Priče sa Makropolja
III. serija, 4. tok
Slobodan Ilić
Život. Hipnoza
Na početku našeg braka moja žena je pila više od mene. Ako se izuzmu dve flaše piva dnevno, bez kojih bih zapadao u depresiju, mogao bih za sebe reći da sam bio potpuno čist. Vodu nisam pio jer mi se tada, posle dušegupki, posle najveće nemačke ekstaze, voda gadila, gadilo mi se mnogo šta, gadila mi se zemlja, i vazduh mi se gadio, i sunce mi se gadilo. Onda sam se odlučio da pijem pivo, i to nemačko, uprkos tome što su se bombardovani Englezi opijali onim sa Irskog ostrva. Znam da su me Englezi mrzeli zbog toga, ali pošto svoju mržnju nisu pokazivali, trudeći se da budu iznad toga, mogao sam na miru da im prkosim. Doduše, ni sam ne znam da li sam im prkosio, ili sam ipak uživao u tom jebenom nemačkom pivu i nisam mario ni za čim, pa ni za time koliko je pila moja žena. A ona je pila muški, kao gorštak. Tada sam, pomalo zajedljivo, razmišljao u sebi, kako je među Škotima sve teže napraviti razliku od muškaraca i žena. Ne znam da li su svi njihovi muškarci ličili na žene ili su sve njihove žene ličile na muškarce. Svejedno, nešto je tu bilo čudno. Onda sam pomislio kako je život dovoljno dug da rasvetli mnoge stvari.
Posle nekoliko godina, stvari su se okrenule. Žena je prestala da pije, a ja sam dve flaše dopunio sa još osam. Razmišljao sam kao sve tvrdice, ako je moja žena prestala da pije viski, to znači da sada mogu uživati i njen deo. Shvatio sam to kao poklon. Ako je ona odustala, to znači da je odustala u moju korist. Nisam siguran da li je i ona isto tako videla sav taj preokret.
" Možda bi trebalo da se malo odmoriš od toga.", rekla mi je moja žena. Dobro se sećam tog razgovora.
" Od čega?", pitao sam je.
" Ne znam, razmišljala sam o deci.", rekla je moja žena.
" Kakvoj deci!?", rekoh.
" Ako bi i ti prestao sa pićem, onda bi smo mogli da razmišljamo o deci.", rekla je moja žena.
" Znači ti si prestala da piješ kako bi mogla da mi kažeš to što mi sada govoriš.", rekoh.
Onda je moja žena prestala. Ja nisam tražio da nastavimo sa pričom. Nastavio sam da pijem kako sam i pio. Ništa nisam menjao. Zamišljao sam sebe kao neko čudovište koje je živelo samo od piva. Onda bi se to čudovište vucaralo po državama ponosnim na svoja piva. Svaku bi od njih pre ili kasnije, ostavljalo u užasnom stanju, dakle bez njihovog ponosa, bez kapi piva. Ponekad bih se od toga glasno smejao. Čak sam smislio i jednu rečenicu koju bih u tim prilikama često sebi ponavljao: Evropljani, sve ću vam popiti!
Onda su došla deca. Jedno, pa drugo, pa i treće. Dosta je od mene. Sa pivom nisam ni časa prekidao. Nije tu imalo šta da se prekida. Deca su rasla i odrasla. Onda su otišla svojim putem. I moja žena je otišla svojim putem. Umrla je. Umrla je baš kad joj se ispunilo sve što je želela. A nije mnogo želela. Uostalom, ko zna šta je sve želela, ali nikad neću zaboraviti njen smešak koji je ostavila za sobom. Dovoljno sam je poznavao, da bih mogao izjednačiti taj njen samrtni smešak sa onim što ga je na početku našeg braka pravila posle svršavanja. Volela je seks, viski, decu. Mene je takođe volela. Ali nisam računao na to da će me tako brzo napustiti. Mislio sam da je bila žilavija. Ispostavilo se da nije. Za sebe sam mislio, da ću otići pre nje, ali evo me i dalje na nogama gde slušam tehno muziku u svojoj kući i ponašam se kao najgori mogući klinac. Tek kad čovek ostari, kada postane dovoljno star, može da razume suštinu detinjstva. Mnogi se varaju kad misle kako bi se u mojim godinama trebalo znati gotovo sve o životu, ali se grdno varaju, jedino što se u mojim godinama može sa apsolutnom preciznošću reći jeste da je život nerazumljiv. Ali to se ne može znati dok se ne stupi u moje godine, tek posle devedesete, oči se otvaraju, čovek progledava, jer do tada ne zna ništa pouzdano ni o čemu. I ne zna šta zapravo znači prava komocija.
Ali ja sada to znam. I zato ne radim ništa osim što pijuckam. Ali ne više pivo. S njim sa završio onog trenutka kad je moja žena sa smeškom zauvek zaspala u fotelji. Počeo sam njeno piće, počeo sam viski. I mogu reći da je kul.
Sve svoje prijatelje sam nadživeo. Ostao mi je samo još jedan, ali dosta mlađi od mene. On je lekar. A lekare sam uvek pomalo prezirao. Pezirao sam ih zato što su bili dosadni i beživotni, iako su se stalno bavili nečijim životima. Ovaj je mogao da mi bude prijatelj zato što sam uživao u njegovoj dvostrukoj ličnosti od kojih je jedna bila opsednuta baletom. Da, često bi nakon posla navraćao do mene, nasuo sebi viski, i potom bi, pošto mu se malo zagreje stomak, odigrao jednu tačku iz njegovog repertoara. Nikada u svom životu nisam mnogo mario za baletom, ali njegovi pokreti su me oduševljavali, uopšte njegovo telo, koje je i u šezdesetim ostalo gipko i vitko. Svaki put kad bih ga gledao, prisećao bih se svojih vršnjakinja, budućih i propalih balerina, koje su u to vreme bile na velikoj ceni u Beogradu među muškarcima. Ja nisam bio od tih muškaraca, sviđale su mi se neke druge devojke, punačke, i sa barkonim stražnjicama.
