Uspomene iz moga života
(.)
Moj advokatski rad nije trajao dugo, jer kada se marta meseca 1848 g. proglasila u Pešti sloboda, ravnopravnost i bratinstvo sviju naroda, napustio sam sve ugodnosti u Iloku i preselio sam se maja meseca k mojim roditeljima u St. Kanjižu, gde su u zanosu, što je ustavnost proglašena, kucala srca mnogo jače i radosnije nego u Sremu. Ali sam se na skoro uverio, da sam se prevario u svojoj nadi.
Proneo se iste godine o Du'ovima mađarskim pred veče po mehanama u St. Kanjiži glas, da dolaze Srbi preko Tise iz Turske Kanjiže, da napadnu Mađare, - te se podigla zastrašena, većinom napita svetina, naoružana ispravljenim kosama i batinama, vičući: "Zapalimo ćupriju!" koja je stojala ispod T. Kanjiže i bila svojina Đoke Servickog.
Svetina je u trku vrvila iz krajeva mađarskih prema Turskoj Kanjiži. Ja sam u to vreme pošao kući, i da sam išao dalje namerenim pravcem, morao bih se sukobiti sa svetinom koja je ujedno vikala: "Ubijmo sve Race!" U tom odsudnom času pridružim se i ja svetini i pođem s gomilom. Pošto je bio sumračak nisu me poznali.
Ta velika gomila ljudi išla je s vikom i larmom od prilike do sredine puta koji vodi T. Kanjiži, pa je najedared zastala i vratila se natrag, te je stala na pijaci pred varoškom kućom. Izgledala mi je, da je od umora klonula, jer se i žagor utišao.
Opazim ja tu moga dobrog prijatelja Serdahelji Janoša i javim mu se da sam i ja tu. Kad me je poznao, pitao me je šapući: šta ja tu tražim? pa nečekajući odgovora, reče mi: "Ne plaši se, ja ću te odbraniti, ma me života stalo!"
Malo za tim povuče me neko iza leđa za kaput. Kad se okrenem, vidim jednu prosto obučenu Mađaricu i pogledam je zazorno; al' kad mi ona lagano reče: "Ne boj se, ja sam tvoja mati; došla sam da vidim, je si li živ?" - ne odgovorih joj ništa odmah se udaljim, bojeći se da nas ne primete.
Na po sahata posle ove žalosne i opasne epizode razišla se svetina, a ostali su pred varoškom kućom samo gardaši, sa zadatkom, da mir i red u mestu održe. Pošto sam i ja bio u gardi nadporučnik, to se sa mojim kapetanom stavim na čelo naše kompanije.
Čekajući tu malo poduže da se prikupe momci, vidio sam gde dolaze neka kola i oko istih 10-15 momčadi Srba, koji su iz punog grla grdili i psovali Mađare, a izazivali su ovako: "Evo - pokazujući na kola - ako hoćete, možete za paprikaš imati rackog mesa." Naime na kolima ležao je jedan momčić, oko 15 godina star, zanatom ćurčijski kalfa iz Feldvarca, koga su ubili na ulici zato, što je imao na glavi crven fes. U tom trenutku pomislio sam, da će biti čuda i pokora; ali sam se prevario, jer su gardaši oborili glave i ćutali, pošto su se stidili svoga nedela.
Priznajem da mi nije poziv, da opisujem u celini događaje iz burne 1848/9 godine, a nije mi ni namera, da iznosim sve te žalosne događaje, koji su po Srpstvo u Bačkoj i Banatu sudbonosni bili i mnoge srpske majke i sestre ojadili i čitavom Srpstvu u tim krajevima neizmerne štete u imetku naneli i mnoge srpske porodice upropastili; - ali ću ipak dodirnuti i navesti samo one događaje, u kojima sam ja učestvovao, i kazaću šta sam vidio.
Rekao sam malo pre da sam u narodnoj gardi bio nadporučnikom, te kada je izdata viša naredba početkom jula 1848 godine da se gardaši pokrenu i oko Sentomaša priberu, to sam morao i ja pokoriti se tom nalogu i pridružiti se gardistima.
