Kažu: nasledio sam dva dara od mojih, sad već pokojnih, roditelja, na čemu sam im u svakom času svog života bezmerno zahvalan. Bolešljivost i tuberkulozu od moje drage rano preminule majke i ludilo od oca kojeg nisam upoznao. Kažu, trebalo je da imam, na osnovu svih tih naslednih predispozicija, mnogo uspeha.
Izgleda sasvim nestvarno da već toliko godina koračam po zemlji, da svako veče pažljivo proveravam datum i godinu svog rođenja čudeći se da je zaista prošlo toliko. Šta sam uradio od tada? Šta je to bio moj život za proteklih četrdeset godina? Ništa, stvarno ništa.
Propast, apsolutna propast, odvratna zrelost, gnjilo sazrevanje, zadivljujuće dovijanje da se po svaku cenu izbegnu nezgode, pretrčavanje od ugla do ugla pred naletima vetra svakodnevice, saginjanje glave, primanje udaraca, nastojanje da se u što većoj meri izbegne nipodaštavanje, obezbeđivanje minimuma životnih potreba da se preživi, neprotivljenje, besmisleno nastojanje da budeš shvaćen. I samoća, samoća do kostiju. I šta još?
Prečutkivanje. Godine prilagođavanja. Kažu: oni koji uspeju da se prilagode su jednostavno najuspešniji i najnapredniji. Njima su sva vrata otvorena. I sad, ne pokazuje li moje višegodišnje nastojanje samo puke elemente usavršavanja rđavosti. Gnjilo i balavo puzanje po tačkama sitnih zločina? Zar se ta moja putanja ne bi mogla jednostavno nazvati dokazom kvarenja, nasuprot mišljenju po kome je to usavršavanje genetskog nasleđa. Nije li i to onaj ključni dokaz stalnog kvarenja ljudskog roda?
Čitav moj napor, sva moja razdiranja, neprekidni odlasci, promene mesta, različita prebivališta, mogli bi se jednostavno nazvati željom da sebe načinim nekim drugim, potpuno drugačijim u odnosu na ono što sam trebao biti.
Da li sam zaista svo proteklo vreme mogao živeti bez nekog herojskog razloga? Kao dečak zamišljao sam sebe kao totalnu poruku, bezgranični primer divljenja, onaj koji oblikuje sklad i savršenstvo sveta, poput antičkog heroja, pevača, besmrtnog anđela koji ispreda mudre priče. Čak i u najbezazlenijim događajima bivao sma spasilac, vatrogasac, kapetan broda na olujnom moru, pilot aviona koji se obrušava, osvetnik koji ne oprašta razbojnicima, ljudskom otpadu.
I eto sada moram nekoga da pitam, paničan i izbezumljen, bez oslonca, uspešno prilagođen. Zar su sve ove godine protekle bez nekog naročitog razloga, bez velikih dela, bez utehe u odbačenosti, poricanju, nedostajanju, odsustvu i prilagođavanju?
Kratka slika mog života se može najbolje opisati neprestanim odvaspitavanjem. Sve što sam lepo posedovao nastojao sam proteklih godina, u žurbi i panici, da što pre uništim, zagubim i učinim neznatnim. Kažu: to je samo uslov i način da bi se u svakom novom mestu, među drugim ljudima, što lakše uklopi u datu sredinu.
Koliko je sve to pomoglo da proživim i preživim sve protekle godine i da li sam metamorfozu prilagođavanja poistovetio sa životom koji se sastoji od beskrajnog niza uspešno poređanih kamenčića preživljavanja? Slažem se, takvo pitanje je potpuno hipotetično, ne postoji čovek koji će svoje dane podrediti neprekidnom nastojanju da bude neko drugi. Ne postoji ta osoba, ukoliko sebe ne podvrgavam brojanju, ne postoji, osim mene.
Sasvim je pouzdano da je moj tihi bledunjavi, nemi, gotovo riblji život, bez herojskih kvaliteta i pošasti slave, bez radosti, bez provalija strasti, bez iskušavanja rana patnje, upravo nalazio svoj vlastiti ritam i neki dublji smisao u neprekidnom prilagođavanju, potrazi za što uspešnijim metamorfozama, odvaspitavanju, proputovanju kroz nepreglednu mračnu šumu u oklopu koji krije telo bez boje, mirisa i ukusa. Zar nije pouka života, ako nas život uopšte nečemu uči sasvim jednostavna: Opstati u akvarijumu čak i kada se voda danima ne menja, kada nema hrane i kiseonika.
Ne bez razloga i ne bez strepnje sam pokušavao da ne podvlačim olovkom one obične i znane pouke koje nas upućuju na što pribranije i savesnije prihvatanje načelnih pouka života i iskustva što bi nam omogućilo da se na pučini života nađemo dobro opremljeni i da plovidbu završimo sa što manje ožiljaka na našoj glomaznoj olupini. Ako ne znaš i ne umeš život će te naučiti. Ako se opečeš vatru ćeš izbegavati, ako te pogodi puščano zrno nikada više pred pušku nečeš izlaziti, ako ne znaš plivati i udaviš se u reku nečeš više kročiti, ako padneš sa dvadesetog sprata shvatićes da boluješ od straha od visine. Čemu nas je život naučio, osim nekorisnom umeću da na peščanom satu beležimo paničnu prolaznost?
Mene: isključivo da tražim spas od kiše i vetra, mraza i hladnoće, da noću ne gasim svetlo, da što umešnije pobegnem od pobesnelih zveri, da se noću pokrivam, da danima ćutim zablenut u cveće koje uvek iznova pokušava da se izbori sa iskušenjem opstanka na kosom crepu susedne zgrade.
Godine, čak i pojedini dani, odnose ljudi, kamenje, kuće, menjaju pravilnost naših koraka. Da li je tako brzo Anastazija postala već za mene uspomena? Uspomena koja ponekad oživljava? Da li su ti dani bili slični, da li se ijedan mesec mnogo razlikovao od drugog?
Postoji li na svetu sila, često se pitala Anastazija, koja kao nekakvu sveću, gasi pokojan, neretko, prividno uspešan život?
Zaista, postoji li sila koja je Anastaziju uklonila sa ovog sveta? Čemu se to Anastazija našla nasuprot i kome je zasmetala, ona koja je uviđala prozirnost stvari i prozirnost sveta, ona koja je bivala ravnodušna samo u trenucima sna? Kad o tome mislim, kad pokušavam okriti bilo koji detalj iz njezina života onda otkrivam da puno bolje preko nje poznajem sebe, kao da je ona živela da bi skidala skramu i tamne naslage mene nepoznatog, kao da je i bila ubijena da ne bih bio ubijen ja. Sada kada je nema znam da se u stvari slabo poznajemo, to su tek komadići vremena razasuti tokom petnaest godina. Kako nje više nije bilo nije mi ostalo nijedno čvrsto uporište u tom bezvrednom haosu koji se zove svet.
Krajem devedesetih godina moje razočaranje, ne samo sobom već i okolnostima u kojima se nađoh, dostiglo je stepen u kojem sam izgubio svaku nadu videvši sebe potpuno zapetljanog u mrežu napripadništva, nesnalaženja i neprilagođenosti, bez obzira što sam shvatao, naravno ne bez ciničnog zaključivanja i onog tako dragog i slabašnog ironijskog pogleda, da je ovaj svet prepun mreža i čim se izbavite iz jedne upletete se u drugu. Šta vredi?
Svet i sa Anastazijom nije bio prijatno mesto. Sve što sam činio i što sam govorio kao da beše iscrtano na rastresitom pesku koji je razvejavao samoživi i samodovoljni dah katastrofe. Kako uopšte živeti i pričati o nekakvim katastrofama ako je to, tih devedesetih, postojao automatski proces?
Priznajem, pripadam generaciji, usuđen se reći kao i Anastazija, koja nije verovala u mogućnost i ostvaranje slobodne volje, koja je bila sklona i koja je sve zasnivala na vladajućim okolnostima, ideologijama i vlastitim kompleksima. Okolnosti, ideologije i kompleksi, zar ne? Najjednostavnije, imam četrdeset i neku, pripadam generaciji koja daje ime jer joj je to jedino preostalo. Generaciji rečnika. A i u tome se ne snalazi baš najbolje, stvarno. Bili smo najlepši cvetovi jednog prosperitetnog, srećnog, novog pokolenja, pokušavao mi je jednom prilikom, na prvoj desetogodišnjici gimnazijske mature objasniti, u trenutku opšte polupijanosti, nekadašnji pesnik školskih dana, nedodirljivi i zaštićeni miljenik profesora i ljubimac ondašnjih drugarica. Pa šta, rekao sam smrknuto preko čaše.
Ako smo mi novo pokolenje, rekla mi je tog jutra posle proslave, dok sam pokušavao da se smestim u krevet, Anastazija, a jesmo, onda smo isto tako i dokaz da ne poznajemo istoriju svojih očeva, što će nas odvesti... I dalje nisam čuo jer je pripadnik novog pokolenja hrkao gubeći se u maglenim isparenjima pijanstva.
