Prevođenje: Zanat, ne nauka

Nisam bez žice teoretičara - ali u vezi s prevođenjem odmah i uvek mi proradi praktično bilo. Važni su impulsi konkretnog teksta koji se nalazi preda mnom, i kada mi se mozak nađe u prevodilačkom stanju, ne mislim, ne istražujem, ne zapitkujem kao obično, nego manje-više hitro, katkada munjevito, jezički reagujem na tekst, kao na živu, senzualnu jezičku materiju. Po meni, teorije prevođenja ne znače mnogo za prevodioca. Pre mogu da imaju estetički, književno-teorijski i jezičko-teorijski značaj. Ko se bavi teorijom prevođenja, on odmah stiže do takvih krupnih pitanja kao što su: šta je književnost, kako funkcioniše književni jezik, šta znači razumevanje teksta itd. Odgovori na ovakva pitanja ako i nisu artikulisani, individualni su, očito imaju udela u radu prevodioca, ali su samo latentni.

Znači ipak imam svoju teoriju: po meni, prevođenje je zanat koji se ne može naučiti iz knjiga, samo se iskustvom uči, tokom godina šegrtovanja, čak imam i malu estetiku koja se poziva na starinsku intuiciju: po meni, osnovno je u prevođenju osećanje, osetljivo reagovanje, kompleksna jezička prijemčivost. Priznajem da ovo zvuči mistično, ali tokom rada se ova mistika preobražava u empiriju. Znanje zanata je tajanstveno znanje, više je nego sposobnost, više nego posedovanje osnovnog znanja i spremnost na njegovo korišćenje. Evo, odmah i brzo prevodim deo iz poetskog teksta jednog čudnog žanra, gotovo poeme srpskog pisca Mirka Kovača.

O majstorima se oduvijek pripovjedalo različito i tajanstveno, taj ima zlatne ruke bilo da škopi krmaču, ili dlaži slomljenu kost, taj s lakoćom rukuje letkolbenom, ili šaberom struže površinu za lemljenje.

O majstorima nije lako pisati, jer su zagonetni i znaju da se drže, imaju da izbjegnu odgovor na pitanje kako im to i to polazi za rukom.

Često su tajanstveni pa i nedostupni, ne vole kada im se dira alat, jer oni se drže velikog reda bez kojeg nema posla, ljubomorno čuvaju tajnu svoga umijeća, putuju i pogađaju se, uvijek su na cijeni, uvijek su dobrodošli, dočekuju ih srdačno i glasno uzvikuju: "Evo su stigli majstori."

A dobri majstori i za vrijeme užine misle o svom zanatu.

Već sam u jednoj svojoj knjizi donio misao starog kovača,očevog prijatelja i majstora nadaleko čuvenog,i ovdje ću je ponoviti da se učvrsti kao definicija majstorstva:

"Svak zna klepati sjekiru ili kosijer i bacit usijani komad u škip vode, ali svak ne zna osluškivati cvrčanje. A po tome se razabire dobar majstor od slabog! "

*

A mesterekről mindig másképp, titokzatosan fűzték a szót, ennek arany keze van, akár disznót miskárol, akár bokát ránt helyre, annak nagyon a kezére áll a lötkobni vagy a sáber, amivel forrasztás előtt levekarja a felületet.

A mesterekről nem könnyű írni, mert talányosak és rátartian hallgatagok, ügyesen kikerülik a választ, ha valaki rákérdez, hogyan csinájlák.

Gyakran rejtélyesek és mogorvák, nem szeretik, ha belekotorsz a szerszámosládába, mert rendnek kell lennie, anélkül nem megy a munka, féltékenyen őrzik mesterségük titkát, vándorolnak és alkudoznak, nagy becsben állnak, mindenütt szivesen fogadják, örömmel üdvözlik őket, "megjöttek a mesterek", kiáltják.

A jó mesternek falatozás közben is munkaján jár az esze.

Egy könyvemben már elárultam, mit mondott az öreg kovács, apám barátja, akinek a híre messzire elért, itt megismétlem, hogy ne feledjük, ki a mester:

"Mindenki tud baltát vagy kaszát kalapálni, bedobni az izzó vasat a teknő vizbe, de nem mindenkinek van füle a sistergésre. Márpedig ezen ismerszik fel a jó mester!"