Putovali smo na kolima do Starog Kera i tu smo se na opštinskom pašnjaku pod šatorima ulogorili. Vođa te gardaške vojske bio je major Steva Zaka, koji je u rečenom selu imao svoj štab.
14. jula 1848. probudili su nas zorom doboši iz dubokog sna i izdat je nalog da se krenemo na Sentomaš.
(.)
Posle prvog odbijenog napadaja na Sentomaš, pozovu molski Mađari tamošnje Srbe da se zbratime i ovi dragovoljno prime ponudu. U određeno vreme dočekaju Srbi sa sveštenikom Popovićem na čelu Mađare koji su u tom mestu onda u manjini bili - i tek što se otpočeo dogovor, stignu iz obližnjeg sela Ade silni Mađari, naoružani kosama i vilama, te pobiju mnoge Srbe i starog sveštenika. A zašto je to bilo? Iz osvete, što su iz Mola 400 Srba otišli u Sentomaš.
To isto dogodilo se u manjem razmeru, ali groznijim načinom, i u Staroj Kanjiži, gde su pijani gardaši, i to gazde, noću u srpskom kraju izvukli iz kreveta domaćina nemeša i ubili ga. Kada su vidili srpsku krv, zaželiše još više žrtava, te su ušli silom u nekoliko kuća srpskih, i gde su zatekli domaćina, ubili su ga nemilice. Vođa tih gardaša bio je gazda Kakaš, koga sam lično poznavao kao poštena i mirna čoveka; ali je i ovaj u pijanstvu, zanesen mržnjom i osvetom, izvršio to nedelo.
Zbog tih groznih umorstva u Staroj Kanjiži i u Molu nisu vlasti pozvale krvnike na odgovor, jer je i njima možda godilo krvno delo.
Naveo sam samo ova dva slučaja, da obeležim jadno stanje onih Srba, koji su sa Mađarima mešovito stanovali; a bilo je u Bačkoj više takih mesta, gde su oba plemena u zajednici opštinskoj živovala, pa ni tu nisu Srbi od nasilja bili pošteđeni.
(...)
Pod pritiskom gardaša a i javnog mnjenja, što su Mađari pretrpili poraz kod Sentomaša, osudio je preki sud [u Vrbasu] više Srba kao bundžije i izdajice na mučeničku smrt i izvršio ovu presudu sa vešanjem.
Nije mi poznato koliko je Srba u Vrbasu tim načinom život izgubilo, ali izvesno znam da su tri otmena Srbina u Vrbasu obešena, i to:
1. Petar Međanski, nemeš i kurijalista u Staroj Kanjiži. Bio je to bogat čovek i kavaljer. Častio je u velikoj mehani u nedelju, kada je sa salaša došao kući, poglavare i otmene goste. Nije bio pijanica, nego veseljak i dao je primetiti svojim gostima, da oni kao paori nisu njemu ravni. Kada je pokret buknuo, izrazi se pri čaši vina da se njemu ta sloboda ne dopada i da paor ne može biti ravan nemešu. Da dokažu poglavari koji su većinom bili Mađari, da su njemu ravni, pritvore ga u podrumu varoški. Ovu sramotu nije hteo preživiti, te je zapalio slamu, na kojoj je ležao; ali primete dim i odvedu ga bolna u Vrbas, gde je osuđen na vešala kao paldžija.
2. Obesili su istog dana kao bundžiju Milutina Tatića, uglednog starinu i zemljedelca iz Stare Kanjiže, isluženog insurgenta u francuskom ratu, prosto za to, što je kazao mladim gazdama Mađarima, koji su bili kao gardaši kod prvog napadaja na Sentomaš: "Deco, vi ne znate šta je rat; bolje bi bilo po vas, da orete vašu zemlju."
3. Na posletku još je jedan Srbin iz potiskog distrikta pogubljen, i to Arsa Badrljica, 50 godina star, otac jedinice kćeri, nemeš kurijalista i veleposednik iz Sente. Imao je on na svom salašu sa mnogim blagom dobro ustrojenu ekonomiju i bio je u konservativnoj bačkoj međi odlikovan tablabirovskom počašću, što je u ono doba mnogo značilo, jer je dobio titulu "Spectabilis".
