili-ili", itd. Teološki nadzvuk tih antinomija je veoma izražen kod Kjerkegora kao i kod Jaspersa.
Suština tematiziranja antitetičkih principa čovekove egzistencije, naravno, nije samo po sebi cilj, nego je jedan način rasvetljavanja stvari metafizike. Putem ovog tematiziranja se promišlja iskonska napetost egzistencije što sačinjava put transcendirajućeg rasvetljavanja egzistencije kao metafizike.
Ovaj put metafizike, baš kao i formalno transcendiranje vodi do neuspeha saznanja transcendencije same, pošto ona iščezava u suprotnim principima egzistencije, ali spekulacija o egzistencijalnim vezama ostavlja mogućnost promišljavanju kako se transcendencija pojavljuje za egzistenciju.
3.4. Metoda čitanja šifrovanog pisma
Dok se u metodi formalnog transcendiranja transcendiranjem prevladavaju misaone kategorije kao pokušaji misaonog određenja bitka, zatim u tematiziranju egzistencijalnih veza sa transcendencijom se transcendira samosvest egzistencije, tj. prevladava se samoshvatanje tubitka, dok se u trećoj, možda najznačajnijoj metodi metafizičkog traganja, otvara horizont transcendiranja celokupne stvarnosti koja je empirijski shvaćena u orijentaciji u svetu (Weltorientierung). Transcendiranje svekolike stvarnosti ima najširu oblast i obećava najveće rezultate, ali je ono i najteže uhvatljivo zbog najvišeg nivoa individualnosti i nesaopštivosti. Zakonitost formalnog transcendiranja ukazala nam se kao nešto opšte i nužno; egzistencijalne veze sa transcendencijom su za svakog čoveka iste. Ali ni jedna od te dve metode nam ne obećava približavanje transcendenciji. U ovom smislu metoda čitanja šifrovanog pisma (Chiffreschrift) se bitno razlikuje od gore navedenih metoda. U strogom smislu ona se javlja kao jedina metoda metafizičkog filozofiranja, jer je samo kroz njega moguće transcendenciju zahvatiti kao imanentno mišljenje. Sa druge strane ona predstavlja pravi krah metafizike, jer mada je moguće bilo koju stvarnost pretvoriti u metafizičku predmetnost, u ovom aktu nema ničega zakonitog i opšteg, nema ničega što bi se moglo saopštavati ili komunicirati. Pretvaranje transcendencije u imanenciju putem transcendiranja bilo kakve predmetnosti u šifru je strogo ograničeno za individualno filozofiranje. Dakle, paralizovanjem komunikacije se razara i mogućnost metafizike kao nadindividualnog znanja.
Filozofska spekulacija za Jaspersa je promišljanje transcendencije u šiframa. Šifra kao predmetnost metafizike nije transcendencija sama, nego jezik transcendencije, način na koji se taj jezik obraća postojećem za moguću egzistenciju. Šifra je bitak koji dovodi do prisutnosti transcendencije, a da pri tom transcendencija ne postaje objekt. Transcendencija za svest postaje objekt samo kao šifra.
Šifra je u biti simbol kojega dokučavamo putem intuicije. Nije svaki simbol istovremeno i šifra. U šifri simbol je isto što i ono što se simbolizuje. Ono što u šifri simbol simbolizuje je strogo individualno i povesno, značenje simbola je sa one strane opštosti i komunikativnosti. Šifra je simbol koja ima značenje samo za individuu.
U orijentaciji u svetu svako biće je identično sa sobom, i ne upućuje ni na kakvu stvarnost preko sebe. Ovakvo odnošenje prema stvarima sveta je puko razumsko. U filozofskoj spekulaciji svaki objekt stvarnosti (priroda, povest, svest uopšte, čovek, umetnost, itd.) dobija drugačije značenje. Oni postaju mediji za govor transcendencije. U njima transcendencija postaje imanentna. U tom smislu šifra posreduje između svesti tubitka i transcendencije.