Najradije bih nastavila da prevodim ovaj izvanredni tekst toliko sam zaronila u njega: osetila sam mu ritam, naslutila kako autor bira reči -kako stručni žargon i prosti, takozvani narodni način izražavanja sliva u tanane strukture i sadržaje -, otkrila sam ukus teksta. Opipala sam žanrovske osobenosti. U poznavanju ukupnog dela moglo bi se mnogo promišljati: kako se u piscu prepliće vera i bezverje, vitalitet i dekadencija, tradicija i njeno nestajanje. Kako ovde u nečemu traži i nalazi uporište jedna već izgubljena jedinka, koliko je pod znakom pitanja držanje, pribavljanje dostojanstva, a ipak je negde razrešen problem, koliko retorika, lep govor igraju važnu ulogu kostura, pa ipak jednostavne reči ispunjavaju delo. Koliko bi se iz svega ovoga moglo izvući pitanja i odgovora vezanih za teoriju žanrova, teoriju jezika!

Ali kada prevodim, nema špekulacije. Onda pored toga što razumem, osećam jezik. Kako? Prosto znanje srpskog i hrvatskog jezika još je nulti stepen. Gotovo za nekoliko trenutaka treba da shvatim u kakvom tonu se oglašava ovaj srpskohrvatski, zapravo hercegovački jezik. Naravno, za to je potrebno da poznajem celu skalu srpskog načina govora - i u književnosti i u govornom jeziku - kako bih otkrila: ovde je reč o filigranskom, tananom književnom govoru koji je usisao u sebe vitalnost živog jezika i zapretene mudrosti koje se kriju u narodnom jeziku. Moram da pogodim granicu između klasicističkog književnog govora i prostog, gotovo netraženog izraza, crtu između artificijelnosti i prirodnosti. Znači nije dovoljno što znam srpskohrvatski, već moram da znam da odmerim u kakvom je stanju, u kakvom trenu, u kakvoj atmosferi jezik ovde i u ovom svetom trenutku. Ako pogledam kroz prozor, po raznim viđenim, oslušnutim, kinetičkim utiscima za tren oka mogu da ustanovim kakvo je vreme, a to odmah izaziva u meni neko raspoloženje, pa se prema tome i oblačim, čak deluje na mene fiziološki i psihički. Ako pogledam srpski tekst, dovoljan mi je tren da bih saznala kakvo je vreme u tekstu. Prevodim: znači najpre se automatski usaglašavam s tekstom. Ne s onim što tekst saopštava, nego pre svega kako se oglašava.

I mogu da se automatski naštimujem na tekst bilo kojeg tipa, i ne predomišljam se da li ga volim ili ne volim. Radim i gotovo, obavljam jezički nadničarski posao. (Koji se plaća ispod svake mere, da dodam.) E pa, razume se, katkada ipak srce zaigra. U tom slučaju blizak mi je autor, ton, tema, a posledice su što se smanjuje moja distanca prema tekstu i oduševljenije obavljam posao. Dopuštam sebi veću slobodu, istovremeno dublje zaranjam u predmet. Na taj način prevod može da poprimi neki neobjašnjiv višak. Zapravo neće postati bolji od onih ravnodušno obavljenih prevodilačkih zadataka. Nemoguće je razjasniti od čega se sastoji taj višak tanan poput daha.

U toj naštimovanosti na original, koja znači shvatanje aktuelnog života jezika, posle osećanja tona ili istovremeno s njim, po meni, najvažnije je otkrivanja ritma. Najvažnije je da osetim kako diše tekst, pa bilo da je reč o poeziji ili prozi, studiji, eseju, publicistici il noveli. U interesu zahteva ritma mnogo štošta je dozvoljeno, izuzev deformacije i falsifikovanja značenja. Prvi redak gornjeg prevoda, na primer, na srpskom glasi: "O majstorima se oduvijek pripovjedalo različito i tajanstveno". Prema jednom drugom mađarskom prevodu: "A mesterembereket mindig valami titokzatosság övezi és sokféle szóbeszéd járja róluk". Ova verzija za moje uvo ne sledi ritam originala; gramatička struktura zapinje i škripi, prevod je nekako nezgrapan. Ja to prevodim ovako: "A mesterekről mindig másként, titokzatosan fűztek a szót". I dalje: "taj ima zlatne ruke bilo da škopi krmaču, ili dlaži slomljenu kost". Prema drugom mađarskom prevodiocu: "hogy ennek meg ennek aranyból van a keze akár kocát miskárol, akár törött csontot illeszt". Za moje uvo je ritam i ovoga retka loš. Ja ga ovako prevodim: "ennek arany keze van, akár disznót miskárol, akár bokát ránt helyre". Reč "koca" prosto ne priliči ovom tonu, nisu ovde potrebni eufemizmi. Ali sam načinila odstupanje: umesto "törött csontot illeszt", što mom mađarskom uvetu ne zvuči dobro, a ne može se dobro ni razumeti, ja sam odabrala jedan drugi sklop koji ne odgovara stopostotno originalu, ali čija mi boja tona više odgovara. Nama izraz "bokát ránt helyre" doziva reč "csontkovács" kojoj je upravo ovde mesto.