Inđija, tajanstveni gradić, kad imaš petnaest godina, sa mačkama i psima lutalicama. Železnička stanica na kojoj te ljubazno dočekuju izvaljene skitnice i pijanci po klupama, koji su davno razmenili svoj krevet za ovo prometno utočište, veseli probisveti čiji je osmeh lakše izmamiti cigaretom nego parama. Blatne ulice i čamotinja gimnazijske zgrade. Uniforme boje trule višnje. Ako te ne ošišaju patićeš, ako te ošišaju neutešno ćeš se kajati. Samoća na putu, u vozu, samoća kao praznina u džepovima. Neko tek nedolično uzbuđenje pri susretu sa nepoznatim, odvajanje, prepodnevna samostalnost u školskoj stegi. Vredi li? Bez obzira što sam sebe uvek posmatrao izdvojeno moja tadašnja biografija i birografija Anastazije ili bilo kog drugog dečaka koji je bio zarobljen gimnazijskim dvorištem nije se razlikovala. Poznajemo li se nas dvoje. Naravno, putujemo Anastazija i ja, ali svako svojim putem, svako u svom zborištu misli, putujemo do Čandrlija. Jer tamo smo rođeni.
Duva vetar u Čandrliju, njegovi udari su tako snažni, krovovi kao da plešu, drveće priklanja zemlji. Njegovi naleti su tako siloviti da je nemoguće ne pomisliti da u tom istom času vetar ne duva nad čitavom zemljom, zemaljska kugla se na vetru okreće kao čigra. Ne postoji zaklon u tom trenutku, tek u daljini vidim Anastaziju kako je vetar pribija u zidove kuća. Kad priđe bliže ne može zaustaviti suze.
Čandrli je strašna tišina, zjapeća praznina koja, ponekad, samo ponekad, zaromori duboko i teško, ništa više. Taj skup nekada crvenih krovova nosi sasvim drugo ime, potpuno različito od onog koje je moje i Anastazijino detinjstvo obojilo zvukovima i poticalo na domišljanje. Sada je to samo zbijena gomila kuća, zidovi, prozori i vrata za koja bi mogli reći da već dugo izgledaju prazno, napušteno i tužno.
Svi su se pejzaži promenili, svuda su skele, svuda ima ruševina. To je ono što govori Anastazija. Ne može da bude, neće biti, nema povratka, znaš. Razumeš li? Ne može biti za mene i za tebe. To je ono što govori! A ipak svih tih godina koje smo proveli zajedno Anastazija je bar nekoliko puta mesečno odlazila u Čandrli, bez mene, iako, poput mene, u tom mestu nije imala nikog bliskog. Zar Anastazija ne pripada generaciji bez očeva i majki, zar naši očevi nisu zamenjeni magličastim kipom šupljih ičiju i slikom napuštenosti i krajnje samoće. Tako je. Zašto je onda nikada nisam pitao, poput drugih mnogobrojnih i nepotrebnih pitanja. Šta traži u Čandrliju?
Ako sam ponekad za nju mogao reći da je vrlo daleko, daleko kao na pustom ostrvo u svojoj glavi, ako sam ikada se i usuđivao pomisliti da pokušava sakriti od mene neke činjenice njenog trenutnog života, onda je to sasvim sigurno bilo kada je u pitanju Čandrli. Detalji njenog života za koje sam znao, mnoštvo događaja koji su za mene bili potpuno skriveni, učestali odlasci. Ako sam se i usudio da pitam nalazio sam ili na nepremostivi tok ćutanja ili onaj već poznati optužujući odgovor koji mi je, ne samo kada je ona u pitanju, već životna priča bilo koga, zatvaro usta.
Ti si kao svraka, sakupljaš stvari dugih ljudi i stavljaš ih u sopstveno gnezdo. Pokupio si moje iskustvo i prisvojio ih tako da ja više ne znam da li su se meni dogodili, kao što stvarno jesu, ili onako kako ti kažeš da su se desili, ili onako kako ćeš ih ti predastavljati. Zar to Anastazija nije podizala optužnicu sumnjajući da će joj se nešto ružno desiti, nešto što će prevazilaziti moje poimanje događaja? Kao da je pokušavala istovremeno da bude onaj koji čuva i onaj koji upozarava.
Ali to se i meni dešavalo! To se i meni dešava!
Ne znam više šta je šta. Spravljam sebi kafu u nedostatku neke bolje ideje. Ne usuđujem se gledati televiziju. Većina knjiga je još na policama. Prilazim prozoru i posmatram prostor ulica Modene i Bulevara Mihajla Pupina. Zar je moguće da je to tiho šetalište dokonih gospođa i u ove noćne sate ispunjeno ljudima. Napolju policijci policama biju demonstratne po krhim vratovima, razgone ih vodenim šmrkovima i ganjaju ih po okolnim prolazima i memljivim haustorima ili mračnim stepeništima. Čujem, sasvim jasno čujem, taj huk nezadovoljstva. Kratkotalasni radioval mog tranzistora u naletu guši sijaset poruka. Ne usuđujem napustiti prostor stana. Više ne znam šta je šta. Noćas mogu samo leći u postelju, staviti knjigu pod uzglavlje, za svaki slučaj.
Možda je Anastazijina smrt zaista tek puki zbir slučajnosti hirovite sudbine, međutim, dok pokušavam zaspati sve više pomišljam da ipak nije samo to. Da morao sam nešto učiniti jer čovek koji mirno stoji sasvim sigurno neće slomiti nogu, ali neće ni daleko napredovati. Za svaki slučaj upalim svetlo. Kraj uzglavlja i pokrijem se preko glava. I tamo čujem vetar Čandrlija, buku demonstranata i osetim kako se tlo ljuja.
Čandrli, sumnje, dodatak
Posledice se mogu videti na svakom od nas, ali strah koji nam je Čandrli saterao u kosti, zebnja kojom nas je ispunio od prvih koraka, još uvek sputavaju i paralizuju našu svest. A tamo gde ima straha i gde ima zebnje - nema istine.
- Možda mi je to i pomoglo: upravo saznaje da moja sudbija nije izuzetak kaže mi Anastazija lagadno izbegavajući sva moja zapitkivanja. - Ne razumem ljude koji stalno ističu svoju sudbinu, dodaje smeškajući se zagoneto.
Vasa Pavković
Bilo je to još samo jedno sparno odmaklo popodne u neizdrživom nizu sparnih julskih dana koji su pali na Beograd poput malja. Popodne koje je čovek provodio u zamračenoj sobi, ležeći na postelji, otvorenih očiju, povremeno zaspivajući kratkim haotičnim snima. I podrazumevao se lagani grč u srcu, koji ga je opominjao da se bliži pedesetom rođendanu, i podrazumevalo se da povremeno duboko, duboko udahne, tražeći kiseonik u sparnom zraku. Takođe podrazumevalo se, tako je bilo i mnogih ranijih beogradskih popodneva u julu, da sa noćnog ormarčeta uzme čašu relativno hladne tečnosti i otpije dug gutljaj.
Moglo je, dakle, da sve to bude obično i istrajno, prepoznatljivo i sigurno onoliko koliko je sigurno da će sutra ujutro kupiti veknu i mleko i novine.
A onda je čovek začuo dug ženski krik, upravo urlik, i u urliku je čuo užasnutost te žene. Kada je ponovo kriknula, jedno otegnuto: jooooj, jooooj Marko! čovek je obratio pažnju, sa bojazni u srcu, a krik se obnovio jači i jasnije artikulisan: jooooj, Markooo! i glas joj je zbilja bio sušti užas. Taj drugi krik je bio stvoren, činilo se čoveku, u još većoj telesnoj dubini, to njeno užasno i neveričko: jooooj! jooooj!
Nije znao šta da preduzme, kao što nije znao ko je nepoznata žena. Jedino je bilo izvesno da ona kuka tu negde, u blizini, verovatno u petospratnoj zgradi sa suprotne strane dvorišta - pa je čovek nepomično i ukrućenijih mišića sedeo u gluvoj tišini čekajući da se krik obnovi i objektivizuje izvesnost tragičnog, neizvesnog događaja.
I krik se ubrzo obnovio, gotovo neljudski, iz teške, tragične neverice: joooj, jooooj, kako si mogao, vapila je žena s labave granice artikulacije i neartikulacije, dovoljno jasno i dovoljno divlje da bi bilo autentično, više nego ubedljivo. Pa je ponovila istu sekvencu svog očajanja: jojjj, jooooj, kako si mogao i odmah zatim kriknula još dva puta u mutno stišanoj tišini julskog popodneva.
A onda je usledila serija tih krikova: joooj, jooooj koji su se ponavljali, pomislio je čovek, kao crne, pokvarene gramofonske ploče, ponavljali sa identičnim intenzitetom očaja, tupo i neverički, da bi se posle desetine takvih jooooj žena javila novim urlikom: Marko, crni Marko.
Čovek se podiže i u gaćama, oznojan i uznemiren izađe u predsoblje, na čijem je dnu stojalo prozorče s pogledom na donji deo dvorišta. Čim se nagao nad prozorski ram, znao je da je njegova aktivnost pogrešna - krik nije dolazio iz tog dvorišnog ugla. Ugledao je krošnju lipe, zapažajući da su listovi pomalo izžuteli i sparušili se po ivicama, i video je jednu staricu u crnini, kako radoznalo poput njega, ali iz zgrade preko puta, pilji u suprotnom pravcu, ka prostoru koji on odavde nije mogao posmatrati. Zatvorio je prozor i vratio se laganim korakom u zamračenu sobu.