Filozofska spekulacija je "kontemplativno uranjanje zarad dodira s transcendencijom, u samodokučenom, mudrovanjem dokučenom, uobličenom šifrovanom pismu." Spekulativno mišljenje posredstvom shvatanja objekta stvarnosti kao šifre pokušava da bude kod transcendencije. Ono se bitno razlikuje od svakog drugog mišljenja, jer ono prepušta u kretanju vlastitog mišljenja koje ne zadržava nijedan predmet kao čvrst. Osobenost predmetnosti spekulativnog mišljenja je efemernost. Iako je transcendencija imanentna u njega, ona odmah i iščezava.
Ako je prvi neuspeh spekulacije u šiframa nesaopštivost, a drugi je efemernost njenog predmeta, onda kao treći glavni problem metafizike šifara možemo označiti činjenicu da je ona i fragmentarna. Nijedna šifra ne pogađa bitak stvarno i celovito. U šifri se transcendencija da pročitati samo delimično. Pošto se spekulativno čitanje stvarnosti kao šifre transcendencije uvek usmerava prema jednoj šifri, za spekulaciju nijedan lik bitka kao takav ne može postati transcendencija.
Filozofija kao akt čitanja šifara ima paradoksalni karakter. Ono što je pročitano u šiframa ima važenje samo za onoga ko transcendira, tj. za pojedinu egzistenciju. Ono pročitano se ne može komunicirati. Filozofski jezik, metafizički sistem ili spekulativni govor se ostvaruje kao misleće poimanje pročitanoga. Sličan je slučaj sa umetnošću i poezijom. Metafizička učenja kao i umetnička dela koja nastaju iz dokučivanja šifrovanog pisma su zbog svoje zatvorenosti u granicama individualnog uverenja i sama pristupačna za druge samo kao šifre. Filozofije velikih filozofa nisu samo sobom identične, nego su mogućnosti da budu pročitane, da budu usvojene. Čitanjem šifrovanog pisma filozofski sistemi prestaju da budu korpusi saznanja i oni sami nastaju šifrom. Filozofija nema neki opšti organ mišljenja, nego je filozofija kao spekulacija pomoću šifara strogo vezana za individuu. U ovom aspektu filozofija kao nadindividualno znanje ne postoji. Svako saznanje, svaki pristup, svaki trud se zatvara u individualnost. Komuniciranje nekog filozofskog saznanja je nemoguće u smislu jednoznačne artikulacije ili zajedničkog jezika. Komunikacija je moguća samo kao dešifrovanje šifrom shvaćenog govora drugog čoveka o nekom saznanju bitka.
Za Jaspersa metafizika je individualni čin. Svaki čovek nužno traga za smislom svoga bića, a na ovom putu je principijelno usamljen. Svoja saznanja on ne može da saopštava. Ono najviše što se može nuditi u oblasti metafizike jeste deskripcija puteva, metoda traganja za transcendencijom i otvaranje novih horizonta traženja u obliku učenja o metodama. Jaspersova metafizika nije samo nedovršena nego je i nezapočeta. Ona je apel za započinjanje individualnog filozofiranja metafizike.
4. Princip neuspeh
4.1. Osobenost neuspeha
Ako Jaspersovu filozofiju naznačimo kao metafiziku neuspeha, onda taj naziv ima višestruko značenje.
Najočevidnije značenje pojma "metafizika neuspeha" je jedna "neuspešna metafizika", metafizika koja vodi samo u neuspeh svojeg traganja, jedna metafizika koja vodi do paralizovanja filozofije kao zajedničkog ljudskog znanja. Pošto Jaspersova metafizika prema svojim namerama nema svoj predmet, jer ono čime se traga principijelno je neopredmećivo, a ne može ni da bude nikakvo pozitivno znanje, njena opravdanost leži u činjenici da je ona nužna, jer je njen izvor iskonsko čovekovo nezadovoljstvo neizvesnošću njegovog bitka. Metafizika je nužna i nemoguća jednovremeno. Iz napetosti ovog paradoksa se rađa metafizika kao kvazi-etički imperativ za neprestano traganje ka onom metafizičkom, tj. ka osnovama ljudske egzistencije. Taj put se pokazao isključivo individualnim, uprkos tome što je za traganje neophodna egzistencijalna komunikacija sa drugim egzistencijama. U ovoj individualnosti konačno ne uspeva metafizika kao nadindividualna znanost.