Kada prevodilac ne obrati pažnju na ritam - a na ovom području stvari su u prozi još zanimljivije nego u stihu -, zalud tačno prevodi reči, neće biti života u prevodu, i delo neće zaživeti. A kako se može preneti ritam dela, za to nema recepta ni za prozu ni za slobodan stih, za to treba uvo. I to za oba jezika. Nije važan broj slogova. Ta ritam mađarskog jezika je drugačiji. Već sled ritma disanja originala. Da li govori opušteno, skakutavo, strogo, blago, jedro ili truckavo. Kakav je patos teksta. Kakva strast vlada njime. Ako čovek ne poznaje autora ili nije dočitao delo, on to i tada odmah gotovo da mora da čuje, oseti iz teksta.

A opet da bih uhvatila ton, ritam, osnovni je zahtev da razumem o čemu je reč. Ne mislim na tumačenje, ono se može zapostaviti, nego na razumevanje. U ovom slučaju treba da imam nekog pojma šta je uopšte zanatsko znanje, i šta ono znači za Mirka Kovača; kako je ono u njegovom shvatanju povezano s pisanjem. Ako smisaono ne umem da sledim ove uzajamne veze, neću umeti da dam dobar prevod. Ja ću ga odtamburati, izgubiću se u pojedinostima ili će mu se izgubiti zamah. Senzualna prijemčivost i intelektualne sposobnosti kod prevodioca moraju da idu ruku pod ruku. U esejističkim ili stručnim tekstovima naročito ume da bude upadljivo ako prevodiac nije umeo s razumevanjem smisleno da sledi način mišljenja, ili ga ne razume, nego ga samo slepo prati.

Ali uopšte ne treba biti genije. Ja tokom prevođenja uvek uživam što konačno ja ne treba da mislim, da otkrivam nešto, nego samo treba da sa razumevanjem sledim, pratim tuđe misli. Za mene je to veliko olakšanje, oslobađam se jednog grča, i sa zadovoljstvom plivam u tekstu. Čak ne treba ni da ga kritikujem, može da mi se odmara kritičarska žica, svaku misao treba da prevedem, čak i ako je neka glupost. Ne brine me što je ta misao glupost, čak je u tom trenutku prihvatam ozbiljno kao i sam autor. Za vreme prevođenja se ne kvalifikuje, s ovog stanovišta prevodilac je kao i glumac. Razume lik, ali stavlja ustranu svoje mišljenje o njemu. Dobar glumac sve ume da odigra, i u lošem komadu je dobar. I dobar prevodilac je u stanju da popravi slabiji tekst, a to nije greh.

Prevođenjeje pre svega osećanje za materiju. Opipavanje teksta na stranom jeziku kao materije koja se nalazi preda mnom. Obično se kaže da prevodilac pre svega mora da poznaje svoj maternji jezik. Sklonost pisanju, književni dar jesu zahtevi koje smatram razumljivim po sebi, šteta je na njih trošiti reči. Ali je važno poznavanje duha stranog jezika, duše strane književnosta i konkretnog dela, čak i duše stranog naroda. I ovo zvuči sumnjivo mistično, ovako je isuviše uopšteno, ali u praksi ima ulogu.

Po meni, na primer, u srpskom jeziku je življi i dominantniji plebejski duh nego u mađarskom. Narodni jezik koji je u svakodnevnoj upotrebi i književni jezik nisu se toliko razdvojili. Mnogo se češće događa da se, recimo, u uzvišenim ili u dubokim mislima mešaju neposredne, direktne, otvorene rečenice, obične reči. I srpski pisac ima više prebejske duše, ako bi se smelo tako širokogrudo reći. Slažu se erudicija i jednostavnost maloga čoveka. Dobar srpski pisac obično ne stanuje na Parnasu. A ako je ipak tamo, onda je sumnjiv, onda će to pre biti političko utvrđenje. Kako bih dobro umela da prevodim sa srpskog, dobru književnost, treba da osećam ovu osobenu, opozicionarsku dušu srpskog živog i pisanog jezika, koju sam možda ovde nespretno nazvala plebejskom. Pojavu da se jezički slojevi, stilovi, načini izražavanja međusobno više prožimaju, slobodnije mešaju, pisac je neposredniji, intelektualac pak bliži životu. Mirko Kovač, koji nije pesnik, ovako se izrazio u jednoj pesmi, ili bar u tekstu koji se teško može žanrovki odrediti, iz koje donosim odlomak:

Mi, ljudi sa sela divimo se

Slatkorečevim građanima,

Šarmu gospođica,

To je naša prostodušnost,

Jer mi smo slušali reči

Na kolenima, u tišini sela,

U našim južnim perivojima.