Ponadao da će se glas žene pogođene tragičnim događajem smiriti, stišati, izgubiti, i pomislio je da je tragičnu vest saznala preko telefona, neko ju je obavestio o smrti brata ili oca, ili, moguće je deteta, možda ljubavnika... Ali onda se ženin krik obnovio u superiornoj užasnutosti - joooj meni, joooj, meni Marko moj! kukala je, i čovek koji je ležao na vreloj postelji zažmuri, osećajući da se krik mora obnavljati, kao kucanje sata ili kapanje pokvarene česme. Nije više bilo nikakvog iznenađenja, ženin krik je užasnije nego što je bilo do malo čas, počeo da emituje jauk za jaukom, sa miksturom neverice i potpunog pada u očajanje, zbog izgubljenog muškarca: Markooooo, Markoooo ponavljala je. Čoveku se činilo da u predasima, između krikova, neki drugi glas, hladniji, mudriji, kontrolisaniji ubeđuje vapijuću ženu da se smiri, da prestane sa kričanjem, ali je ona, verovatno razdražena, mislio je čovek, apsurdnošću zahteva, nastavljala da obnavlja svoje joooj, svoje kako si mogao i svoje crnoj mene.
Trajalo je suviše dugo da bi mogao mirno da leži u postelji, te se čovek podiže i došavši do sobnog prozora, povuče konopac tamno zelene roletne, koja se uz buku vrtnje vučnog federa strelovito namota, gore, na štanglu, pa je zatim morao da podigne plastičnu roletnu, potežući grubi kanap, pri čemu je julska svetlost preplavila sobu, kao što neočekivani talas zaspe lice kupača, te je zatim odškrinuo prozor i provirivši kroz otvor, pogledom zakrstario po oknima zgrade s druge strane malog dvorišta. Krici nesretne žene sada su bili apsolutno razgovetni, zvonki na neki način, ljudskiji, ako se tako može reći, i dok je to mislio i prihvatao kao osećaj, čovek je beležio lica stanara, koji su slično njemu tragali pogledima, radoznali baš kao što je i on bio. Uglavnom su to bila lica žena, ponegde i dva, a usmerenost njihovih pogleda, navela je čoveka da i sam baci pogled u pravom smeru, pa je iza uskog romboidnog stakla, ugledao nekoliko uzrujanih ljudskih prilika. Neki su se žurno klimatali, pojavljujući se i nestajući, noseći u rukama sitne predmete (čašu, novine, lepezu) a jedan se nadnet nad kabastu fotelju, obraćao nekome ko je sedeo u toj fotelji, za čoveka sasvim nevidljiv. Čovek je pomislio, naravno, da se žena pogođena tragedijom nalazi u toj fotelji, možda je i tragičnu vest dobila sedeći u njoj, a čovek koji pokušava, bezuspešno da je smiri, čiji je glas, činilo mu se, ipak načuo, beše taj čovek, tamnog lica, koji se nadnosio nad fotelju, s rukama zabačenim za leđa.
Jedan prozor se tada zatvorio, pa drugi. Ostali su uporno ostajali otvoreni, a glave načičkane na njima opstajale su u svojoj upornosti, zadržane tu, u neverici da se sve dešava u njihovom komšiluku, pa je čovek i sam povukao glavu unazad, baš kada se ženin užasni krik obnovio: Marko moj! Marko moooj!
Da, bila je to ta žena, u fotelji, žena čiju fizionomiju nije mogao da vidi - nazreo je kako joj se torzo grči a šake fantastičnom brzinom zarivaju u lice. Mogao je sada da zatvori svoj prozor i da se vrati u postelju.
Mogao je da rekonstruiše tužnu priču, da je izmišlja, ali julsko sparno popodne nije ohrabrivalo volju za to. Ležao je na postelji, miran, ukočen, bezbrižan.
I naravno, krici žene su se ponavljali, istina, sve ređe, sve ređe, da bi u jednom času, posle jezovitog uzdaha, koji je više nego ijedan dotadašnji njen krik ličio zverskom oglašavanju kričanje sustalo, pa prestalo.
Zavladala je tišina, mukla, tvrda kao zemlja, sasvim ubedljiva, ojačana svim tim kricima, tom nevericom. Neko je vreme očekivao da se ženski glas nanovo javi, da se kao sečivo zarije u popodne, činilo mu se da bi bilo etički ispravno da žena produži kuknjavu, ali se to nije ostvarivalo. Kao prašina, tihost je pala na predmete, pa se potom uvila oko njega i čovek je osećao da gubi svest i zaspiva.
Sat docnije jedna žena je otključala vrata čovekovog stana, na prstima prošla predsoblje i stupivši u tamnu sobu, u hipu pomislila da nešto nije u redu. Upalivši svetlo, ona se užasnuto zagledala u postelju na kojoj je ležao čovek i njen krik, upravo urlik zaorao je tvrdu tišinu julskog predvečerja.
Vasa Pavković
Ne znam odakle mi sama ideja, ne mogu da se setim trenutka, nedelje, meseca kada sam došao na nju. Sećam se godine. Škljocao sam od aprila do polovine oktobra a izložba je održana idućeg leta, 31. avgusta, uveče. I trajala je u svom potpunom vidu to veče, petnaest minuta ili pola časa. Moja sestra tvrdi da je trajala dva sata. Neki prijatelji tvrde da je izložba trajala više dana, samo u okrnjenom vidu. Moj kum Silas reče jedared da izložba traje i da će trajati dok i poslednja fotka bude na nekima od kotorskih vrata. Priznaću ti, nisam se složio sa njim.
Pre tog sam dve godine odlazio na Durmitor, na Zmijinje jezero, Žminje ga zovu meštani, i škljocao lokvanje i šaš. Planinski lokvanji su sitniji od naših u ravnici, a šaš je zelenija, tamnije zelena od naše. Sedam dana u maju, sedam dana u avgustu, sedam koncem septembra, uvek bih nešto izmajmunisao, prebacivao se auto-stopom, sa fotoaparatima u crnoj futroli, sa nešto mesnih konzervi, kupovao sam hleb na Žabljacima i pešačio kroz borovu šumu, ujutro rano, do Žminjeg. Stizao bih za sat, krenuvši od Crnog jezera, preko trave prskane rosom, pa krečnjačkim putem, ponekad bih fotografisao ljubičasti planinski zvončić, u prisoju, pod jelom, kraj puta, pored staze, pored jaza, dole, gore, ali nisam se mnogo zadržavao. Usput ako bih napravio pet snimaka. Zatim sam šumskim putem stizao do malog Žminjeg jezera. Kum Silas reče da je to najlepše durmitorsko oko. Nekada bih sukobio šarku, na stenama, levo od glavne staze, ali ja sam išao na desno, prema izvoru koji neprekidno utiče u jezero i po paloj jeli, po njenom stablu stizao nadomak lokvanja.Tu bih svakog dana ispucao film, dva ili tri na lokvanje u raznim vegetacionim fazama - samo u srcastim listovima, sa pojavom pupa na drščici, sa uvećanim bubravim pupoljkom, potom sa delimice otvorenim žutim cvetom i onda, krajem avgusta, sa potpuno rascvalim lokvanjima. Zatvoren sistem. Jezero je mirno, pokatkad na njega sleti divlja patka, kroz vodu mine sitna ribica, mrmoljčić. Posle bih ispucao i dva filma na šaš, sa suprotne strane jezera, tik do obale. Zelena, tamnozelena šaš - legao bih na stazu i slikao je iz ravni, direktno, kao da gledaš u nisku živu ogradu, potom bih klekao i slikao šaš iz malo podignutog rakursa, onda bih ustao i kresao je od gore, iz rodinog pogleda. Otvoren sistem. Nisu me ometale krave koje bi došle na pojilo, ni veverice koje su se jurcale blizu izvora. Odmorio bih se na drvenim klupama, ponekad, ako je bilo toplo, dremnuo. Tako je nastala serija od tri hiljade fotografija lokvanja i šaša sa Žminjeg jezera, od koje sam načinio diplomsku izložbu na Akademiji. Moja sestra kaže da je lud onaj ko je tu temu prihvatio - izložbu sam postavio u Galeriji FLU, a širu verziju, prekrivši sve zidove od dole do u visini očiju, u Galeriji Grafičkog kolektiva. Video si tu postavku?
Onda imaš predstavu. Obnovio sam po zidovima i vodu sa lokvanjima i svetlo na vodi, jutarnje, podnevno, ono oko četiri kad zasivi pejzaž, jer sunce potone za sinje obronke, pa sve do dolaska sumraka, gde se iz crne površine jedva nazire obod lokvanjskog lista. Zatvoren sistem. Često sam se pred tamu vraćao pustom, utihlom šumom, susrećući oči ćukova koji su proletali, loveći. Izložba je dobila dva prikaza - u Ekspresu belešku i u Dnevniku, novosadskom. Nepoznati tip je u rubrici Kroz galerije, opisao izložbu sa ekološke tačke gledišta. Ispade ti botaničar, rekao je Silas.
Mene je interesovalo meko, prigušeno svetlo - što se bolje, zapanjićeš se, očitovalo na fotkama šaša, nego kod lokvanja i vode. Zašto? Razmišljao sam o tome i zaključio da mi je odblesak vode činio fotografije življim nego što sam računao da će biti. Svet se multiplikovao i postajao artificijelniji. Svojim fotografijama sam želeo suprotno - da pokažem da je svet prirode mrtav, ne manje mrtav od ljudskog sveta. Sa šašom je ideja bila očitija. Razumeš ti to? Moja sestra je tvrdila da mi je inicijalna ideja izvanredna, ali da je bolje da je ne argumentujem profesoru, jer neće prihvatiti moje stavove i zakeraće oko izabrane forme postavke izložbe na čisto profesionalnoj osnovi. Ja sam, tvrdoglavo, isticao baš to, zatvoren sistem, dokumentovanu analizu mrtvila. Prošao sam diplomski iz prve, zato što je profesor bio bolestan, pred penzijom. Nije ni pročitao obrazloženje teme, nisam ga interesovao ja i moje ideje.
