Priče sa Makropolja
Proza na četiri ruke
Pretpostavimo, bilo to vidljivo ili ne, da svaki grad ima svoju citadelu. Šta više, da nijedan gornji grad nije pristupačan vidu u potpunoj meri. Međutim za njihovu zajedničku istoriju bi bilo najplodnije, da bi, za razliku od ruševina akropolja, u potpunosti bili nevidljivi. Ovako bi se i to činilo verovatnijim, da bi jedna takva anđeoska trvđava bila veća od urbanog naselja, betonske džungle ili palanke ispod sebe. U pokušaju ocrtavanja njihove zemljopisne karte stiče se utisak da su one zarasle, da se njihova predgrađa, glavne ulice i mitologije svakodnevice slivaju jedne u druge. Savremena književnost - ukoliko smo kadri čitati jedan drugog - navodi nas na takvo ubeđenje. Možda se zamrse ne samo naše akropole, nego i naše priče koje se dodiruju, što više jedni sa drugima dijalog vode, pri čemu jedan daje odgovor na drugu, a neki su spremni i na neočekivani nastavak. Da li je to tako ili ne, možda ćemo posredstvom ovog srednje-istočno evropskog eksperimenta proze na četvoro ruke s naslovom "Priče sa Makropolja" u nekim detaljima osvetliti.
|
X. serija
Prevodi:Raspevani pločnik Boško Krstić: Kao plodova voda "Tek je počinjala duga noć u kojoj će mu se sušiti koža, otpadati krljušti u samrtnoj borbi i u njemu narastati nagon da se vrati u bazen sa smrdljivom gustom vodom, onaj isti koji ga je početkom noći nagonio da iskoči iz bazena. Mučio se, a da je mogao sanjao bi neku veliku vodu punu svežih algi nabujalih od sunca, oblake mušica nad vodom, meke plićake i trave u koje će položiti ikru." Cobor Mihalji: Zemlja će nam presuditi „Alajoša Ridega je opčinila ta reč, firnajz, i kao da mu je cunami izbacio iz svesti celo detinjstvo, uzalud se trudio da ga iznova sistematizuje; dok se gegao Apatinskim putem koji je vodio između hotela Lovački rog i Mađarske građanske kasine, i pokušavao da utvrdi kako je git dospeo u središte njegovih misli, već je stigao i do raskršća. Ovu blještavu i prometnu raskrsnicu niko osim njega nije zvao raskršćem, ali je za Alajoša to bila prava reč: desno je vodio put do groblja Svetog Roka, levo pak do starog pravoslavnog groblja.” Boško Krstić: Bitumen „Stari asfalter Mešter gledao je u jutarnjoj izmaglici mutne tornjeve Šapate. Pucketala je vatra u crnom kazanu za topljenje bitumena, a pred njim se prostirao daleko, sve do ivice magle, lepo složeni kolovoz od žute klinker opeke. Na levo koleno već je privezao zaštitno jastuče presvučeno kožom, da ga štiti od vrelog crnog asfalta koji će klečeći ravnomerno tanjiti drvenim ravnalom po glatkom klinkeru.” Cobor Mihalji: Usporeni puls „Kako otkuca srce, tako se oku prividi. Tren, što ga bezobalno prepliva u zvonjavu uronjeni poj klinker-opeka, beše utisnuo svoj nepokret u mrežnjaču Alajoša Ridega, da bi, svih ovih godina, u svoj raskoši detalja, bio prizivan u njegova neumitna snoviđenja. Alajoš Rideg beše muzičar, a pomalo, kako je mislio o sebi, i kompozitor, ali su mu se utisci i pored svega uvek urezivali u obliku slika, i od njih bi komponovao panoramske prizore a ne muzička dela. Pa i nije živeo u nekom simfonijskom vremenu; ako bi muzičkim jezikom trebalo da opiše sopstveno doba, ne bi mu palo na pamet ništa pogodnije od rapsodije.” Boško Krstić: Vazduh Monarhije „Radnici će onda lenjo krpiti te rupe novim slojevima, premazivati im neravne ivice rastopljenim bitumenom i tako, pokušavajući da ih skriju, zapravo obeležavati zatvorene prolaze u stari zatrpani svet.” Cobor Mihalji: Raspevani pločnik „Bilo bi najuputnije pomno razgledati ove stare razglednice uveličane do plakatskog formata, na kojima se već odavno ništa ne menja; ma koliko puta iznova štampali te negda objektivom zaustavljene prizore, na njima se prošlost pojavljuje sa svejednako alarmantnom nepromenljivošću. Ovi što posedaše, međutim, usmeriše svoju pažnju na tihanu vrevu malovaroškog šetališta, sa uglačanim, i leti i zimi, klizavim pločnikom.” VII. serija Satelit-tekstovi Đuro Stanojević: Zen trip sisinog cveta (Chechtaw reflection) Vratimo prirodu prirodi! IV. serija Ištvan Besedeš David Albahari Zimovnik Draginja RamadanskiVI. deo "Tada je ponovo pukao mehur tišine i uplovio sam u buku. Da li sam se probudio ili je tek trebalo da zaspim? Da li se sve već odigralo ili je tek trebalo da počne da se dešava? Mornari su pevali i psovali, a oni hrabriji štipali su kelnerice i grlili ih oko struka. Kelnerice su cikale i uzmicale, i