Za nas ljude sa sela

Reč je velika i zadata

Zato se nežno ophodimo

Sa slatkorecivom gospodom,

Jer smo se učili smernosti

U miru našeg doma.

Mi, falusi emberek, csodáljuk

az úri nép cifra beszédét,

a kisasszonyok bájait.

Így vagyunk nyílt szivűek.

Mi térden hallgattuk a szót,

a falusi csöndben, és

mediterrán kertjeinkben.

Nekünk, falusiaknak

a szó adott, a szó: jelent .

Így hát illendőn szólunk

a finom beszédű urakhoz,

mert tisztességet tanultunk

az otthoni nyugalomban.

U srpskoj književnosti ne postoji podela na ruralnu i urbanu književnost kao u mađarskoj, već moderna književnost upijanjem plebejskog govora čuva životnu vezanost za reč, za njeno živo značenje. Kovač je, na primer, veoma moderan, beogradski, sada već rovinjski pisac, čija razaranja formi, prozni eksperimentalni oblici svedoče o tome da je uvek držao korak s najnovijom svetskom književnosti, ali je i pored svega toga želeo da sačuva karakteristike živog srpskog narodnog jezika, njegovu opscenost i dosetljivost, čak mudrost. Volim da prevodim srpsku književnost zato što zahteva od mene jezičku domišljatost prilikom prevođenja karakteristično srpskih književnih načina govora. Naravno, ovo je uopštavanje, njime sam želela da ilustrujem šta podrazumevam pod prevodilačkom prijemčivošću, i kako osećanje jezičke materije seže sve do slojeva koji se mogu nazvati mističnim. Inače se sociološki, istorijski, čak politički očito može protumačita ono što sam ja nazvala osobenom duhovnošću jezika. Naravno, to se menja od jednog do drugog pisca, pa ipak ima u tome nešto zajedničko. Na mađarski to umem da prevedem samo nekom drugošću. Ali i tada to moram da uradim tako da ne deluje kao tuđe, nego da izgleda prirodno.

Malo je rečnik. Nije dovoljno znati gramatiku. Nije dovoljan talenat za maternji jezik. Nije dovoljno biti vičan u stvaranom jeziku i književnosti, nije dovoljna načitanost. U jeziku se ogledaju kulturne, čak civilizacijske razlike, odstupanja u mentalitetu. Prevodilac mora da naznači i ove razlike na taj način da sve to u Mađarskoj zvuči ipak mađarski. I ono što je izrazito srpsko, neka bude srpsko na mađarskom, inače neće preći preko rampe. Još jedan citat iz dela M. Kovača:

Kölyök koromban tehetséges kőműves voltam, kőből aztán nem volt hiány mifelénk. Nem szemmértékre dolgoztam, hanem függőónnal, libellával, mire egy hires kőműves azt mondota, hogy a követ a láthatatlan oldaláról kell szemügyre venni. Ez ma metaforának hangzik, de én valóban megforgattam a követ a kezemben, és kerestem, hol az a láthatatlan oldal, aztán ráraktam a falra, és láss csudát, tökéletesen illeszkedett.

Govoreći o nevidljivoj strani jezika, čovek lako može da zabasa na put mistifikacije i uopštavanja, zato kažem da se prevodilac ne špekuliše, nego uzima materiju i radi. Te materije mora da se prihvati s tananim osećanjem, ali istovremeno, po meni, i s odvažnošću. U pitanju prevodilačkih sloboda ja sam veoma popustljiva. Precizan prevod ne vredi ništa ako ne sagleda onu nevidljivu stranu. Precizan prevod je beživotan.

U noveli Danila Kiša Jurij Golec prevela sam i ovaj deo: u Parizu "stanujem u desetom arondismanu i ne bolujem od nostalgije. Za sunčanih dana bude me ptice, kao na Voždovcu; kraj otvorene terase čujem Srbe kako se dozivaju i pičkaraju; u rano svitanje, dok zagrevaju kola, sa kaseta trešti harmonika. Na trenutak ne znam gde sam". Prevod glasi: Párizsban "a tizedik arrondissement-ban lakom, nincs nosztalgiám. Napsütéses hajnalokon épp úgy madárdal ébreszt, mint otthon, a Voždovacon: a nyitott erkélyajtón át hallom a kajabáló., anyjapicsázó szerbeket; reggel, míg az autójukat berregtetik, harmonika harsog a kazettákról. Egy pillanatra nem tudom, hol vagyok." Ovi Srbi koji se dozivaju i pičkaraju i oni o kojima je malopre pisao Kovač, koji nisu zaboravili reči koje su naučili na kolenima, i za koje značenje reči ima neko dostojanstvo, često su isti ti Srbi. I Srbi koji pičkaraju, ne tako retko, veoma su kulturni ljudi; Srbi otvorena srca umeju da budu vični i sofističkom postmodernizmu, Srbi odrasli na biblijskim pričama prošli su i kroz stranputice urbane dekadencije, ili su se upravo mašili oružja u južnim perivojima.