Dakle za Jaspersa ostaje metafizika kao individualno traženje izvora. U ovom smislu on objavljuje njegovu "Metafiziku", u obliku apeliranja na pojedinca, kao opis mogućih puteva filozofiranja. Ali metafizika kao individualni čin takođe trpi krah, jer zbog stalnog iščezavanja metafizičkog sadržaja ovo traganje nužno vodi do neuspeha transcendirajućeg mišljenja i shodno tome do nemogućnosti ostvarenja egzistencije.
Ono do čega ovo traganje nanovo vodi jeste iskustvo neuspeha egzistencije. U ovom momentu Jaspersova metafizika kao "neuspešna metafizika" se pretvara u "metafiziku neuspeha". Neuspeh u sferi metafizike nije puko faktički, nego je kao istinski neuspeh otkrivanje izvora bitka. U ovom dubljem smislu pojma neuspeha, gde on nestaje da bi bio puka konstatacija i ukazuje se kao izvorno iskustvo čovekovog bića, više je nemoguće govoriti o "neuspešnoj metafizici", već naprotiv o istinskoj "metafizici neuspeha", u kojoj se fenomen neuspeha javlja kao nešto metafizičko. U temelju Jaspersove metafizike pored izvesnosti postojanja transcendencije se nalazi i vera u neuspeh kao najvišu mogućnost čovekove egzistencije.
Sâm princip neuspeha ima protivrečni karakter. On kao faktički neuspeh jeste samo konstatovanje činjenice da se ništa ne ostvaruje niti ne ostaje. Tubitak, saznanje i delanje su osuđeni na neuspeh u smislu faktičkog neuspeha. Ali neuspeh u svojoj istini je nešto drugo. U metafizičkom smislu on je nešto iskonsko. Pretrpljena propast nije istinski neuspeh. Iskusiti istinski neuspeh znači uočiti faktičkim neuspeh, preuzimati na sebe ono što se događa u neuspehu. U ovom aktu se ovekovečava ono što se izgubilo. "U vidovitom trpljenju iskusim da nije izgubljeno ono što je bilo trenutak kao ispunjena prisutnost." Istina pravog neuspeha je da on sadrži u sebi momenat ovekovečenja. Faktički neuspeh postaje istinit ne htenjem neuspeha, nego otvorenošću prema njemu. Puko stoičko iščekivanje neuspeha nikad ne iskušava istinu neuspeha.
Istinski neuspeh je za Jaspersa najbitnija šifra transcendencije. "Neuspeh je obuhvatna osnova svekolikog šifrovanog bitka. Viđenje šifre kao stvarnosti bitka nastaje tek u iskustvu neuspeha." Bitak se može iskusiti samo u suočavanju sa neplaniranim i neiščekivanim neuspehom. Neuspeh je u biti čovekove egzistencije, jer je čovekova volja usmerena ka celovitom i apsolutnom, a u svojim ostvarivanjima volje čovek nužno gubi tu celovitost, jer je njegovo biće fragmentarno i nedovršivo, u svojim izborima on mora odricati ono bezuslovno, on može da ostvaruje samo neku slučajnost.
Jaspersova metafizika se pokazuje kao putokaz filozofiranja što počinje sa nezadovoljstvom i ostvaruje se ponajpre u iskustvu istinskog neuspeha. U smislu ovog paradoksalnog pojma neuspeha nije moguće govoriti o neuspešnoj metafizici nego se metafizika baš ostvaruje u istinskom neuspehu. U izvornom iskustvu suočavanja neuspeha se ostvaruje metafizika kao izvesnost znanja stvarnosti transcendencije.