Zavidili su mu mnogi na blagostanju i odličiju, te da mu se osvete i da prisvoje silno blago njegovo, podmitili su jednog Srbina slugu da iskaže i posvedoči da je njegov gazda šiljao na kolima sa salaša hlebac u Sentomaš.
Bilo je onda tako vreme da ako je pala najmanja kleveta na Srbina, nije bio siguran sa životom a još manje sa imetkom.
Ovo što sam rekao, obistinilo se na Arsi Badrljici. I njega je, na osnovu iskaza jednog svedoka, i to sluge, osudio preki sud na vešala.
Posle se dokazalo, zauzimanjem zeta mu majora Milekića, da je sasvim nevino poginuo, jer je taj njegov sluga pri sudskoj istrazi priznao da je protiv svoga gazde lažno svedočio, te ga je somborski sud na više godina teške robije osudio, pa je u tamnici i skončao.
Pod jesen iste godine opozvan je komesar Sentkiralji, a zamenio ga je Evgen Beti, znameniti govornik liberalne partije na ugarskom saboru u tridesetim i četrdesetim godinama. A znalo se o njemu i to, da je kao podžupan u biharskoj varmeđi bio energičan, samostalan, ali i pravedan.
Čim je došao u Vrbas, rasterao je preki sud i pozvao je sve sreske sudce, da mu se predstave. Tom prilikom naložio im je da održe mir i red u svojim srezovima i da budu prema građanima bez razlike narodnosti pravedni, jer ako se što protiv zakona dogodi i oni budu krivi, to će ih povešati.
(...)
Dogodilo se pod njegovim komesarstvom da je preki sud u St. Kanjiži dao obesiti šest starijih Srba iz Mola zato što su svoje sinove odvezli u Sentomaš. Isti sud, da se pohvali, pošlje brzo o tome izveštaj komesaru i ujedno ga umoli da podneseni iskaz o dnevnicama isplatiti dade.
Vele, da je komesar bio iznenađen kad je pročitao izveštaj, jer nije znao da i u St. Kanjiži ima prekog suda, te je odmah taj sud rasterao i nije dozvolio da se sudijama dnevnice isplate, rekavši da nisu poslani tamo da narod vešaju, nego da ga umiruju.
Ovo je bila poslednja justifikacija u 1848. godini u Bačkoj.
Srbi su tom čovečnom komesaru ukazali veliku blagodarnost, jer kada je 1849. godine, posle Vilagoša, isti kao begunac prolazio kroz srpske krajeve, svuda su ga prijateljski dočekali i udesili su da je mogao u Beograd prebeći.
Prekom sudu u St. Kanjiži predsedavao je Parčetić, Bunjevac iz V. Bečkereka, a bio je ukonačen u našoj kući, jer u ono doba bio je običaj u distriktu da se odlični zvanični gosti smeštaju u otmene kuće. Mi smo imali dosta prostorija, a moji roditelji bili su gostoljubivi, pa su take goste često i rado primali. A tom prilikom su tim pre ovog gosta primili, što je ličnost njegova davala garancije da našu kuću neće napastvovati, kao što su to u drugim srpskim kućama činili i mnoge nevine poubijali.
(...)
U prvoj polovini meseca decembra dođe mi jednoga dana moja mati na salaš i reče mi, da je sa Lukom Jeremićem, solgabirovom iz Palanke, ugovorila da me povede tamo. Na moj odgovor da neću u ovom opasnom vremenu da ostavljam svoje roditelje i sramno da begam, saopšti mi mati da i otac želi da odem.
Oprostio sam se od mojih roditelja u najvećoj žalosti i plaču i pred veče pođem u Palanku u društvu sa svojim prijateljem.
(...)
Tu mi je moj gostoljubivi domaćin saopštio da me je radi moga spasa poveo u Palanku, jer je predsednik suda poverljivo kazao mojoj materi da sam tužen kao bundžija kod prekog suda i na pravdanje moje matere savetovao joj je da se odmah uklonim, pošto ću stradati, ako se ma jedan svedok zakune da je tužba osnovana.
(...)