Šandor Ferenci u jednoj studiji raspravlja o traumatizovanom jezičkom poremećaju između odraslih i dece. U takvim prilikama ljudi međusobno uzalud razumeju reči, komunikacija se ipak može okončati užasnim nesporazumima. Danas, u eri komunikacije, u društvu razmene informacija, kada svako na sve načine komunicira, ali sve ostaje na razini izmene informacija, u glavama i u dušama nastaje kratki spoj koji - zalud je svaka pomoć tehnologije - može da vodi u nepredvidljive eksplozije ili katastrofe. U času srpske katastrofe, kao neku vrstu analogije jezičkog poremećaja psihoanalitičara vidim neki jezički poremećaj između bogate Amerike i kulturne Evrope, te drugačijeg, ni tako bogatog, ni tako kulturnog, neuravnoteženog Balkana, koji se drži drugih vrednosti i u njihovom nedostatku doživljava rasulo; između diplomatskog gospodskog jezika i srpskog strasnog jezika. Zalud su godinama međusobno komunicirali, prevod je bio loš. Viču jedni drugima u uši, ali se ne razumeju. Tako da sada govori oružje, prevode pogrešno, pogoci promašuju.

Balatonfired, maj 1999.

Preveo s mađarskog Sava Babić

Pod senkom zmaja

"Sećam se celog početka kao

naizmeničnog uzletanja i

padanja, kao male klackalice

raznih osećanja, koja se čas

vine uvis a čas udari o zemlju."

(H. Džejms, OKRETAJ ZAVRTNJA)

Pogledam gore: visoko do zla boga! Dole, u prljavoj, napuštenoj portirnici, sedi Komandant. Razdrljen, zasukan, meni deluje poput veterana iz vijetnamskog rata... Ja, opet, u novoj uniformi na čiji se tunjavi miris još nisam navikao. Ne znam šta bih sa sobom. Niti šta treba da radim. Čekam.

*

Penjem se prašnjavim, ogromnim liftom. Put traje dugo, nikad kraja. Izlazim na platformu, prilazim niskoj ogradici. Tako sam visoko. Obilazim okolo. Ukoliko se nešto desi, postoji mala šansa da skočim na krov susedne građevine koja se oslanja na silos. Sedam-osam metara. Nije problem ta visina, mogu da zanemarim uboj ili prelom koji bih zadobio; caka je u tome kako se zadržati, pri doskoku, na tom uzanom, valovitom krovu. Ukoliko skliznem, a to je poprilično realna mogućnost, ništa me više ne zadržava od sunovrata u provaliju od kojih osamdeset metara. Pravo na beton, ukoliko padnem na desnu vodu; pravo na niski krović od plastičnih ploča, pa opet na beton, ukoliko letim na levu vodu! Strašan izbor, ali i jedina mogućnost... Vetar šiba bez prestanka, a povremene kapi kiše lete mi u lice. Naočare su vlažne, ne vidim dobro. A šta uostalom treba da vidim? Jesam li stvarno osmatrač, ili pre osluškivač? Oni lete tolikom brzinom da bi se graničilo sa čudom kada bi ih zaista ugledao; s druge strane, zvuk je tako upečatljiv, da je teško i pomisliti da bih ga mogao prevideti (ili prečuti?).

*

Tako strašna oluja: da li smem da se sklonim? Nikako! Pa zato sam i došao - neću valjda da bežim dok avioni ruše moj grad! Stavim kapu, nabijem kapuljaču vetrovke, a zatim, preko svega, još i kabanica. Ne vidim gotovo ništa od strašne provale oblaka, kiše koja se sliva u potocima, ali to i nije toliko strašno; gore je što ne čujem ništa. Skidam sve sa glave, gledam u neprozirnu noć, osluškujem dok oko ušiju huči vetar i dobuju kišne kapi. Ne mogu ni ovako ništa da čujem, vidim, ali mi je bar savest mirna. Potpuno sam mokar. Ali, izdržaću nekako moja dva sata. Najzad silazim, skidam sve sa sebe. Oblačim farmerice koje nisam, na sreću, stigao da pošaljem kući, i crni duks sa kapuljačom. Čarape su skroz mokre. Odsecam donji deo, navlačim samo gornji, rukav koji izigrava čarapu. Silazim u podrum silosa. Memla i stud oko mene. Miris žita i mišjih govana. Strovaljujem se na beton preko koga sam stavio samo nekoliko papirnih džakova. Pokušavam da se smirim dok zubi cvokoću a u glavi ječi jad. Zadremam, a tada me prenu pacov koji pretrči preko mene. Navlačim kapuljaču duksa, čvrsto je stežem, navlačim rukavice, ležem na leđa i šakama prekrivam ono malo golog lica. Padam u duboki san, bez snova. Neko bi to bolje nazvao: nesvest ili koma...