4.2. Osvrt na Jaspersovu metafiziku
Na prvi pogled je nerazumljiva činjenica da Jaspers, koga smatramo jednim od najznačajnijih i najoriginalnijih filozofa 20. veka ne samo da nema svoje pristalice među savremenim filozofima, nego ga i retko pominju u stručnim radovima i raspravama. Ali ako shvatimo osnovne principe njegove filozofije i ponajpre njegove metafizike situacija će biti malo jasnija. On ne pristaje da nam nudi jednu filozofiju, nego on često govori o filozofiranju, što je sopstvena stvar svakog pojedinca. U tom smislu on nije ni tragao za zasnivanjem jedne filozofije, on neće ni da filozofski argumentiše. Prema svojoj nameri njegovo "učenje" je svojevrsni apel za čitaoca da se bavi sa filozofskim pitanjima. Ono što ispunjava velike obime njegovih dela su zapravo njegova individualna i subjektivna iskustva, što bi bilo teško analizirati ili shvatiti kao filozofske teze. Pošto Jaspers nema nameru da nudi saznanje teško je kritički se odnositi spram njega ili baš nastaviti njegov misaoni put.
Otuda sledi jedan najviši problem njegove filozofije, tj. problem terminologije. Tamo gde hoće da rasvetli baš sferu nesvakodnevnog, tj. sferu egzistencije Jaspers koristi svakodnevne, nedefinirane i zbog toga višeznačne reči. Možda je razlog za njegov hendikep prema njegovom intelektualnom drugu Martinu Hajdegeru bio baš njegov relativno nedisciplovani i pripovedački stil izlaganja. Filozofske termine on koristi kao da su reči iz svakodnevnog, običnog govora (što je Hajdeger nazvao brbljanjem /Gerede/, jer ono pokriva pravi smisao fenomena, o čemu je reči, pošto popusti odnošenje prema osnovama govornog predmeta). Samo jedan primer: raspravljajući o šifrovanom pismu u jednom pasusu bez traga minuciozne analize pojmova, on nagomilava takve nejednoznačne termine teorije saznanja kao što su "čulno opažanje", "doživljaj", "saznanje", "mišljenje", "uživljavanje", "metafizičko iskustvo" kao da bi ovi bili sasvim samorazumljivi i demarkirani pojmovi. Za jednog akademskog filozofa sâma analiza tih pojmova ili fenomena bi bila dugotrajni posao (to na primer i nalazimo kod novokantovca Ernsta Kasirera ). Njegova namera da samo apeluje na čitaoca a ne i da argumentiše nije dovoljan razlog za nekritičko nagomilavanje problematičnih filozofskih pojmova.
Jaspers je u istoj meri nekritičan i prema sâmom nazivu trećeg dela njegove "Filozofije", tj. prema nazivu "Metafizike". Bilo bi cepidlačenje uzimati mu za greh to što nas naslov upućuje na učenje o nečemu što stoji izvan pojma prirode, a pri tom pojam prirode nije ni shvaćen, jer Jaspers sasvim razumljivo nastavlja dvehiljade-godišnju filozofsku tradiciju. Ali je sasvim neopravdano govoriti o metafizici tamo gde je i mogućnost metafizike paralizovana. Čitajući Jaspersovo delo naziv "Metafizika" kao da dobija pežorativni naglasak. Ovo delo je zapravo pokušaj rasvetljavanja puteva traganja ka nekakvoj metafizičkoj predmetnosti, a nije metafizika u smislu učenja o nadnaravnom.