Ožalostila me je iznenadna smrt moga dobrog oca do očajanja. Prebacivao sam sebi, što sam pobegao i izneverio svoje roditelje u najopasnijem vremenu, pa sam se rešio da se što pre vratim kući i zaštitim svoju sirotu udovu mater i najmlađeg brata.
Nisam mogao odmah izvesti svoju želju, jer je neprijatelj zauzeo sve putove. No čim se krajem januara 1849 godine pokrenula srpska vojska iz Sentomaša i došla u Kulu, pridružio sam joj se i ja tu u nameri da zgodnom prilikom odem kući.
Pri kraju januara 1849. godine povukla se sva neprijateljska vojska iz Bačke i Banata u gornje krajeve Ugarske, te je prikupljena srpska vojska u Kuli pošla pred veče u oči tri jerarha prema Somboru, i došla je noću u Sivac koje je mesto posle kratke pucnjave iz topova zauzela, jer su iznenađeni gardaši odmah pobegli.
(...)
Kao što sam napomenuo, pridružio sam se srpskoj vojsci u Kuli s tom namerom, da preko Sombora i Subotice odem kući. Ali zbog poraza kod Kaponje nisam mogao da ostvarim svoju želju; te da bih došao u Staru Kanjižu, morao sam putovati preko Sombora, Sentomaša i Starog Bečeja.
Pošto su svi Mađari pobegli iz potiskih mesta, vidio sam u Senti na opštinskom pašnjaku hiljadama gladnih pasa bez gose, gde leže i urlaju pored oglodanih čovečjih i konjskih kostura.
(...)
U polovini marta stigao sam kući.
(...)
Stara Kanjiža, po svom položaju, zgodno je mesto za odbranu, jer je opasana sa istoka rekom Tisom, sa severa kirišem, a sa juga ritom, te je samo četvrta, zapadna strana prema Subotici otvorena bila. Ali se vojna uprava postarala da i tu stranu utvrdi i osigura dobro udešenim redutima i jednom baterijom topova.
Zatekao sam u St. Kanjiži kao posadu: jedan bataljon Graničara iz Banata, jedan bataljon iz distrikta kikindskog i do 300 dobrovoljaca iz obližnjih bačkih mesta i osim toga jedan eskadron ulana iz Banata i jednu bateriju 6-funtaša topova. Čitava posada iznosila je od prilike do 1800 momaka.
Ova posada u St. Kanjiži bila je levo krilo carske i srpske vojske i stajala je pod upravom đenerala Teodorovića koji je imao stan u Turskoj Kanjiži.
Kolika je bila na broju čitava carska i srpska vojska pod upravom spomenutog đenerala, nisam mogao doznati; ali sam bio obavešten da je glavna uprava sa štabom bila u Turskoj Kanjiži i da je levo krilo iste vojske doprlo do Siriga u Banatu s namerom da se združi s glavnom carskom vojskom u Segedinu.
Staro-kanjišku posadu uznemiravali su u drugoj polovini marta svaki dan u šančevima prema Subotici, a katkad i po dvared gardaši iz Subotice; a broj je njihov bivao sve veći, jer su im u pomoć pridošli gardaši iz Kunšaga. Primetili smo u trećoj desetini marta da su brojem deset puta bili jači nego mi; pa pri svem tom nisu pokušali da zauzmu šančeve, nego su se ograničili prosto na to, da se iz daljine prikažu, jer su držali da će nas sa njihovom ogromnom većinom zaplašiti.
Usled jadnog ponašanja gardaša bili smo uvereni da nam iz Subotice ne preti opasnost. Ali se dogodilo nešto izvan našeg domašaja, čemu se nismo nadali. Đeneral Teodorović izdao je zapovest da se redovna vojska 26. marta pre podne iz St. Kanjiže povuče preko Tise u Tursku Kanjižu.
Ova iznenadna naredba izazvala je u srpskim porodicama veliko ogorčenje i očajanje; zapevale su zaplašene matere, vrištala su deca, a ljudi su bili uprepašteni, te nisu u prvi mah čisto verovali da moraju odmah onako nespremni u beli svet begati i sve što imaju ostaviti.
