Priče sa Makropolja
III. serija, 5. tok

Karolj D. Bala
Samostrel III.

Najviše me je uznemiravalo to što se ničega nisam sećao, a Elvira pak nije bila spremna da oda nijedan detalj. Koliko god da sam pokušavao da ispipam stvar, ona bi uydignula glavu, zauzimajući na licu izraz koji odaje poznavaoca velike tajne.

I ma koliko da sam se naprezao, uspeo sam da se prisetim samo da me je doca aplauzom probudio iz hipnoze i da sam taj zvučni efekat usnio u svojoj uobrazilji poput pokatkadašnjih zbivanja u zoru, kada mi se uz glavu oglasi budilnik, a kada u mojim snovima lučku maglu zapara brodska sirena, ili se pak oglase noćne sirene za vazdušnu opasnost. Iz nutrine sam čuo aplauz i – kao i u zoru – nisam baš želeo da primim k znanju da je to spoljni nadražaj i da bi priličilo da se na njega probudim.

Doca se široko kreveljio i minutima nije prozborio ni reči. Pa, to bi bilo sve – rekao je onda kada je procenio da sam potpuno došao k sebi. Potom je ustao, zahvalio nam se na poverenju, rukovao se sa mnom i krenuvši prema vratima i meni jasno stavio do znanja da smo otpušteni. Očekivao sam da će ga Elvira odmah obasuti prigodnim pitanjima o detaljima terapije – koliko puta dnevno, koliko dugo, u kojoj količini, pre ili posle jela, kakva su propratna dejstva i kada opet da dođemo – no na moje čuđenje nju ništa slično nije interesovalo, zahvalila se doci na pomoći i mi smo se već obreli van ordinacije. Pomislio sam da su se o svemu dogovorili dok sam ja bio u hipnozi.

Neko vreme sam muževno ćutao, nisam želeo da odam svoju znatiželju, no nakon toga, na autobuskoj stanici, više nisam mogao da izdržim. Ona je na prkosno uzdignula glavu i izjavila da je za sve dobila precizna objašnjenja.

Pa dobro. Do večeri sam se suzdržavao, no posle večere sam započeo iznova. Ipak, šta sam rekao kada nisam bio pri sebi, jesam li uopšte govorio o nečemu i šta je iz toga doca ustanovio…

Nemo je sedela piljeći u već ispražnjeni tanjir, a potom je beskonačno prebirala viljuškom po na ivicu tanjira odvučenim ljuskama paradajza. Počeo sam da gubim strpljenje i upravo sam hteo da ustanem, kada je ona duboko uzdahnula i u uzdahu zahuknula da nisam alkoholičar već da je problem od toga daleko veći.

Aha. Zahvalio sam se na ukusnom đuveču i izašao u radionicu.

I mada tu nikada nije dolazila za mnom, sada sam ipak za sobom navukao rezu na vrata. Po navici sam u ruke uzeo svoj samostrel, ali nisam imao ni snage ni volje da ga napnem i podignem radi nišanjenja. Premeštao sam se sa noge na nogu, a potom sam se skljokao na moju uzdignutu stolicu, ređao sam alat po pultu, uzeo sam u ruku lovački nož i spustio ga nazad. Osetio sam blagu mučninu, pomalo mi se vrtelo u glavi, preda mnom se mračio svet. Delovalo je kao da je moja radionica trošna barka, koja se promašivši cilj njiše po ustalasanom moru. Ovaj na mene nasrnuli vihor već je počinjao da čili, kada sam neočekivano pronašao jedinu čvrstu tačku. Odjednom mi je palo na pamet da sam par meseci ranije, pre jednog mog povratka kući, kupio jednu bocu skupog viskija, s tim da na njega jednom pozovem Dežiku, kojem sam bezbroj puta popio mnogo smrdljive komovice i nakiselog vina, da gucnemo jednom nešto plemenitije, retko kušano. Tu bocu sam sakrio tu negde, u strugotinu, ili ispod tezge sa stegom, ili uopšte gde li. Misao me je naelektrisala, snaga mi se povratila, skočio sam i počeo grozničavo da tragam. Još nisam znao hoću li sam popiti sve, ili ću pak zaista pozvati mog komšiju, kao što sam to i planirao, možda ću je – a ta ideja je i mene iznenadila – uneti u kuću, izvaditi iz vitrine najlepše čaše i mali srebrni poslužavnik, valjda ću u frižideru naći i leda, ukusno ću sve aranžirati i ući u spavaću sobu. Elvira je već odavno oprala posuđe, čak se i istuširala, doneo sam joj neki na osnovu reklame zaželjeni mirišljavi šampon, neće, dakle, biti mirisa jeftinog sapuna, ona već leži u krevetu i gleda televiziju, ja ću se pojaviti sa poslužavnikom, na njemu je boca plemenitog pića, dve čaše, kockice leda u posebnoj posudi, upaliću stojeću lampu, isključiću televizor, staviću ploču…

Da, ali gde je viski?