Onda je lekar zastao usred plesa. Bio se potpuno ukočio. Potom se opustio i prišao mi, pogledao me u oči.
" Ti si trideset i više godina stariji od mene, ali i moje vreme ističe.", rekao je.
" Tek kad prevališ devedesetu, počinje pravi život.", rekao sam.
" Hoćeš li da čuješ moju poslednju želju pre nego što odem u penziju?", rekao je.
Delovao mi je pomalo čudno, nikad ga nisam video u ovakvom izdanju. Da li mu je taj njegov balet pomrsio konce? Da ga nije u međuvremenu spopalo staračko ludilo? Ali on mi nekako nije delovao kao neko ko će tek tako poludeti. Istina, psihoanalitičari su gotovo redovno ludi i čitava ta priča sa psihoanalizom je jedno govno. Ali ja njega nisam doživljavao kao govno, zahvaljujući baletu, za koji sam takođe mislio da je jedno govno, ali ne i u slučaju mog prijatelja. Moj prijatelj je u tom smislu bio potpuni amater, i zbog toga mi se i sviđao. Zapravo, sviđalo mi se kod njega to nešto između gde je hobijem ismejavao profesiju, i profesijom ismejavao hobi. Što se tiče mene, podjedanako sam mrzeo i hobi i profesiju, ne samo njegovu, nego svačiju. Hobi je za one koji hoće neosetno u smrt, a profesija za one koji žele da profesonalizuju i samu smrt. Sve u svemu, ne zna se koji je se više plaše.
Potom sam se malo promeškoljio u fotelji.
" Da čujem.", rekao sam.
" Ali ne mogu to tek tako da ti kažem.", rekao je.
" Slobodno reci, prijatelji smo, sve što mogu da učinim za tebe, učiniću.", rekao sam.
" Da li si nekada u svom životu bio hipnotisan?", rekao je.
" Hipnotisan!? Pa sav svoj život sam provodio u hipnozi do pre neku godinu, a onda je to prestalo, nestala je hipnoza i sada znam na čemu svet počiva, sada mi je sve jasno.", rekao sam.
" Mislio sam na klasičnu hipnozu, da li si odlazio na seansu kod nekog psihijatra?", rekao je.
" A što, ti bi da me hipnotišeš?", rekao sam.
" Da, to bih voleo, ako nemaš ništa protiv, jer ako imaš, ne mogu te hipnotisati, to je pravilo, ako ne želiš da sarađujemo, onda nema ništa od hipnoze.", rekao je.
" Da ti kažem nešto, meni je svejedno, sada mi je zaista svejedno za bilo šta pa i za tu tvoju hipnozu, ali ako ti to nešto znači, onda me hipnotiši, i uživaj.", rekao sam.
Onda je on seo ispred mene i počeo da mi nešto govori. Pridržavao sam se njegovih uputstava, ali sam ga zamolio za samo jednu stvar, da usput mogu da pijuckam viski. On je rekao , da to nije uobičajeno, ali da nije nikakav problem. I onda je on krenuo sa hipnozom a ja sa viskijem. Nikada nisam voleo da spavam poslepodne, i uopšte, u čitavom svom životu malo sam spavao. Mislio sam da je to čisto gubljenje vremena i još uvek stojim iza toga.
Ali sada mi se nešto baš prispalo. Ne sećam se da sam ikad ranije osećao ovoliku težinu u kapcima. Spuštali su se sporo ali sigurno. Pomislio sam da se trgnem iz sna i da se izvinim prijatelju što sam na trenutak zaspao, ali nisam bio u stanju, u stvari toliko mi je bilo lepo zbog čega nisam video razloga da se budim. Ako mi je on stvarno prijatelj, on će to razumeti.
Kada sam otvorio oči, malo sam se zbunio kad sam video svog prijatelja ispred sebe.
"Otkud ti ovde?", rekao sam.
Onda sam osetio kako me blago šamara po obrazima. Nije mi sviđalo to što mi radi, ali nisam imao snage da ga sprečim. Onda je on prestao. Video sam smešak na njegovim usnama.
" Gotovi smo.", rekao je.
" Sa čime?", rekao sam.
" Malo smo putovali.", rekao je.
" Da, samo što sam ja izgleda većinu puta prespavao, izvini zbog toga.", rekao sam.
Onda sam se sasvim razbudio. Gledao sam ga, a on je ustao i počeo svoju novu tačku. Pravio je piruete kakve do sada nisam video. Izgledao je mnogo veštiji. Onda sam mu aplaudirao. On je nastavio sa svojom tačkom. Malo kasnije se zaustavio.
"Da li se sećaš od čega je tvoja žena umrla?", rekao je.
" Naravno, kako se ne bih sećao. Metak joj je prosuo mozak.", rekao sam.
" Da li se sećaš ko je pucao?", rekao je.
" Toga se više ne sećam, ali čini mi se da je pištolj bio u njenoj ruci dok je ležala na podu.", rekao sam.
" Otkud joj pištolj?", rekao je.
" Koliko se sećam, to sam se i ja pitao.", rekao sam.
" Zar joj nisi ti stavio pištolj u ruku?", rekao je.
" Tih detalja se više ne sećam.", rekao sam.
Onda se prijatelj zacenio od smeha i nastavio sa svojom tačkom. Uživao sam u njegovim pokretima i s vremena na vreme mu aplaudirao.
< Karolj Bala D.: Samostrel II. | Karolj Bala D.: Samostrel III.>