U tom kobnom času stupe u dogovor bački i banatski dobrovoljci i reše:
1. da srpska nejač pređe odmah, i to najdalje do 4 sahata posle podne, u Tursku Kanjižu, jer je redovna vojska otišla u 11 sahata pre podne;
2. da se obezbedi prelaz preko Tise, uglave ovaj raspored: a) da dobrovoljci iz kikindskog distrikta posednu staro-kanjiški rit i da protiv navale neprijateljske brane povučenu dolmu, koja je oba mesta vezivala; b) da se bački dobrovoljci prikupe na varoškoj pijaci i da ostanu tu, dok se svi begunci ne spasu.
Ovu naredbu izvršili su dobrovoljci savesno, a i data je prilika svima beguncima - a bilo ih je mnogo iz obližnjih bačkih i banatskih mesta - da izbegnu nasipom preko puta u Tursku Kanjižu. No gdekoje su se porodice zakasnile, te su usled toga poginule.
U toj strašnoj nevolji spasao nas je božji promisao, jer da je za rana doznao neprijatelj da se redovna vojska povlači sa desne na levu obalu Tise, preprečio bi nam put u ritu i pohvatao bi nas sve sa svojom ogromnom vojskom.
Da je neprijatelj imao nameru da prepreči put beganju, svedoči ta okolnost, što nije napao opkope koje smo mi morali napustiti, nego se spustio u rit da posedne nasip i prekine vezu između dva mesta koja su na Tisi ležala.
Kikindski dobrovoljci osujetili su ovu nameru gardaša pešaka, jer su ih ne samo dočekali, nego i suzbili i to odsudno, tako da su se sunovrat razbegli, te su ih gonili i poduže vijali.
Ova pogreška imala je tragičnih posledica, jer kada je neprijatelj primetio da su se naši u gonjenju raštrkali, poslao je mnoge gardaške konjanike koji su u dolini prikriveni bili da Kikinđane obiđu i da ih s leđa napadnu - što su ovi u brzom trku i izvršili, te do nasipa dospeli.
Iznenađeni Kikinđani borili su se hrabro u manjim i većim gomilama, al' se nisu mogli prikupiti u jednu celinu, te su se morali povući prema Turskoj Kanjiži.
Čim su doznali bački dobrovoljci, šta se u ritu dogodilo, pohitali su Kikinđanima u pomoć. Kad su nas konjanici opazili, prestali su goniti Kikinđane i povukli su se natrag. Vidio sam tom prilikom iz daljine kako su nekolicina neprijateljskih konjanika vijali jedna kola na kojima su bili begunci i kada su im preprečili put na dolmi - skrenula su kola u velikom trku i pojurila prema maloj Tisi gde su se survala sa visokog brega sunovrat u duboku i ledenu vodu. Begunci su se ti podavili svi kao srpski mučenici.
(...)
Bilo je veče kada smo stigli do mosta ispod Turske Kanjiže. Zatekli smo tu mnogu svetinu na kolima, a bilo je i pešaka. Most je bio od splavova i uzak, otvoren i bez ograde i naslona na stranama, te su begunci morali lagano i pažljivo prelaziti.
Bački dobrovoljci ostali su na desnoj obali Tise dok nisu svi begunci prešli. Neprijatelj nas nije uznemirivao, jer smo bili zaklonjeni velikim nasipom, pa nije mogao viditi koliko nas ima. Mi smo prešli poslednji, te su odmah šajkaši raskinuli most.
Bila je noć kad sam se popeo na visoki breg tursko-kanjiški. Tu sam opazio da je Stara Kanjiža sva u plamenu. Kada sam u jesen prispeo kući, dočuo sam da su gardaši zapalili St. Kanjižu po nalogu vladinog poverenika zato da Srbi ne nađu krova, ako bi se povratili, a nisu imali na umu da će tim požarom sami sebi učiniti mnogo veću štetu nego Srbima.