Čeprkao sam po strugotini, prevrtao prazne sanduke i kutije, premetao iza baštenskih alatki, legao na stomak kako bih zavirio ispod tezge, popeo se na vrh gomile dasaka, odlazio od ćoška do ćoška, sagibao se i vrteo.

Posle toga sam se odjednom okanuo tog komičnog baleta. Okanuo sam se jer sam imao utisak da sam ove pokrete već video tamo kod doce, pod hipnozom, da sam na jeziku već osetio ukus viskija… Ludost – odlučih – i nastavih potragu, ali ovaj put sam već sistematičnije ređao u obzir dolazeće zakutke, napredovao sam metar po metar, obazrivo sam otkrivao skrovišta po budžacima, logičkim putem sam isključivao isključiva i probabilisao verovatna mesta. Tako sam se snažno koncentrisao i toliko sam se zadubio u potragu, da nisam čuo ni pseći lavež iz susedstva, niti grubi muški glas sa ulice.

Tek kada sam konačno pronašao brižljivo skrivenu bocu, kada sam je podigao visoko kako bi svetlost gole sijalice prošla kroz tamno piće, tek sam tada postao svestan da neko već duže vremena urla na našoj kapiji.

Gospode bože. Stigao je.

Stigao je kao što je grafikon i nalagao. Stigao je i sa svojim ogromnim kamionom stoji tu na ulici pred našom kućom, turira motor, crni oblaci izduvnih gasova se kotrljaju u naše dvorište, zagušljivi smrad se uvlači u kuću, uzalud su zatvoreni svi prozori i vrata, uzalud su spuštene roletne, uzalud smo sa unutrašnje strane okačili ćebad preko svakog otvora, jer kamion riga rasplinutu otrovnu maglu sagorelog dizel-ulja koja se provlači kroz najmanji otvor i najmanju pukotinu, progriza sebi put kroz drvo, staklo i zid, upija se u nameštaj, krevetninu, više je nemoguće izvetriti je, zavlači nam se u kožu i ispod kože, iznajmljuje nam nozdrve kako bismo je osećali i onda kada više ne bi trebalo, prianja za rese naših disajnih puteva, seda na bronhije, u plućne alveole da je ispljuvcima iskašljavamo, taloži se u jetri i bubrezima i upija, upija u mozak, upravlja našim mislima, kako nikada više ne bismo mogli da činimo ono što želimo, već samo ono što hoće on, gospodar ogromnog kamiona, koji se uvek pojavljuje kada to grafikon diktira, pojavljuje se i turira motor, izlazi iz kabine, prosipa pred nas smeće, šutira i drma kapiju, ubacuje u naše dvorište svoje prazne flaše i prljave krpetine, nabada prazne čaše od jogurta na mala koplja kapije, usipa umorno ulje u naše poštansko sanduče, urlajući psuje i pljuje i potom zapišava stub ograde, a sve to samo zbog toga što je – kada je po prvi put tu ispred nas purnjajući zastao i baš tu istresao na zemlju opušcima prepunjenu pepeljaru, a potom pak zalupao na vrata da mu svežom vodom napunimo flašu – Elvira zagrebala po njegovom licu, zamalo mu iskopavši oko. Da tada Lord nije upravo bio pušten i da minut docnije nije tutnjeći krenula povorka kamiona, ko zna šta bi se dogodilo, ovako je on brišući okrvavljeno lice samo urlao: u najskorije vreme on će ovo naplatiti, naići će on još ovamo, grafikon je gotov i datumi su u njemu utvrđeni za godinu dana unapred, doći će i zapaliće kuću sa nama zajedno, pa od tada Elvira spava sa puškom kraj uzglavlja i zbog toga ja tamo u tuđini drhtim da mi žena jednom poput besnog psa ne odstreli ogromnog gospodara kamiona.

Spustio sam bocu viskija, uzeo samostrel. Nategao sam ga i u žljeb smestio svoju najbolju strelu. Ugasio sam svetlo, povukao samn rezu na vratima i sa velikim elanom ih ritnuo, tako da su se širom otvorila.

O događajima koji su usledili do dana današnjeg ne mogu da donesem odluku - jesu li se odigravali u nutrini, duboko u meni, baš kao i ostale osobene povesti kojih se kasnije nisam mogao prisetiti, ili su se pak zbivali izvana, u stvarnosti - sa mnom ili pak sa nekim drugim, sa onim koji predstavlja mene u mojim snovima i koji u hiljadu likova čuči u dubini moje svesti.

< Slobodan Ilić: Život. Hipnoza | Slobodan Ilić: Matori dečak>