*

Dani se slivaju u jednostavnu monotoniju: dva sata Gore, četiri spavaš, onesvešćen, umotan u krpe poput bebe. Ne obraćaš pažnju na kišu, vetar, pacove... Imaš samo jedan cilj - uvek punu "bombicu" pri sebi, i ne pitaš za vrstu ili poreklo rakije: dok stomak može da je podnosi, ti si na konju, da ne kažem, na silosu. I još jedan - izgurati svoja dva sata dužnosti. I tu se javlja jedina dilema: da li je bolje dočekati napad na položaju ili u podrumu. I jedna i druga opcija imaju svoje dobre, ali i loše strane. Ukoliko si, na primer, na platformi silosa, i ukoliko preživiš napad, znaš, sa velikom izvesnošću, da te ništa neće prekinuti u časovima odmora. Jedino, moraš progutati talas jezivog straha, drhtavicu koja je neizbežna, fantastične svetlosne efekte u kojima bi uživao kada ne bi bio svestan da ti oko glave zuje geleri koji ti prete trenutnom smrću. Ukoliko se ništa ne desi, bićeš miran, ali nećeš moći lako da spavaš - postoji izvesnost da će te napad prenuti...

*

Kakva je to samo parada! Kakva je to samo (partijska) budalaština! Dok se mirno predvečerje spušta, i vetar, začudo, smiruje, progutam nekoliko gutljaja rakije, zapalim cigaretu, raskopčam opasač, uzmem dvogled. Iz pravca grada, približava se grupa civila. Za to vreme, na delu mosta koji je iznad same obale, majstori isprobavaju ozvučenje. Vidim televizijski kombi, nekolicinu operativaca sa kamerama i kablovima. Nisu valjda toliko ludi da na samom mostu prave feštu! S druge strane, iz Petrovaradina, izvire "hrabra" grupica sa partijskim zastavama. Pevaju, ali vetar raznosi reči i do mene dopiru samo patrljci kao izolovana jeka. Uskrs je. Ja sam na silosu, ni na nebu ni na zemlji, u uniformi, čekam avione, spreman da javim "pragama" i "bovovima" koji su raspoređeni dole, dole ispod mene. Mogu, nekim od njih, to i da doviknem, bez radio-uređaja, toliko su blizu. To je izvesnost. Avioni će doći - tu je most, tu je rafinerija. Očekujem da radio progovori i da kaže: "avioni iz pravca...". Javiću, a zatim ću i čuti zvuk, a tada će se nebo oko mene zapaliti i preostaće mi samo da se smejem, ravnodušno posmatram ili umirem od straha. Više neću moći, realno, da utičem na stvarnost. Ali ona hoće na mene: živ ili mrtav, još jednom, pitanje je sad! U redu, ja, u uniformi. Rat je, i to je moj rizik. Šta Oni tamo rade - čuvaju most? Komedija! Mostove, navodno, čuvaju moji topovi. I to je zalud, ali bar ima nekog rezona. Oni pucaju, mi pucamo. Šta rade ovi jadni ljudi koje je partija ili lično ludilo nateralo da svojim telima "brane" most? Ako već hoće borbu, evo mu moj silos, odo ja u zavičaj da brojim avione kako špartaju nebom, od hrvatske granice, i sadim papriku! Uskrs je, i glas popa ječi horizontom. Gledam, ne verujem, obuzima me groznica patosa i smeh budale. Ukoliko sada udare... Pogledam desno, čujem "bup!" nešto sam video kako se sunovraćuje, a zatim i ogromnu dimnu pečurku kako se vije - kasarna na Majevici dobila je još jednom. Ludaci, mogla je ići i pravo na njih.