Miloš Dimitrijević magyarkanizsai származású ügyvéd visszaemlékezéseinek egy részét a szabadságharc eseményeinek szenteli. Nemzetőrként kezdi, majd átáll a szerbekhez, ezért leírása több szempontból is tanulságos. Természetszerűleg a szerbek ügyével rokonszenvez, de jellemző rá, hogy gyakran liberálisabb, olykor békülékeny hangnemet üt meg, és sajnálkozva szól a magyar-szerb konfrontálódásról. Emiatt találunk nála néhány ellentmondást, melyet - bőréből nem tudván kibújni - képtelen feloldani; így például az egymás közötti leszámolásokat mind magyar, mind szerb részről elítéli, de mindenért elsősorban a magyar szűkkeblűséget teszi felelőssé.
(Miloš Dimitrijević: Uspomene iz moga života. Novi Sad, 1896, s. n. 3-19. p.) - A fent közölt részlet megjelent magyarul is, csaknem pontosan a fenti terjedelemben Dobos János dolgozatának keretében: Bácsország, IV. évf. (1998) 2. sz. 8-14. p.)
Miloš Dimitrijević (Magyarkanizsa, 1824-Újvidék, 1896) - Korának neves közéleti személyisége. A szabadságharcot megelőző években ügyéd Újlakon (Ilok), majd azt követően 1869-ig bíró Kulán, utána városbíró Újvidéken és Bács-Bodrog megyei tanfelügyelő (1869-1875). Több ízben országgyűlési képviselő; először a kulai járásban (1865), majd a kölpényiben (Kulpin) 1872 és 1887 között, végül a sajkásiban (1887-1892). 1868-tól haláláig a Szerb Matica (Matica srpska) elnöki tisztségét tölti be.
Dnevnik [Jovana Đorđevića]
Jovan Đorđević (1826, Zenta-1900, Belgrád) - Neves publicista, író. Különösen értékes működést fejt ki a szerb nyelvű színjátszás területén. Már gyermekfejjel amatőr színjátszást szervez Zentán, álmát azonban csak szülővárosán kívül tudta beteljesíteni; 1861-ben az ő kezdeményezésére alakul meg Újvidéken a Szerb Nemzeti Színház (Srpsko narodno pozorište), később pedig részt vesz a belgrádi Királyi Szerb Népszínház (Kraljevsko narodno pozorište) létrehozásában is.
Godine 1849
17 januara - dolazi pismo kapetana Radovana Ivkovića u Senti radi predaje1 .
Januar 18 - Kaločani ubiju majora Demča2 posle podne u 3 sata; malo za tim diže se larma; Madžari pomisle od bečejske deputacije, da idu Srbi; ubijaju dva Srba Bečejca.
Januara 19 - Odlaze Kaločani.
Januara 20 - Zaklinju se pod crveni barjak Madžari; dopušta se selenje u 10 sati pre podne; zvono oglašuje dolazak Srba u 11 sati; bitka traje 1 sat;3 pobeda; ulazak Srba posle podne; pljačkanje;4 ubijanje Madžara - koga stignu; skupština; odbor se sastavi.
Januara 21 - Ubijanje dobija vid suda; Senćani Madžari gdekoji dobiju milost;5 Ađani i Molci još se ubijaju; zabranjuje se pljačkanje; proklamira se da se ima oružje kupiti od Madžara; odbor se ustroji. - Poslanici u Kanjižu da se preda.
Januara 22 - Još nekoliko Ađana budu poubijani; gdekoji šibani.
Januara 23 - Nedelja. - Služba u crkvi; po podne igranka.
Januara 24 - Odbor polaže zakletvu; dobuje se da oružje Madžari predadu.
Januara 25 - Dobuje se vtorično zabrana pljačkanja.
Januara 26 - Dolazi deputacija iz Čantavira.6
Januara 27 - Dolaze još dva topa iz Čuruga; - piše se čelobitna Majoru, da još ne odlazi.
Januara 28 -Hoće vojska da odlazi; odbor zamoli Obrštara7 i Majora, da nam ostave pomoć ma koju.
Januara 29 - Odlazi vojska u S. Kanjižu; odbor piše u Čoku, Sanad i Semikluš poradi momaka.
Januara 30 - Dolaze Sanadci i Semiklušani; dolazi Mita kapetan kao policaj; čuje se pucnjava8 od Segedina.
Januara 31 - Čuje se da su Madžari nadbijeni kod Đale.