Pri izradi opisa metoda traganja ka onom metafizičkom Jaspers poseduje nekakvo predznanje o svojem neopredmećivom predmetu. Metafizička predmetnost se kod njega javlja kao "deus absconditus". Baš ovo predznanje osuđuje na neuspeh bilo kakvu metodologiju metafizike. Ono čega se drži njegova metafizička metodologija je jedna apologija ćutanja. Takav stav prema filozofiji onemogućuje da neki filozof nastavlja Jaspersov put. Njegova metodologija ne može da nudi osnovu na kojoj bi s generacije na generaciju filozofa izgradili filozofsko znanje, kao što je to bila na primer Huserlova osnovna namera, o čemu je saopštio u njegovom programatskom spisu "Filozofija kao stroga nauka". Sasvim obrnuto, Jaspersova metodologija je apel na jedan zanemeo "bios theoreticos". U svojoj metafizici Jaspers se usmerava ponajpre prema čovekovom životu i prema ostvarivanju čovekove egzistencije.
U ovom etičkom momentu možemo zapaziti srodnost Jaspersovog mišljenja sa Kantovom filozofijom. Za oba metafizičara nedostaju teorijski stubovi, a Jaspers kao i Kant nalazi metafiziku u oblasti etike. Kako Kant osnovne stavove metafizike izvodi iz samog trebanja (Sollen), tako Jaspers zasniva egzistencijalnu nužnost metafizičkog filozofiranja na filozofskoj veri. (U poznijim spisima osnovu filozofije Jaspers sažima u pet stavova filozofska vere, od koji je jedan kategorički imperativ.)
Svrha metafizičkog traganja nije saznanje po sebi nego je ostvarivanje egzistencije. Naglašeno odnošenje na egzistenciju kao samoostvarivanje čoveka, čega obično nema eksplicitno kod drugih metafizičara, jeste svojstvo Jaspersovog mišljenja. Kod njega je transcendencija često određena kao osnov čovekovog bitka, a egzistencija kao čovekovo odnošenje prema njegovoj transcendenciji.
Jedan važan momenat Jaspersove metafizike je njena sklonost prema misticizmu. Misticizam se obično određuje kao vera u nadnaravno, u ono što prevazilazi iskustvo ili kao vera u mogućnosti da čovek može neposredno saznati ono nadnaravno. Vera u transcendenciju i iskustvo kao izvor saznanja i uveravanja u transcendenciju osnovni su principi Jaspersove filozofije. Pored toga u prirodi saznanja transcendencije je neproverljivost, nedostupnost drugima. "Metafizičko iskustvo ne podleže nikakvoj proverljivosti koja bi ga mogla učiniti važećom za svakog."
Ali Jaspersovo mišljenje nije samo puki misticizam. Hans Ceorg Gadamer obraća pažnju na to, da je kod Jaspersa um neodvoljiv od egzistencije. Iracionalna saznanja ne dovode neposredno do etičkih odluka pojedinca. Svaku odluku treba podvrgnuti racionalnom rasvetljavanju.
Uprkos tome da u Jaspersovom mišljenju racionalnost i iracionalnost dopunjuju jedna drugu u sferi egzistencijalnog odlučivanja, proces saznanja je sasvim podređen iracionalizmu.
Jaspersova metafizika kao apel za traganje i putokaz tog traganja ima svoje korene u izvornom iskustvu nezadovoljstva. Sâma Jaspersova filozofija pokazuje da se na iskustvu nezadovoljstva ne može utemeljiti filozofija, već samo neko traganje bez orijentacije. Prema našem suđenju najvrednija mesta u Jaspersa su dubinske analize nekih egzistencijalnih iskustava, viđenje suštine nekih korena čovekovog života (u tom smislu najbitnija je rasprava o egzistencijalnoj komunikaciji u drugom delu "Filozofije"), na čime je on naišao u njegovom traganju. Ali u svojim putokazima Jaspers ostavlja njegovog čitaoca samog, ne daje mu jednoznačan orijentir.
Jedna beleška L. Vitgenštajna će nas podseti ti na Jaspersovu filozofiju: "Tako se osećam kao da sam zalutao i zapitao nekog za put koji vodi kući. On kaže da će me odvesti, i krene sa mnom na jednom lepom, ravnom putu. Odjednom se put prekine. Tada mi drug kaže: - Sad ne moraš da činiš ništa drugo sem da nalaziš put prema kuci.".
Literatura