*

Bude nas, Jadija i mene. Deset minuta do dva. Teški sedi u portirnici, sa mrtvim naočarima na nosu. Popijem gutljaj-dva, odsečem režanj kobasice, zapalim žudno cigaretu. Noć oko nas, iz tranzistora ječi jevtini šlager. Još jednom moram gore. Jadi me požuruje, ja otežem. Ipak, u liftu smo. Menjamo dvojicu drugara, dok kroz tamu dopire lepet bunovnih golubova. Pravimo se ravnodušni, hladni, sva četvorica, ali nismo hladnokrvni i nismo u istoj poziciji. Oni su željno isčekivali naš dolazak i svaki minut im je bio dug kao godina. A mi, naših sto dvadeset minuta tek sleduju. Noć je vidna, zvezde razbijaju tminu. Ja preuzimam jednu stranu, dva pravca, Jadi drugu. Priča mi o svojim avanturama iz mladalačkih godina. Slušam. Jednim uvom, znam da je noć pogodna za udar. Pola sata do ponoći. I zaista, ludilo kreće, kao u nekom snu. Prvo zvezde koje jure nebom, a zatim i užasni zvuk koji prevrće utrobu, i snažne detonacije. Ni sto metara od nas, rafinerija je u plamenu. Gori nebo: mi smo razapeti između smrti koja vreba sa neba i smrti koja dolazi od vatrenih, simpatičnih iglica koje izbacuju topovi preko naših glava. Detonacije su toliko jake da propratni svetlostni efekti pretvaraju noć u dan. Gubim se, ne znam ni gde sam, a kamoli šta treba da radim, uskačem u ulaz za lift, ali to nema svrhe, Jadi, užasno pribran, dovikuje mi da pazim na moju stranu, javlja radiom o novom naletu, i istovremeno dovikuje, naginjući se opasno preko ograde, momcima iz "bova", u kom pravcu da šalju dvadesetmilimetarske granate. Vičem, eno ga, treska, praska ali, ma koliko se trudio da budem pribran, svestan sam da nema šanse da se takmičim sa Jadim. On je maestralan, nepokolebljiva ljudska jedinka neuzdrmana svešću o tako izvesnoj smrti koja se mota oko naših glava. Očekujem da budemo zbrisani kao muve, svakog sekunda, ali se istovremeno divim njegovoj trezvenoj, racionalnoj hrabrosti, kontroli - on direktno upravlja paljbom, i svetlost rafala, zavese na nebu, lelujaju se nošene njegovim glasom. Ludilo je, posle vidim, trajalo četrdesetak minuta. Sa zemlje, mali, mali mrav, Moca, dovikuje: da li ste u redu?.. Istovremeno, iz usijane "rupovke", odjekuje uz-buđeni glas Kap. Bleka: da li ste u redu, vi na tornju?.. Silazimo. Sedim sa dremljivim Muzikantom. Mrtav sam, ali ne želim da idem na spavanje. Moram da iskoristim ove trenutke sreće što sam živ. Pijem rakiju. Muzikant je skuvao kafu. Priča mi o svojoj grupi. Basista, klinac neki, zbrisao je u Mađarsku čim je zapucalo. Neću ga više, kaže, primiti u svoju grupu. Može da svira, od sad, samo na Marsu. Lebdim, nesvestan, nisam više pri sebi. Silazim u podrum. Po betonu razbacana obličja. Nalazim prvi slobodan ležaj. Navlačim vunenu kapu, kapuljaču duksa, bacam ćebe i preko glave. Padam u komu: ni gladan ni žedan, ni mrtav ni živ. Bude me uskoro. Dva sata plus dva, strava. Ustajem u bunilu. Jadi spava na nogama. Drmam ga, cimam, pričam. Ne vredi. Zora je već pukla i ostavljam ga, sunovratim se liftom. Kuvam kafu, vraćam se, nalivam ga. Tek-tek pomalo dolazi sebi, još uvek polulud, nesvestan i - mamuran. Tek sada mi je jasno: u vreme napada bio je potpuno pijan! Ali, bila je to, očigledno, ona vrsta kreativnog, lucidnog pijanstva. Treba to zapamtiti. Trebalo bi koristiti tu varijantu ali, kako da znam da me totalno pijanstvo neće odvući u totalnu mrtvaju? Kako da ga tempiram baš za napad, kad i ne znam kada će on uslediti? Treba valjda malo i sreće...