Februara 1 - Opet pucnjava;9 deputacija odlazi Knićaninu i Patrijarhu za Trifkovića;10 čuje se da su naši Sombor dobili.
Februara 2 - Čuje se da su Madžari iz Segedina napali na Srbe, no ovi ih uzbiše. - Siriška stradanja, Lajtnant Dević dolazi: ište iz Sente 100 vojnika.
Februara 3 - Odbor šilje deputaciju u Kanjižu moleći da se oprosti od šiljanja vojnika.
Februara 4 - Dolaze obe deputacije natrag; po podne dolaze Šajkaši iz Hacfelda s 5 topa; dolazi Lajtnant Mesarović kao komesar i Stanojević; čuje se pucnjava.11
Februara 5 - Ppv. dbjj. svj. plt. i pvc [?]; odlaze komisari; nesporazumljenje u odboru; J[ovan]. B[adrljica] buši.
Februara 6 - Čuje se bitka Horgoška - i pogreška Majorova; J. B. ište svedodžbu; Trifković dolazi natrag. - Anarhija u odboru; S. A. [?] odlazi.
Februara 7 - Odlazi Trifković i Srbijanci; odlaze šajkaši s topovi; odbor se ustrojava.
Februara 8 - Dolaze Bečejci i Ađani. - S. A. dolazi natrag; čuje se da Madžari napastvuju na putu kola. - J. B. i K[onstantin] Ž[ivanović].
Februara 9 - Buna da idu Madžari, a ono kola.
Februara 10 - Buna za povatane Militarce i za bežanje.
Februara 11 - Čuje se da Madžari pljačkaju salaše; (- odlazi Deputacija Patrijarhu -); dolazi Proklamacija za Osečku pobedu; meće se Srbski grb na varošku kuću; za Osek.
Februara 12 - Odlaze Senćani na koli na salaše naoružani. Čuje se da je Trifković na Patrijarhovu zapovest vezan. Dolazi Deputacija natrag od Patrijarha.
Februara 13 - Dolazi Major Blanuša i popisuje vojnike; poklade.
Februara 14 - Odlazi Blanuša dalje; dolazi Protokol zasedanja Temišvarskog; dolazi M. Zagorica.
Februara 15 - Dolazi natrag Blanuša iz Banata; diferencije sa J. B. i M[ojsije]. Z[agorica].; dolazi i dočekuje se Stojšić.
Februara 16 - Odlazi Blanuša i Stojšić.
Februara 17 - Dolazi Atanasije Milojević kao inkvirent.
Februara 18 - Milojević inkvirira protiv Trifkovića.
Februara 19 - Odlazi Milojević; difer. S. L. [?] i M. Z.
Februara 20 - Buna da idu Madžari, a ono nešto i bi i ne bi; dolaze srpski ulaneri.
Februara 21 - Odlaze naši na salaše i potuku Madžare; odlazi skela u Kanjižu; vraća se Stojšić iz Bečeja.
Februara 22 - Deputacija ide u Kanjižu za municiju- objavljuje Stojšić za reštauraciju. - Egzekucija.
Februara 23 - Postavlja se novi odbor; odlazi Stojšić - dolazi Deputacija.
Februara 24 - Odlaze Srbijanci na parobrodu; dolaze Surdučki i Kontić; preduzima se popis.
Februara 25 - Odlazi ćuprija Šajkaška pod Kanjižu - i Surdučki; čuje se boj pod Čojtakom.
Februara 26 - kontić drži skupštinu; odlaze naši na salaše.
Februara 27 - Kontić drži drugu; Militarska demonštracija.
Februara 28 - Kopa se šanac; šilje se deputacija Todoroviću u Kanjižu, ište bar dva topa; čuje se da je T. postao komandirenderom u Banatu.
Marta 1 ... [ovde se dnevnik prekida.]
Jovan Đorđević naplója hasonló okokból került beválogatásra forrásgyűjteményünkbe; hangja visszafogott, sőt néha szenvtelen tárgyilagossággal sorolja az eseményeket, s kerüli a minősítéseket, bár nyilvánvaló, hogy ő is inkább a szerb oldallal rokonszenvez. Naplója elsősorban a zentai tragikus történések értékes dokumentuma, ám néhányszor Magyarkanizsáról is említés történik; adatainak értékét Joca Vujić visszaemlékezései emelik igazán, bár a zentai birtokos kimondottan szubjektív megvilágításban (és részrehajlóan) közli az eseményeket.