Naredne godine sam pešačio duž potoka, na Tari, i slikao vodu i kamenje. Interesovalo me je da ulovim dinamiku vodenih struja koje se oblikuju oko kamenih prepreka u toku. Otvoren sistem. Tako je nastala serija od sedam stotina fotografija, s kojom još uvek nisam uradio ništa. Tri je objavio Zov, list za hobiste, kuce, mace, ribice. Preostalo je u mojoj arhivi. Ako se ponovo posvetim tome, ako krenem iduće godine, u ponavljanje, možda ću slikajući na istim mestima, napraviti neku vrstu simetričnog projekata. Ne znam. Moja sestra bi rekla: opsednut si simetričnošću jer je umrtvljujuća.
Ali tebe interesuje kako sam došao na ideju s kotorskim vratima? Odgovor ne može biti direktan. Ni sam ne znam, rekoh ti, kako se rodila ideja. Kotor je mistično mesto. Kao urbana struktura je definisan u trinaestom veku. Prava je mreža uskih, krivudavih uličica, nepravilnih trgova. Uličice su bez zvaničnih imena, svaka kuća nosi svoj broj. Zatvoren sistem. Uostalom poznaješ ga kao i ja, mislim poznaješ stari kotorski grad, tvrđavu. Voleo sam da ga obilazim u razna kalendarska doba. Svratio bih do Kotora u povratku sa Durmitora, ili odlazeći na more. Makar jedno popodne bih proveo lutajući uličicama i trgovima, onim gotovo pustim gornjim krajem sa nizom davno napuštenih, ruševnih kuća. Kretao bih uvek sa Morskih vrata, pa špartao paralelama, preko Trga od oružja i Trga od brašna, kraj Katedrale, zadržavao sam se na Trgu od mlijeka. Podižući pogled video bih komadiće modrih nebeskih dijagonala stisnutih fasadama i krovovima. I gledao sam kako sene izobličavaju kamen, oplemenjujući ga tananim zastorom, pa bih se penjao, lagano, do ruiniranih delova gornjeg grada. Čitavo popodne sam bio u stanju da utucam lutajući kraj bedema, da stojeći na mostiću iznad Škudre posmatram kretanje vodenog toka i dugo nisam škljocao ništa. Apsolutno. Samo sam posmatrao - kamene zidove i pročelja palata, bastiona i kula, severna i južna gradska vrata, stepenice i pjacete, barokne kamene terase, majušne reklamne table kraj radnji, okov livenog gvožđa, zaustavivši se kod piramide - Stuba sramote, slušao sam dozivanja ljudi na trgu. Veruj mi da nisam akcentovao kapije Kotora u početku. Bile su suvišak mog doživljaja grada, tabula rasa. Ali najednom, ne znam kako, bile su preda mnom - razne kapije: kapije kuća, sporednih ulaza, dvorišta, slepih prolaza, ćorsokaka. Kapije butika i radnjica, drvene i staklene, kapije od metala i kapije od kombinacije materijala, ofarbane i prekrivene finim talogom prašine, kapije bez jednog krila i sa otkinutim, zjapećim kvadratom osminke pri vrhu, one koje su bile valjda stotinu godina zaključane i odškrinute kapije što su tek-tek ukrašene grafitom. Koračao sam od kuće do kuće i gledao u kapije. I tako je krenulo - odjednom tema magistarskog je bila preda mnom. Kapije Kotora. Silas mi dade naslov, moja sestra se složila.
Krenuo sam da radim polovinom aprila, kuću po kuću. Lagano. Stupio sam u zatvoren sistem. Snimio sam 574 kotorske kapije. Tačno toliko ima i kuća. Sve to je trajalo tokom aprila, nešto u junu, potom sam se vratio u avgustu. Krajem septembra sam škljocao one kapije koje mi se nisu dopale na prvim snimcima ili kod kojih su mi snimci propali. Možeš da zamisliš koliki je to posao, čoveče! Slagao sam ih po brojevima, jer u Kotoru, ma znaš to! svaka kuća ima svoj broj, u nizu, pa mi je utoliko bio olakšan posao.
Beše tu vrlo zanimljivih stvari, Silas je bio povremeni svedok. Neke bih snimke završio bez problema, niko od žitelja me ne bi video ili niko nije ni boravio u dotičnoj zgradi. Tada je bilo najlakše ali i najneinspirativnije. Voleo sam da uz kapiju ide i izvesna priča. Ispred pekare sam razgovarao sa prodavačicom hleba, ona je želela da pozira na pragu pekare, prihvatio sam. Ali sam kriomice uradio i snimak bez nje. Zapazio sam da prutasta maca svakog dana oko dva spava ispred jednih vrata, jer samo se tada tu pojavi sunčani zrak. Dok sam radio, često bi me pratili cigančići iz gornjeg grada. Oni u proleće stignu iz Peći, budu tu preko leta, prose, trguju, kradu, borave u pustim kućama, i većina se vrati u Peć, u poznu jesen. Ti klinci bi me sledili u stopu. Nekog od njih bih slikao na ulazu u neku od pustih kuća. Jedan je imao tricikl, pa sam tricikl stavio pored kapije. Drugi je išao na štakama - naterao sam ga da obe štake istovremeno digne u vis i nešto uzvikne. Treće Ciganče je izjavilo da bi želelo da dubi na glavi ispred "svoje" kapije. Zadovoljio sam ga. Mesar je pozirao sa testerom u šakama. Sajdžija je insistirao da pred vrata iznese i krletku sa svojim ljubimcem. U aprilu je bilo idealno, kad ne bi kišilo. Svetla dovoljno, senke meke i bogate, ljudi manje u šetnji, pa samo krešem. Gadno je bilo u avgustu. Nikako nisam mogao da oslobodim prostor. Svaki čas su mi prolaznici, meštani i turisti uletali u kadar, neplanirano i bez veze. Ispred vrata kuće s brojem 333 slikao sam crnca, američkog marinca. U septembru je opet bilo bolje i tu sam popravio većinu loših slika iz avgusta. Pred kapijom s brojem 5o5 postavio sam par bul terijera, crnog i belog. Sizifovski posao! Te zime sam, radeći svakog popodneva, uspeo da sačinim ukupni katalog od 574 snimka kotorskih kapija.
Većina su delovale zagonetno. Na prste jedne ruke sam mogao da izbrojim neinteresantne fotografije. Nisam subjektivan, ne smej se! Poređao sam ih i pozvao sestru. Ona je bez daha razgledala prvih pedeset i bila zapanjena. Potom sam eksperiment ponovio sa Silasom. Isto. To je bio prvi stepen provere projekta. Drugi me je čekao narednog leta.
Izložbu sam postavio 31. avusta uveče, kada je bila najveća gužva na ulicama Kotora. Išao sam od jedne do druge kapije i na zidu, na ragastovu, kraj ivice drvenih vrata, ali uvek otprilike u visini očiju, postavljao snimke. Lepio sam ih japanskim super lepkom na drvo, kamen, na metal, staklo. Krenuo sam od kuće broj jedan i žureći, Silas mi je pomagao, za tri časa nalepio sve fotke. Jedva sam stojao na nogama kada je bilo gotovo. Vratio sam se do kuće broj jedan. Fotografija je stojala na svom mestu, kraj samih vrata. Na fotografiji su se videla vrata kraj kojih sam fotografiju zalepio. Sizifovska radost!
Krenuli smo Silas i ja ka kući broj dva. Njeni vlasnici su već odlepili fotografiju. Oni ili neki prolaznik. I na trećoj zgradi je fotka već bila odlepljena i odneta uprkos super lepku. Na četvrtoj, pa sve do petnaeste sve je bilo u redu. Pokraj nekih mojih fotografija i kapija stajali su meštani, stanari ili prolaznici i posmatrali kapiju i njenu fotografiju. Išao sam dalje. Skoro sve fotke između dvadesetog i tridesetog broja su nestale. Po čudnoj ritmici naredna desetina fotografija je bila očuvana u celini. Između fotografije broj pedeset i šezdeset falile su dve. Kada smo od umora grogirani Silas i ja ponovili šetnju, broj ukradenih fotografija je bio prepolovljen.
Pošto sam imao duplikate, rešio sam da ujutro na svim onim mestima gde su fotke skinute i nestale, obnovim projekat. Tako smo Silas i ja sutradan prepodne zamenili sve nestale fotografije kapija kopijama. Interesantno je, međutim, da one fotke koje nisu bile uzete tada, nisu bile odnete ni narednih dana. Mnoge su ostale na svojim mestima mesecima. Najčešće baš tamo gde je kotorska kuća bila naseljena i gde se njenim stanarima dopadalo da sliku svoje kapije imaju pored samog ulaza u kuću. Kada sam prošlog meseca pohodio Kotor, desetine mojih magistarskih fotografija su još uvek bile na svojim prirodnim mestima.
