Makropolje 14., Na Kirkinom ostrvu 2/1.

Vladan Matijević
Ostrvo
(Radni naslov)

< Na Kirkinom ostrvu | Atila Balaž: Ne podnose free jazz >

Baba Milica je zvala sestru da je pita pamti li ona, kao starija, ovako šugavu godinu, kaže mi majka. Često odem kod nje na ručak. Ona živi sama i jedva čeka da dođem da bi pričala. I ja živim sam, ali nemam potrebe da pričam i slušam ljude. Ni nju ne slušam, posle ručka ležim na njenom dotrajalom kauču, pijem kafu i listam novine dok ona priča. Obično se isključim i ništa ne komentarišem, ali tad sam se prenuo i uozbiljio, jer baba Milica je bila učesnica NOB-a, pričalo se da je bila i komandir partizanske čete, samo to nije sigurno jer odavno među živima nije bilo nikoga ko bi mogao to da potvrdi. Iako je bila izuzetno energična i visprena, svi smo znali da ima blizu sto godina, ako nema i preko. Želiš da kažeš da baba Milica ima živu sestru, uz to stariju, upitao sam majku. Ima dve sestre, obe su starije, pričala je ona, jedna živi u Beogradu, druga se još pre Drugog svetskog rata udala u Budimpešti. Taj njen Mađar je bio prvak Evrope u dizanju tegova, posle je nešto petljao po politici pa ga je progutala tamna noć, ali njena sestra se nije vratila, tamo se još dva puta udavala, sve za Mađare, oni su joj se usladili, ali su svi stradali mladi, pa ona poslednjih pedeset godina živi kao udovica... Moja majka nije prestajala da priča. Napolju je pljuštalo, na hiljade kuća je bilo poplavljeno, broj utopljenih se svakog dana povećavao, žena predsednika države je obećavala sanacije svih puteva i objekata.

Taj razgovor smo vodili u junu, u julu i avgustu su nastavile da padaju kiše. Mladići su neumorno punili džakove s peskom, devojke su ih kuražile, ali reke su probijale nasipe i svaki čas se izlivale, voda je nekoliko puta plavila moju ulicu i dolazila nadomak moje kuće. Moje dvorište je bilo ostrvo, oko njega je hučala voda i nosila sve pred sobom. Obuzimao me je neopisivi strah. Dva puta sam stvari iz prizemlja iznosio na sprat, na tavan sam izneo dušek i flašu vode, za svaki slučaj. Posle prolaska opasnosti nešto bih vratio dole, ali većina stvari je ostajala gore. I dan danas se jedva provučem do kreveta, zbog stvari nagomilanih u sobi na spratu. Sredinom septembra su kiše prestale. Devojke su obukle kratke majice i šorciće i izašle na ulicu. Septembar je uveliko glumio april. Onda su čitav Balkan okupirale dotad neviđene crne bubamare. Bilo ih je svuda, po drveću i travi, po asfaltu i betonu. Ljudi su pričali o njima, nagađali šta one predskazuju, ništa dobro smatrali su, moja majka ih je skidala sa fasade, sa trotoara ih je brisala brezovom metlom. Na kiše se zaboravilo, kao da nisu bez prestanka padale pet meseci. Jedino su mene i dalje držali stari nemiri, i dalje mi se činilo da je moje dvorište ostrvo, tim više što u njemu nije bilo nijedne crne bubamare.