(Knežević, Milivoje /ur./: Senta. Zbornik priloga za istoriju grada. Senta, 1935, s. n. 102-105. p.)
Megjegyzés: A szöveget teljes mértékben a fent megjelölt kiadványból vettük át, kivéve a számozott lábjegyzetek egy részét, melyek közül csak a Joca Vujić (ismert zentai földbirtokos és műgyűjtő, 1863-1934) visszaemlékezéseit idézőket közöljük, mivel szintén forrásként jelentkeznek erre az időszakra, illetve azokat, amelyek a szöveg értelmezése szempontjából fontosak (a kéziratban is aláhúzott szavak, rövidítések). Jovan Đorđević naplóját a régi naptár szerint vezette.
1 U vezi sa predajom Sente, od interesa je ovaj zapis J. Vujića koji kazuje njegov otac Sava: "U Molu se ili Bečeju drž'o zajednički 'Kriegsrath'. Ja odem tamo i ma da nisam vojnik, puste me u savet. Predložim, pošto u Senti nema redovne mađarske vojske, samo 'nemzetőra' da se ne bi prolevala zabadava krv da pošaljemo parlamentare u Sentu da pozovu Mađare da se predadu. Moj predlog se primi i pošalju 3 parlamentara senćanskim Mađarima. Kapetan senćanskih 'nemzetőra' Majoroš Pišta da parlamentare pogubiti, pa im posečene glave istaknu na motkama na južnoj kapiji koja je bila na donjem (južnom) kraju srpskog groblja". Za ovo su se izgleda kasnije Srbi osvetili Mađarima, pa se govori da su naši nakitili 'Trojstvo' na pijaci sa mađarskim glavama, no to nije istina, jer je ovo osujećeno - po kazivanju Save Vujića, - njegovom intervencijom kod Trifkovića. (J. Vujić)
2 O ovome u Uspomenama Joce Vujića zapisano je: "Pravi komandant u Senti je bio honvedski oficir, mislim major Demča, po rođenju pravoslavni Grk ali inače oduševljen Mađar, hrabar vojnik. Bio je na stanu u katoličkoj plebaniji. Neko pobuni senćanske nemzetere (po svojoj prilici Majoroš Pišta) da isti Demča, pošto je pravoslavne ver, drži sa Srbima i da će ih izdati. Pobunjena rulja upadne u plebaniju, izvuče ga napolje i pred plebanijom ga s kosama i sikirama formalno na komade iseče".
3 "Mađari su se pred kapijom (oko srpskog groblja) branili sa kosama, ali su potučeni. I sa srpske strane je bilo žrtava". (J. Vujić)
4 "Vojsci je dozvoljeno da dva dana može pljačkati i ubijati". (J. Vujić)
5 "Mnoge Mađare je spas'o osim mene (Save Vujića) Filip Đorđević i pop Tima Branković". (J. Vujić). Prvi je otac Joce Vujića, drugi Jovana Đorđevića, a treći Đorđa Brankovića, potonjeg patrijarha.
6 Pod komandom majora Trifkovića "vojska je trebala iz Sente da ide u Čantavir. Bila je već spremna, kad mu jave da je doš'o birov i katolički pop iz Čantavira. Moja mama je čula iz druge sobe, kako mu Čantavirci broje dukate. Na najveće naše čuđenje izađe Trifković i naredi da se ne ide u Čantavir." (J. Vujić)
7 "Komandant carske vojske je bio obrštar Davidovac." (J. Vujić)
8 Podvučeno u rukopisu.
9 Ibidem.
10 Ovaj Knićaninov oficir bio je samovoljan i neobuzdan, pa je gornja deputacija svakako u vezi sa žalbom protiv njegovih postupaka. Kad je tužen Knićaninu, ovaj mu je pisao: "Sreća tvoja što si šurak Knjažev, inače bi dobio kuršum." (J. Vujić)
11 Podvučeno i u rukopisu.