Ulazio sam, inače, u kuće i anketirao vlasnike zašto su uzeli fotografiju ili zašto je nisu uzeli. Odgovori su bili jednostavni - neki su tvrdili da vole svoju kapiju i da je to prilika da imaju umetničku fotografiju kapije, a drugi su saopštavali kako nisu tobož oni uzeli fotografiju, nego neko nepoznat, sa ulice. Tvrdili su to, čak i kada bih opazio svoju fotografiju njihove kapije uramljenu, na zidu u sobi, ili oslonjenu o nekakvu porculansku figurinu. Iskustva su divergentna i interesantna u svakom slučaju.
Da, napravio sam i mnoge fotografije kuća sa kapijama i fotografijama tih kapija na fotografijama. A na magistarskoj izložbi, u Galeriji FLU, izložio sam desetine tih fotografija. One su privlačile veću pažnju posetilaca nego same fotografije kapija. Pojavio se čak tekst u Beorami, gde je autor više pažnje posvetio tim "dvostrukim" fotografijama nego mom konceptu i većini ostalih fotografija. To lavirintsko u projektu, o čemu nisam razmišljao pre izvedbe samog posla bilo je izazovnije za publiku od koncepta kao jedne, kako tvrdi moja sestra, u suštini mimetičko-aluzivne sheme.
Ne znam. Problem odjeka je ono što me donedavno uopšte nije interesovalo, ali o čemu sam počeo da razmišljam posle Silasove pogibije. Jebi ga, mislim, projekat je valjan i važan po sebi, ima nužnu crtu istraživačkog i pustolovnog, iznenađujućeg i na neki način intraaktivnog, ali šta je sve to ako sem Silasa i moje sestre, dobro i tebe, niko drugi ne sazna skoro ništa ili apsolutno ništa? Krvnički radim mesecima, utrošim strašan materijal - momak sam, može mi se da štedim na klopi i cigarama, da štedim na izlascima i pivu, može mi se da krešem, ali šta je to u konačnoj instanci? Načinio sam stotine, hiljade fotografija, odličnih, znaš i sam, i organizovao izložbu, ljudi su je rasparčali ili za nju nisu ni čuli i ona je nestala. Šta je to?
Moja sestra kaže da prerano starim, zato sam počeo o tome da razmišljam. Ne znam, stvarno. Mislim, mogao bih ovako do sutra da ti pričam i da škljocam do sutra tvoje lice, u razna doba dana, mogao bih da te krešem sto, dvesto, tristo puta. Ti ćeš na svakoj fotki biti ti, tvoje lice, ali opet bićeš drugačiji. Zatvoren sistem. No što je to? Ta celina? Pročitao sam kod Bodrijara i naveo u katalogu rečenicu koja mi se dopala: jedno predstavlja sve, ali ne predstavlja ništa. Mom profesoru mentoru se rečenica dopala, u obrazloženju, ali nije mogao da mi objasni zašto. Ne znam. Možda kada ne bih fotografisao, kada ne bih radio s fotografijama, ne bih ni došao u takvu dilemu?
Sada planiram da fotografišem koru različitih drveta. Iz male daljine, iz blizine - da uđem u onu najfiniju arabesknu strukturu. Okvirni plan mi je da načinim pet hiljada fotografija. Četiri hiljade fotografija kore raznih drveta, a hiljadu samo jednog jedinog stabla. Pa da ih suprotstavim u nekoj vrsti kataloške zbirke. Mada me mami i da snimim ptičija gnezda, bar jedno četiri stotine gnezda, da ih propustim kroz filtere i načinim izložbu crno- belih grafika, mrlja, nečitkih potpisa.
Sestra kaže da previše razmišljam. Ne znam. Možda zbog Silasa i njegove pogibije. Smrt nas menja. Nekad mi se čini da se škljocajući nikad neću zaustaviti, a odmah zatim mislim da više nikada neću uzeti fotoaparat u ruke.
Šandor Marai
Pisati kao neko ko je pred pogubljenjem pa su mu to poslednje reči? Ne, to je preteravanje. Pisati samo pod uslovima za pisanje i samo dok su ovi uslovi važeći. Znači ne pisati uz svest o "promeni doba". Pisati uz svest o tekstu, izrazu i uz poznavanje ljudskih stvari; znači i jednostavno, ali i umereno, kao da je ovaj trenutak poslednji, ali kao da još imaš veoma mnogo vremena: treba ti još bar toliko vremena koliko je neophodno ako ono što kazuješ želiš da napišeš prema zakonima pisanja. Inače ne piši, samo letke.
*
U Mađarskoj nema salona i nema društva: postoje samo klase koje podmuklo pokazuju zube i društveni život nije ništa drugo do najčešće podla varijanta klasne borbe. Zbog toga pisac neizostavno emigrira u samoću. U najdubjlju, najsvesniju samoću. Ko to ne uradi, jednog će se dana naći na barikadama, ili - što je gore - u književnim kafanama.
*
Počeo sam da pišem roman Sestra: čini mi se da je to, posle mnogo godina, prvi roman koji je roman i po književnom žanru, i mogu da kažem u njemu sve što danas znam da kažem.
*
Problem "prvog lica jednine" u romanu: velikodušna prevara. Nema prvog lica jednine: uvek govori roman, ako je istinski roman; i onda ako se oglašava pisac, i onda ako se oglašava pod maskom junaka romana.
*
Rusi, boljševizam, odgovornost jedinke... Pa odgovorimo. Nikada za mene nisu radili drugi, nisam živeo od "profita" tuđeg rada. Ja sam sebe terao da radim od mraka do mraka, i nikada nisam dobio ni pare koju čitaoci nisu platili meni, dobrovoljno, za moj rad. To je istina. Dakle, "eksploatator" nisam.
Svojim pisanjem da li sam "služio interesima radnih masa"? To je krupno pitanje. Ja sam svojim delima samo na jedan način mogao služiti radnom narodu: ako sam ih pisao tačno onako kako sam ih napisao. Nisam mogao drukčije, jer bih inače izdao književnost, dakle prevario bih svoje čitaoce. Stvar je radnih mase da se ostvari takav društveni poredak unutar kojega će postojati način i obrazovanje za književnost: to je zadatak vođa mase, političara.
"Ja sam građanski pisac." Tačno. Rođen sam u građanskoj porodici, odrastvo u građanskoj kulturi. Ali je građanstvo Evrope mnogo toga dalo čovečanstvu. Ako propada taj sloj, neka propadnem s njim.
*
Nova godina kada niko ne želi da počne "novi život"; već je velika stvar ako neko može da nastavi stari.
*
Marko Aurelije, veliki, plemeniti i verni prijatelj. "Ljudski car", kako je rekao Herder: ti si mi najveća pomoć u ovim sablasnim vremenima! Svet se i sada menja kao u tvoje doba: ruši se jedna životna forma čiji je organski sadržaj bila kultura. Samo se iz ljudskog ugla može posmatrati i podneti to, kao što si ti posmatrao i podnosio: sa strpljenjem, sa razumevanjem, povlačeći se u dubinu duše, predajući telo i sudbinu silama sveta, čuvajući za sebe dušu i istinske namere.
*
U svojoj autobiografiji Somerset Mom piše da ponekada tako žudi za smrću kao u mladosti što je hrlio u zagrljaj ljubavi. Mislim da je ovo priznanje iskreno. Što čovek više zna o životu, što više živi, život je sve užasniji. Na dnu svesti svakoga živog bića nalazi se strah. Ljudski svet je poseban strah, mnogo užasniji nego što može biti za životinje, čiju svest takođe prožima pomamna draž stalne opasnosti. Živeti znači otkriti strah, besmisleno cviljenje živog bića koje se koprca među beznadežnim polarnim zvezdama rođenja i smrti. Šta da činiš? Nema spasa. Ko živi, mora se bojati. Svojim ponašanjem može da prikriva ovaj strah; ovakvo razmetanje ne pomaže unutar njoj napetosti.
Onaj ko od straha beži u smrt, nije bezuslovno kukavica, (Pa ako je i kukavica!...) Odmoriti se, smiriti se u spletu složenih i užasnih nesporazuma: to je smrt. Sve češće za njom žudim.
Ali me uvek teši, ako pomislim da prema njoj ne treba da načinim ni jedan jedini korak: tu je u mojoj blizini, zna svoje vreme kada će staviti ruku na moje rame. Jedini verni prijatelj.
*
Basic English... Metod, dati svetu zajednički jezik, nekakvo zajedničko zamuckivanje od osam stotina reči, mucanje s kojim će se sporazumeti čovečanstvo koje gradi Vavilonsku kulu!
Evropljanin ne veruje u taj metod. A ni u ostale, one koji žele da sruše evropski Vavilon. Ove tragične jezičke razlike smisao su našeg života. Istina, to je i naša kob. Bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. Poslednja kopča je bio latinski, on je održavao evropsku kulturu u nekom duhovnom jedinstvu. Ta kopča se polomila: polomilo ju je nacionalno častoljublje. Nema Evrope bez zajedničkog jezika, postoje samo nacije koje se međusobno mrze na četrdeset jezika.
*
S više strpljenja saslušati ljude, i protivnike, svakoga ko drukčije misli od onoga što ti smatraš ispravnim. Sa strpljenjem slušati i one koji - zbog neobaveštenosti, ili plahovitosti - govore, rade, žive protiv svojih interesa. Pre svega, nije sigurno, nisu li u pravu? A onda pomiri se s time pa ljudi na drugi način žele da stignu do sreće, i do nesreće, od onoga koji ti smatraš ispravnim. Ljudi imaju pravo i da se upropaste. Pomozi ako umeš, i njima i sebi, ali ne spori im to pravo.