*

Posle višednevnog, neprekidnog noćno-dnevnog dežurstva na tornju, zapadam u gotovo katatono stanje. Noge neprestano podrhtavaju, a poremećen mi je i centar za ravnotežu. Dosta je! Zahtevam drugu dužnost - patrola, pored "praga", na kanalu. To je fantastično! Noć, pun okvir, špartaš ulicama, srećeš civile, nude ti kafu, kolače, rakiju, pivo. Sedneš u kafić, automat na sto! Moj drugar ubacuje, čak, metak u cev - apsolutna ratna psihoza. To su one iste ulice istog Novog Sada, ali je osećaj... Ja je samo otkočim, prebacim na pojedinačnu paljbu. Biće dovoljno samo da je repetiram. Ali, na koga bih ja to pucao?! Ipak, noć je, rat, čovek drugačije misli; očekuje svašta i spreman je na sve. Moraš tako, niko te neće sačuvati ukoliko to ne učiniš sam. Naše "prage" su ukopane na livadi, tik do prvih kuća. Komandno mesto mog voda smešteno je među tek izlivenim temeljima budućeg podruma. Između betonskih stubova i armature koja viri na sve strane, uglavljena su dve radio stanice. Osmatrač sedi na obodu. Tmina. Ne vidim gotovo ništa. Sedimo, nas dvojica, patrola, u kafiću i pijemo pivo. Tresak. Blizu je! Istrčavamo napolje, jurimo na položaj. Nebo paraju avioni. Tresak i svetlost oko nas. "Prage" pucaju, tlo podrhtava, frenetični bljesak oko nas. Zuje i lete, bombe. Čučnem, leđa oslonim o zid poslednje, granične kuće. Kap. Blek viče, bez panike, izdaje naređenja. Tek koju desetinu metara iznad nas proleće lovac. Tlo se zatrese, a bliski odjek eksplozije i ogroman oblak dima kazuju da je blizu. Osmatrač iskače iz temelja nedovršene kuće, evo ga, kod mene! Drhti. Trese se. Moj drugar iz patrole istog trenutka reaguje; skače i zauzima njegovo mesto. "Avion iz pravca...", viče. Ne znam da li je Kap. uopšte primetio jedan kukavički i jedan herojski gest. Ljudska slabost i ljudska hrabrost, koji, bar na našem mikroplanu, pomera strukturu funkcionisanja, a na ljudskom menja sudbine. Možda pogine jedan namesto drugog... To je ono: zašto bih ja radio tvoje, preuzimao tvoj rizik? Avion je ostavio trag, debelo pramenje, tik iznad naših glava . Teško je zaustaviti drhtavicu. Nikad ne znaš, uostalom, da li baš Tebe gađa, jer bombe uvek padaju oko nas, u našoj neposrednoj blizini. "Vratiće se" čujem glas Kap. Bleka, "postavi cevi između mlaznih tragova, čekaj"! Ovaj se put nije vratio tim putem.

*

Poređani kao golubovi, na niskoj ogradici podno silosa. Sunce nas greje. Tu smo mi, iz komandnog voda, ali i posade "bova" i "prage" koje borbene položaje drže tik do našeg objekta. Ispijamo pivo; vruće, ali šta mari. Malopre sam sišao sa silosa. Još uvek pod utiskom neobične slike: odjednom, iz vedra neba, mene, na vrhu sveta, počela je da zasipa srebrna kiša. Leci NATO armade protiv Vođe. Kazuju nam "istine" koje su tričarije za naivne. Sve mi to znamo, poodavno, a oni, svojim lošim frazama na nepravilnom srpskom jeziku, šalju red bombi red poruka. Čoveče, hoćeš da me ubiješ, a onda tražiš moju saradnju! Moj Vođa - moj problem. Za momka iz smrtonosne oklopljene ratne sprave, to je znak da saspe zajedničku mržnju i prezir prema Vođi koji nas vodi iz jednog u drugi gubitnički rat, već godinama. Svi se slažemo ali... Isti taj momak bdi noću, okružen usijanim metalnim oklopom ili satima izložen kiši, i sipa granate na čelične zmajeve koji špartaju našim nebom. Jer, mi ovaj rat moramo da doživimo lično: ti pucaš na mene, bogami, potrudiću se da ti slomim krila!

*

Rafinerija je udarana već više puta, a mi smo i dalje nervozni glineni golubovi. Situacija je pomalo neukusna. Da ne govorim o mostu. Kada, noću, sa svoje spektakularne visine, pogledam put njega, tako bliskog, trnci me podilaze. Kada ga obavije dim zapaljenih guma, atmosfera je totalno otkačena. Gust i crn, živ, lagano kreće i gazi po i oko mosta. Tmast i jeziv. I onda čuješ parajući zvuk koji se pojačava, i udar. Nikad da ga sruše. Mi se molimo, srušite ga već jednom, ovo se više ne može izdržati. Naš položaj je zaista besmislen, apsurdan, i čekamo da se jednom desi i ono najgore. Moraju, kad-tad, i nas da zakače, u pitanju su desetine metara, a jedna od raketa koja nas proleće iz svih pravaca - osećaš je kako zuji šišti., čuješ kako proleće između ušiju, dok ne zapali nebo i zemlju rafinerije ili mosta - zakačiće i silos. Ko će tada, od nas, imati tu "sreću" da bude gore, na vatrenom položaju? Sve je teže savladati drhtavicu u minutama kada dođu tvoja dva sata, kada moraš ući u lift i popeti se gore, ti, glineni golube, bedo! Rakija iščezava, litre odlaze neprimetno, "bombice" su uvek pune i niko se ne penje bez nje. Čekamo, i sve su duže pauze koje nastaju u iščekivanju, tišina i muk.

(odlomak)