*
Umemo li da od Mađarske načinimo Švedsku, Dansku, ili će postati neka vrste makedonske zemlje? Ima li vremena i postoje li ljudi da od nje načinimo Švedsku, Dansku? To je pitanje.
Nacizaciju Mađarske dugo vremena je sprečavalo tristo ljudi: među njima nekoliko starih aristokrata. Ali ista ova garnitura više nije pogodna da spreči balkanizaciju Mađarske. To može sprečiti samo samosvesno, kulturno građanstvo, znači jedna vrsta ljudi koja nama potpuno nedostaje. Kontraselekcija u poslednjih dvadeset i pet godina svesno je potiskivala pokušaje kojima se želela odnegovati demokratska srednja klasa - svako ko bi proslovio o demokratskom obrazovanju postajao je sumnjiv, jevrejski plaćenik, ili tajni boljševik. Sada nam nedostaje upravo taj sloj.
*
Za vreme uzbune pišem roman, obavljam svoj dnevni obol - i trudim se da to obavim verno i pokorno, znčači ne drsko, pa ni teatralno, kao neko ko prezire opasnost i "do poslednjeg trena je nadnesen nad rad", ne. Razume se, u međuvremenu osećam strepnju, bojim se posledica, a ne volim kočoperne junake koji izigravaju Arhimeda kada im mogućnost bombi remeti krugove. Rač je prosto o tome da vazdušna uzbuna putem radija - što u ovom trenutku, srećom, još ne znači bombardovanje - može potrajati i dva sata, i ako ne odradim dva sata pre podne, propao mi je radni dan. A možda više i nemam mnogo vremena: voleo bih da napišem ovaj roman, prišao sam mu s iskrenim zadovoljstvom - ne kao Galebu prošle godine u ovo vreme. U tome je sav smisao ovakvog ponašalja. Sve ostalo je taština, ili histerija.
*
Bojim se? Još uvek više sebe, nego bombi. Nebesni duše, Bože, daj mi snage da budem pravedan, pravičan i neumoran.
A šta bi bilo ako bi se jednom tek prostro u vremenu i pustio da se sve dogodi?...
*
U Mađarskoj nema dve vrste ljudske garniture: nema desne i leve elite. Postoji samo jedna ljudska garnitura i ako se ovih nekoliko ljudi internira u logore: zemlja na veoma dugo vreme prestaje da bude organski deo Evrope.
*
Jedna stvar se teško oprašta: netačnost, neurednost. Red je moral. Ko nije tačan u ovome ili onome, na koncu nije tačan, znači nije moralan u ničemu. Ali takvi su, neuredni, netačni. Pa i to treba podneti
*
Ne treba pisati "razumljive" pesme. Treba pisati divne pesme, pesničke Junak Gončarevog Oblomova zatiče slugu kako recituje pesme. "Razumeš pesmu?" - pita ga podrugljivo. "Ako bih je razumeo - odgovara sluga -, onda ne bi bila pesma." Savršen odgovor i tačan.
*
Sati kada me zahvata potpuna pometnja: šta zapravo radim ja? Ima li kakvog sudbinskog smisla sve ovo što pišem? Ili je to samo popunjavanje vremena, još gore - rad za svakodnevnu koru hleba? Zanatsko korišćenje jedne vrste talenta, sposobnosti izražavanja? Možda je sve pasija, odagnavanje dosade života, odvođenje neke neuroze? I sve to što sam radio šta je kazalo čovečanstvu? Uspeh ništa ne dokazuje. Istina, ni neuspeh ništa ne dokazuje.
A radim li ja prema nekom velikom, samosvesnom planu? Ne verujem. Radim kao što živim. I to me teši. Nije posebno moj život, niti je posebno moj rad. Obadva su jedno i isto, jedan je organski uslov za drugi. Ne mogu se "povući" iz ovoga posle u drugi zanat, niti u spokojstvo; samo se mogu povući u grob. Znači ne mogu ništa drugo do da nastavim rad, i po mogućnosti da uložim svu snagu, svu pažnju, moguće je da gađam visoko i činim to s lakim i prirodnim pokretima. O ostalom se ne brinem.
*
Od nikoga ne mogu tražiti da mi oprosti... šta li ono? Pa što sam živeo, pisao romane dok je on bio u logoru. I ne želim. Samo konstatujem da postoje vremena kada je goli fakat postojanja ponekada isto takav greh kao aktivnost.
*
Noćas čitam Šekspirove sonete. Koliko je ovo više od jednog svetskog rata! A ovi soneti su i preživeli nekoliko svetskih ratova.
*
Martovski sneg. Peta je godina kako nisam bio u inostranstvu. Pet godina uvek isti ljudi, istih nekoliko ulica, ista sudbina, rekviziti, dekoracija. A možda će minuti godine dok ponovo ne vidim more ili ono što je preostalo od Pariza ili Firence. A moguće je da sve to nikada više naću videti: zarobila me je sudbina, ovih nekoliko ulica, ova sredina, i sahraniće me ovde neka sila, bomba, neprijatelj ili bolest. A u međuvremenu će prohujati mladost, takozvane "najbolje godine". Peta je godina od kako ponekada otputujem u Šopron ili Eger, to je sve. I katkada neka knjiga iz Švajcarske ili Štokholma. Sve izostaje i mladost prolazi. I to mi niko, nikada neće nadoknaditi.
*
Najveće dobro u ljudskom životu jeste nezavisnost. Ali pruža li imanje vlast nezavisnost? Ne pruža.
Postoji samo jedna vrsta nezavisnosti: nezavisnost siromaštva i bez želja. I obe zajedno tek nešto vrede. Siromaštvo sa željama, to je pakao na zemlji.
*
Zatvoren u zemlju koja je danas još neoštećena, u kuću koja je danas još neoštećena, u stan koji danas još postoji i moj je, u podrum koji je danas još neoštećen i gde se mogu skloniti od bombi: i za sve to bi trebalo na kolenima da zahvalim Nebu. I zahvaljujem mu, i punim grudima: veličanstveno je i divno što je tako.
Jedino što upravo osećam da još neću dugo izdržati. Ovu zatvorenost, bezndežnost, ljudsku podlost što cvili svuda i opkoljava me - sve lošije podnosim iz meseca u mesec. Mogućnost putovanja je ukinuta. Ali nije ukinuta mogućnost smrti. Žuta kožna torba, pripremljena za sklonište, nalazi se pored postelje i danju i noću, u njoj preobuka, rukopisi. Možda bi se s njom moglo i putovati - putovati dalje nego vozom.
*
Čovek nema pravog dara za radost. I najveća radost čudnom brzinom prokisne, užegne. Samo kratko ume da se raduje, ali ima beskrajnu sposobnost za bol: podnosi je gotovo neograničeno.
*
Grb Mađarske pridržavaju dva lebdeća anđela. Jedino u njih imam povernjnja. Istina, nije to malo.
*
Nemci okupirali Mađarsku.
-------------------------------------
*
Četvrti dan u mestu Leanjfalu. Stigli smo brodom, po martovskoj oluji i snegu. Mart je zaista osoben mesec; ne samo za Cezara. - U sumrak stižemo u nenastanjenu kuću na kraju sela, na seljačkim kolima, zajedno s prtljagom. Niko nas ne čeka; vlasnici su otputovali daleko. U nezagrejanoj kući polupana okna, ledene sobe. Ima drveta u drvorištu, ali je mokro, dimi se na vatri. U drugim uslovima sve bi to bilo neprijatno, sumorno. Sada sasvim ravnodušno. "Što me ne ubija, to me osnažuje" - kaže Niče i dr Gabels. Slažemo se.
*
Jedino čudo može da nas spasi. Postoje čuda, ali mislim da ih treba zaslužiti.
*
Danas je konfiskovana sva imovina Jevreja, Zabranjeni su svi časni listovi. Stalno bombardovanje Budimpešte, mnogo mrtvih.
*
Čovek deli svoj život u određenom doslednom redu: prvo sam se oprostio od stana koji će bomba uništiti dok budem odsutan, ili će ga rekvirirati i zaposesti; zatim - i to je već bolnije - od rada i od radnih mesta. Potom od jednog načina života: moramo se organizovati za jednu vrstu nomadskog života, živeti u sedlu, poput drevnih Mađara; zatim se opraštam od svega što me je vezivalo za život. Ostaje potpuna sloboda, s izgledima na iznenađenja, neočekivanosti i smrt.
*
Čovek može biti kažnjen za postupke i reči; ali ne može se kazniti zbog porekla. Ko bude kažnjen zbog porekla, naneta mu je nepravda, i svaki čovek koji polaže pravo na ljudsko dostojanstvo, solidaran je s njim.
*
Pomiriti se s tim da treba patiti, umreti: nije tako teško. Pomiriti se s tim da naši najmiliji i naši prijatelji pate, podnose progone i umiru: to jo teško, to je nadljudska lekcija. A i to se mora naučiti.
*
S. priča: hteo je vizu pa je poslat u hotel "Astoriju" u Gestapo. (Čudna ja sudbina zdanja: ovaj hotel je bio glavni štab revolucije 1918. godine!) Tu je došlo do nesporazuma pa su ga ukrcali u transport zatvorenika za Kištarču. Do uveče je potrajalo dok se zabuna nije razjasnila. Za to vreme se nalazi u glavnom štabu Gestapoa na Švabheđu. Tu vidi i čuje sladeće:
Dva seljaka iz Sentandreje se javljaju folksbund-SS policajcu koji govori i mađarski. Pričaju da imaju neprilika s nekim Jevrejem iz sela koji ih je navodno prevario prilikom kupovine konja. Traže dozvolu da premlate Jevreja. Nemac ih umiruje i kaže im da ga mogu premlatiti, danas se to ne kažnjava. Ali dva seljaka traže dozvolu napismeno; i kad je ne dobiju, odlaze nozadovoljni.
Događaj je karakterističan i to ne samo za dva seljaka iz Sentandreje.
Cela međarska ultradesnica tek je onda smela da preduzme proganjanje Jevreja izistinski i prema svojim namerama kad je dobila od Nemaca pismenu dozvolu.
*
Ništa ne pomaže: sve treba lično doživeti, na svome telu, i u stvarnosti; kako bismo shvatili. Sve ono što smo ovih godina slušali o poljskim, austrijskim, nemačkim Jevrejima samo je bleda slika. Ali kada sam prvi put - na peštanskom trgu Verešmarti - video kako dva gestapovca vode čoveka prema kamionu, shvatio sam stvarnost. I sada, kada ispred prozora prolaze muškarci, žene i deca sa žutim zvezdama, vuku bedne zavežljaje kako bi nabijeni po pet hiljada, deset hiljada živeli nekom neizvesnom - bojim se da je izvesna! - sudbinom, kako napuštaju svoje domove, posao - zašto?! - da bi tavorili u kolibama i barakama na rubu gradova, s dvonedeljnom hranom, bez novaca, bez zarade - zašto?! -, sada konačno shvatam. Sve to traba videti, lično.
Ljudska duša nema prave fantazije. Samo stvarnost ima fantaziju.
*
Sramota je živeti. Sramno je pod suncem hodati. Sramota je živeti.
*
Hladan maj. Drhtim na suncu.
S ljudima nema šta da se razgovara. Kao što se s pijancem ili ludom ne može raspravljati: mađarska srednja klasa je poludela i opila se jevrejskim pitanjem. Rusi kod Kerešmezea, Englezi i Amerikanci iznad Pešte, a ovo suludo i zapaljeno društvo ne ume da govori o drugom, samo o Jevrejima.
*
Ljudi nikada nisu tako opasni kao kad se svete za grehe koje su oni sami počinili.
*
Jadan od najvažnijih principa života jeste izvršavanje dužnosti. Bar za muškarca. Dužnost je viša od života.
U minulih četvrt veka dužnost mi je bila da svom snagom radim. To sam izvršavao, dobro, loše, kako sam znao. Sada mi je dužnost da svom snagom ne radim; bar ne za svet. Ni to nije lako.
*
Pa ipak, u ovim bezvazdušnim uslovima: pišem ovaj roman. Sigurno nije "dobro" ovo što pišem; nedostaju svi uslovi za rad, atmosfera književnog života, knjige, jedna vrsta dostojne sredine koja je neophodna za duhovni rad! I koliko sitnih briga! Smešna pa i ne smešna beda! I ne pomaže ako mislim na ostale, drugove i prijatelje, koji sada čame u koncentracionim logorima. Čovek pati na svoj način.
*
Pa ipak pišem ovaj roman; dok Mađarska srljba u svoju propast. Ne umem drukčije da pomognem, ne umem da odgovorim vremenu, ne umem drukčije da se oduprem, samo ovako: ako pokušam da napišem ovaj roman dok ostali pokušavaju da unište ono što je bilo najdublji smisao Mađarske: kulturu i čovečnost.
*
Gospode, podaj snage Jevrejima da podnesu progone, mučenja i patnje. Podaj im snage da budu jaki i u životu i u smrti.
A onda, ako prežive progone, podaj im snage da ne izgube glavu, da se ne pretvore u somnambulne progonitelje. Podaj im snage da budu jaki za ljudsku veličinu, za strpljenje. Jer će osveta izroditi samo nove srdžbe. I možda su u pravu Haksli i oksfordovci, koji kažu da se neprijatelj može pobediti samo na jedan način: ako ga podnosimo.
*
Dva dana na selu. Predeo ispunjen, sazreo. Bolno je ovo spokojno obilje, procvala, trijumfalna, ravnodušna, suverena junska zrelost nad ljudskom bedom. U vazduhu neki blagosloveni, slatki miris.
Rim je pao.
*
Moram da završim roman. Nema izgovora.
*
Početak anglosaksonske ofanzive u Francuskoj.
*
Od ovoga rata, koji je užasniji nego što je bilo ko zamišljao, konačno svako može više da podnese nego što je ikada zamišljao.
*
Potpuno smo izgubili perspektivu života. Ali smo umesto toga dobili nešto što je gotovo tako potpuno: po pola sata.
*
Potražila me jelna dama i kaže da sutradan mogu da budem u Kairu -uz tajnu pomoć Gestapoa, avionom Crvenog krsta - ako platim šesto hiljada pengi, ili nađem nekoga ko će platitn milion pengi i povesti me sa sobom.
Zahvaljujem na preporuci i odbijam je. Nemam šesto hiljada pengi, niti mecenu koji bi žrtvovao toliko za sličan cilj. Ali nije to najveća ometnja: takav mecena bi se možda još i mogao naći. Neki bogati aristokrata ili širokogrudi Jevrej upustili bi se u pribavljanje ove astronomske sume. O drugome je reč: neću odavde da odem. Ne verujem da grešim: tačno znaš šta sledi. Treba podneti. Morom da završim knjigu, a onda da živim ili umrem, kako mi sudbina da.
*
Može se presvisnuti; i to je rešenje. Ali se može i podneti; a i to ja rešenje.
*
Šerbur je pao. Rusi su u Finskoj i oko Vitebska pokrenuli veliku letnju ofanzive.
*
U subotu u ponoć je zatvoren peštanski geto. Više od dve stotine hiljada ljudi žive u ovom užasnom masovnom zatvoru i čekaju da u vagonima budu deportovani na prostore Poljske. Više se ne smeju posećivati.
Ova masovna nesreća nije stigla neočekivano; pa ipak, niko odista nije verovao da će uslediti. Njene razmere, ljudski značaj ne možemo ni shvatiti u ovom trenutku. Jedno od najgnusnijih poglavlja mađarske istorije svaki je dan koji preživljavam. I više nisam privržen životu. U meni je potpuna ravnodušnost i odlučnost da prihvatim sve što mi sudbina još može dodeliti.
*
Još uvek se više bojim svoje savesti, nego sveta.
*
Još uvek teže podnosim vrućinu ili zimu, nego svetski rat.
*
Rusi u okolini Ljvova.
Čitam Erazmovu Pohvalu ludosti. Ni jedno slovce nije izbledelo za proteklih četiri stotine godina; i danas blista, iskri, kao u trenutku kada je dao zvrčku glupoj i nadmenoj reformaciji.
*
Ni priroda nije bolja, ali je bar dosledna.
*
Ko umukne, neka ne najavljuje trubama da je zaćutao. Treba tako zaćutati u svetu da se ni šušanj ne čuje.
*
Montenj kaže da nije dovoljno stanovati zajedno sa znanjem: treba ga i uzeti za ženu. Ali živeti skupa uvek je velika ljudska proba; živeti zajedno se znanjem znači odreći se iznenađujućih pustolovina naših instinkata. A to je bolno.
*
Sestra je stigla na raskršće: treba odlučiti da li da bude roman ili memoari? To ja najvećim napor unuter jednog književnog poduhvata. I osećam da sam umoran.
Kao da je devetnaestog marta nešto prepuklo u meni. Ne čujem svoj glas; kao instrument koji onemi; kažu da se to događa drvenim instrumentima.
*
Ne umemo da spašavamo i objašnjavamo ono što se zbilo; ali da priznajemo i kazujemo umemo. I to je zadatak ove generacije. "Ko bi hteo gajdaš biti, mora pakla pohoditi." Sada smo stigli u pakao. I neka se oglase gajdaši.
Šta bismo još mogli kazati? Da smo bili i jesmo ovakvi; a takvi smo zato i zato. Da smo nekada bili drukčiji; i ako jednom još iz pakla stignemo na dnevnu svetlost, možda ćemo biti drukčiji. Šta se zbivalo ovde tokom dvadeset i pet godina? Jedan interesni savez, za zaštitu feudalnih veleposeda, pod izgovorom Trijanona prolongirao je tokom dvadeset i pet godina jedan sistem koji je finim i manje finim terorom potisnuo, izneverio sve što je bilo kvalitativna težnja. Svako je bio Jevrej, ili sumnjiv da je Jevrej, ili je bio oženjen Jevrejkom, ili dekadentni prijatelj Engleza i Francuza, slobodni zidar i komunista, samo ako se s pravom mogao osumnjičiti da hoće kvalitet. Interesni savez neće kvalitet; zbog Koložvara (Kluž) i Kaše (Košice) su se derali kako se ovde ništa ne bi promenilo i kako niko ne bi mogao reći da se Koložvar i Kaša mogu ponovo zadobiti ako ovde izgradimo kvalitetnu Mađarsku koja ima privlačnosti za narode susednih država, pa i za odvojene Mađare. Česi, Srbi, Rumuni su ponosno jurili pred svet sa svakim svojim piscem, slikarem i skulptorom, oduševljeno su prikazivali njihove talente. Naše ambasade u inostranstvu primale su mađarskog pisca, umetnika, čoveka duha, kad bi doputovao i pokucao na vrata, kao što pandur dočekuje bednog seljaka.
Sve treba kazati; i ovde, i u svetu. (...) Sve početi ispočetka.
*
Istinska otežavajuća stavka Mađarske nije ono što je uradila, nego šta je propustila. I konačno, pre svega: što je trpela.
*
Esesovac već godinama vuče sa sobom Poljakinju; koristi je kao neku pripitomljenu životinju, voda je iz zemlje u zemlju, ne pušta, kao da je na kajišu i u kavezu. Sada su u Pešti i ona preklinje poznanike da joj daju otrov.
*
Planovi! zaboraviti sve što sam do sada napisao. Napisati detektivski roman. Jedan čovek umre; svi su sumnjivi. Ko ga je ubio? Porodica? Posluga? Detektiv istražuje njegov život. Na koncu nalazi jedan jedini dokaz za zločin kojim se sve razjašnjava; nedostatak ljubavi. Osećanje ovoga nedostatka je otrov koji brzo ubija.
*
Lako je moguće da bih bez alkohola ovih sedmica već bio počinio samoubistvo. Imam morfijuma, dovoljno, više ljudi bi moglo otići na večni san. Vino pomaže u ovakvim noćima.
*
I treba da napišem treću, završnu knjigu romana Ispovesti jednog građanina. U besanim noćima razmišljam o sklopu ove knjige.
Sudbina retko daje piscu da u stvarnosti doživi, proživi i upozna sve do krajnjeg razvoja jednu veliku temu koja ga se lično tiče. Ovu klasu, mađarsko građanstvo, u čijem sam krilu rođen, čiji sam način života video, upoznao i istražio u svakom pogledu, do korena; sada vidim kako se sve raspada. Opisati taj proces raspadanja: možda je to jedini, istinski književni zadatak moga života. Opisati proces raspada za poslednjih dvadeset i pet godina. Fine filtere kroz koje se filtrirala, zvanično i nezvanično, ovaka istinska darovitost. Kako je ukroćena, zaplašena i pripitomljena svaka individua sposobna za takmičenje. Kako je započela igra značaka, društava i pogleda na svet. I kako se sve pretvorilo u pomamnu razbojničku pustolovinu i potpunu propast
*
U ovim maglovitim vremenima gradska četvrt Kristina prijateljski posluje: od apotekara dobija teletinu, od trafikanta ponekada aspirine, bakalin mi svake nedelje daje stotinu komada "memfis" cigareta i u poslastičarnici su mi obećali deset metara ogrevnog drveta. U bifeu se mogu dobiti vunene čarape i zlatni napoleoni; oboje je veoma skupo.
*
Spašavati koga god je moguće; do sada Jevreje, sada hrišćane koji su odista nevini; sledeći meseci, kao i prethodni, biće u tom znaku. Posećujem prijatelja Jevreja u partizanskoj sobi na petom spratu, koju mu je već iznajmila grofica V. za sledeće mesece. Izgleda da niko ne spava kod svoje kuće.
Jedino nemam volje da spašavam sebe; taj zadatak, u potpunosti, poveravao sam u prošlosti Bogu, i Njemu ga poveravam i u budućnosti.
*
Pre podne sahranjujemo poznanika. Dok kovčeg spuštaju u raku, oglašavaju se sirene.
Tužni skup zbunjeno, uznemireno i malko zavidljivo posmatra kovčeg spušten u raku: mrtvi je već siguran u propisanom rovu, zaštićen od vazdušnog napada. Možda je to jedina bezbednost na zemlji.
*
Pa obrati pažnju na oboje: na svet, gde je parče hleba ozbiljan zadatak, i na svoju dušu koja nema manje zahteve od tvoga tela. Pribavi dnevnu hranu i za svoju dušu i ne popuštaj od kvalitativnih zahteva za ovu hranu. Možda krompira i ogreva neće biti ove zime, ali će biti Getea, Šakspira i Janoša Aranja.
*
Rusi su započeli grandioznu strategiju: nadiru odozdo, preko Srbije i Hrvatske, i opkoliće Podunavski bazen.
*
Pakujem brašno, krompir i luk, i spremam se za Peštu, koja će se uskoro naći u opsadi, a zetim će je okupirati Rusi. Hoću da živim u svojoj sobi, među svojim knjigama i književnošću da se bavim; bilo šta da se dogodi, do poslednjeg trenutka.
*
Život je zaista beskrajniji od svega. Da je neko pre pola godine proricao da će stići dan kada će Horti i njegova okolina sa strepnjom i nadom očekivati negde u budimskoj tvrđavi oslobodilačke boljševičke trupe... I taj dan je stigao.
*
Nemci su zaista čarobnjaci. Uspeli su da ostvare čudo i sada svaki pošten čovek iskreno i s toplim nadama očekuje Ruse, boljševike koji će stići kao pravi oslobodioci. I ja čekam Ruse. Za dva dana svi smo prevalili dug put... za dva dana, sedam meseci, dvadeset i pet godina.
*
"Dobri Mađari" su posmatrali, njuškali. U početku, u martu, malo su i podozrevali. - Hoće li valjati ovo, šogore? - pitali su se tiho i sašaptavali. - Hoće li ići ovo? Da ne bude belaja?... A onda su jednog dana videli da "stvari idu"; Rusi su još bili daleko, još su Nemci stražarili u Francuskoj i Belgiji; Jevreji su bili blizu, njih su mogli da pljačkaju i ubijaju. Onda su dobri Mađari - ministri, državni sekretari, poslanici, beležici, sreski načelnici, policajci i narod i vojska koji su im se priključili - zasukali rukave, zasukali brkove i s mađarskim poletom navalili. I videli su da "ide".
Vreme je prolazilo, osam meseci. Rat je izgubljen, Rusi kucaju u predgrađu Pešte. Istog tog dana na obližnjem Sentandrejskom ostrvu, u logoru s Jevrejkama i Jevrejima, pojavljuju se "njilaši" u zelenim košuljama i opasačima i skidaju peostale burme s ruku zatočenika. Zašto?
Pre svega što prstenje svetluca i što je od zlata. Zatim što im je palo na um da se i to može; na žalost, spretniji su već pre njih odneli krupniji plan. "Gledaj, brate, prstenje!" - rekao je jedan od njih. A onda su navalili.
*
Ako je neko car u Kini, onda je on kineski car. Ako je neko lud u Berlinu i zamišlja da je on kineski car: onda je on lud. Ali ako je neko lud u Berlinu i zamišlja da je on kineski car pa to i kaže i nađe se nacija koja mu i poveruje: onda je to istorija. To se dogodilo Hitleru i nemačkom narodu.
*
Najiskrenija, najljudskija i zbog toga najlepša reč koju je igde izgovorio čovek jeste: "Možda".
*
Nema soli, na selu, u Pešti, nigde. Novo strahovanje: ne samo što treba umreti, nego - Gospode, milost! - treba umreti bez soli.
Interesovao sam se za pravi značaj odnosa soli i čovekovog organizma. Stvarnost nije tako mračna kao što veruju domaćice. Čoveku je dnevno neophodno ukupno dva grama soli, a jedan gram se nalazi u običnoj, mešovitoj ishrani. Može se živeti bez soli; samo je neukusno i dosadno.
*
I odista, Nemci, ti čarobnjaci, ostvarili su i drugo čudo: stari kapitalisti Pešte od srca čekaju boljševičke trupe kako bi na koncu zaštitile privatno vlasništvo!
*
Problem Jevreja će se, posle dolaska Rusa, za dugo vremena okončati: Jevreji su oslobođeni. Sada započinje teži deo problema: oslobađanje hrišćana.
*
Popodne odlazim do opštine sela. Na putu neka žena histerično priča:
"Stigli Rusi". Saznajem da je nedavno susrela "šest komada" Rusa kod čarde; oduševljeno pripoveda, volela bi kad bismo u tome osećali nešto užasno i izuzetno; ali je istina da je idući za Sentandreju susrela šest Rusa, uplašila se, počela da beži, Rusi za njom i vikali su "Ne dira, ruski, ne dira". Opkolili su je, ona im je, preplašena, ponudila svoju burmu i dvanaest pengi; ali su se Rusi smejali i davali znake da zadrži novac i burmu; pitali su je ima li dece, i kad im je rekla da ima dvoje, dali su joj paprene bombone i pustili je.
*
Ruske oficire je smesta pozvalo na večeru nekoliko gospodskih kuća. Oni su došli, jelo se i pilo, ponašali su se prijateljski. Iste ove gospodske kuće su se pre nekoliko dana otimale o nemačke oficire. To je podmuklost mađarske srednje klase: veruju da se šljivovicom i pohovanim pilićima uvek sve može srediti.
*
Posmatram sebe, osećam li nešto od "oslobođenja"?
Na primer, ovaj dnevnik već dva dana ne moram da sakrivam na tavanu, kao proteklih meseci. Za sada je to sve što sam osetio. Ali nikoga sasvim nije moguće osloboditi "spolja": i stinska sloboda samo iznutra može stići.
*
Saznajem da se u Budimu vode žestoke borbe. U Budimpešti nema struje, ni plina; hrane ima samo za one koji se bore protiv Rusa; sedamdeset hiljada Nemaca je ostalo u Budimpešti, i oni se zajedno s hordama "njilaša", bore za svaku kuću; porušeni su svi mostovi na Dunavu.
Izbor i prevod
Sava Babić