rum i vino su tekli iz prepunjenih čaša. I moja čaša bila je puna, iako sam mogao da se zakunem da sam je pre toga do dna iskapio." V. deo "Pošto ovaj čudan svat beše bez ruku i nogu, i pošto je meni muka od bogalja, najrađe bih ga ostavio gde sam ga našao. Ali on je u sebi imao nešto kameno, zapravo nešto od džinovskog oblutka, pa posumnjah da je negde ispod peščanih stena pećina od siga, ogromna špilja! Možda baš otuda potiče okrnjena božanska posuda! Jer postoje stalagmiti i stalaktiti. To je prirodno. I jedni i drugi nastaju pomoću istog kapanja - iz nevidljivog vodopada stena. U paru. Tako je to i sa ljudima, neko je deo gornjeg, neko donjeg sveta, stremi u određenom smeru. Tom glatkom mesnatom obličju nije pak bilo moguće odrediti mesto, iako se jako približilo tlu: kao da je lebdeo između neba i zemlje" IV. deo "Kada njen dragi stigne na naspramnu obalu, reka je mutna i visoka, i nijedan čamdžija neće da se otisne preko talasa. Čobančica maše s druge strane, ovce bleje, i njen dragi, ljut na brodare, zakorači u reku i krene prema njoj. Nije daleko odmakao kada ga dohvate jake vodene struje i odvuku među virove. Njegova glava se još dva-tri puta pojavi na površini, potom nestane. Svi čekaju, naprežu oči, ali uzalud. Čobančica se vrati kući, smesti ovce u tor, i onda se obesi o krušku." III. deo "U svakom slučaju, za mene je tamo i tada sve bilo ravno nizu uspavanih ulica, čiji su stanovnici, koji su još koliko sinoć pažljivo ugasili žiške, sada ugljenisani ležali na svojim zamišljenim ležajevima. Iz crnih kao školjke, otvorenih usta izvirivali su zubi neprirodne biserne beline. Kažem, savršeno je svejedno, da li je gar ili mulj prekrivao taj vidik. Iznad svega, tamo gde bi u okviru ogledala trebalo da se vidi nebo, gde su moje oči tražile oblake i sunčev sjaj, u vertikalnom položaju su spavali kitovi, kao neki ugasli lampioni što vise s plafona plesne dvorane." II. deo "Bila su to doista vrata, napravljena, po svemu sudeći, od dobre hrastovine, čak su u vrhu imala prozorčić kroz koji je domaćin mogao da osmotri posetioce. Nisam se ni upitao šta vrata rade na zaleđenom moru, već sam odmah pokucao. Tamo gde postoje vrata, tamo postoji i ognjište, ili bar nada u prisustvo vatre, a ako mi je tada nešto bilo potrebno, onda je to bila toplota. I malo ruma, razume se, mada ne bih odbio ni tanjir vruće supe ili, u najgorem slučaju, šolju čaja, makar i bez mleka." I. deo "Spopade me pravi bes što su moje mesto zauzeli debeljuškasti, mekušni nitkovi sa svojim prslucima i štucovanim brkovima, poželeh da oborim njihove samovare, da zapalim svu tu skalameriju, da spržim grad mojih uporednih života, i otarasim se svih poklona, što su mi ih Bog i ljudi namenili, sveg tog mog života u zimovniku. Zaželeo sam da naprasno zamre blještavilo prozora, da kad svane, ne bi imalo u šta da se ogleda more stramputica. " I. serija Đorđe Pisarev Andraš Bakoš Iza Velikog Grada I. deo II. deo III. deo IV. deo V. deo VI. deo Epilog Prevodi: Predrag Popović I. serija Andraš Bakoš Poruka u anđeosku tvrđavu "Kada sam skrenuo u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom provlači između kuća, pokušavajući da ih ne ošteti ..." pisao si pre nekoliko nedelja. Ja sam pak, shodno pravilima našeg zajedničkog poduhvata - istočno-srednjeevropskog proznog eksperimenta - napisao nastavak, u kojem je bilo reči o nekoliko ulica, nekoliko lica i o strahu, no bager u njima nije figurirao. Istina, veb-majstor senćanskog internet-časopisa zEtna nedvosmisleno je prilikom koncipiranja pravila našeg četvororučja napisao: jedna za drugom napisane storije moraju se pojedinim motivom nadovezivati na rad drugog autora. A i sam sam osećao da je bager važan lik, no pokušao sam da mislim da nije." Iza Velikog Grada 6. "Biti po prvi put mršav, groziti se mirisa težih jela, briznuti u plač zbog toga što stariji brat smejući se jede ono što bi trebalo jesti. Posle se navikao i na to, uveče je sve više ostajao u kuhinji, te se jednom, onako sedeći pored oca i prislonivši glavu na njegova leđa, začudio kako ovaj sredovečni čovek lepo odzvanja iznutra kada govori, a još više kada peva. Posmatrao je ovog čoveka kada je tokom letnjih vikenda, u popodnevima iza kuće, nad založenom vatrom od kružno poređanih delova starih vrata, vrio perkelt, od čijeg je safta i on mogao da zahvati, a da mu ni na pamet nije palo da bi trebao da opere kašiku." Đorđe Pisarev Iza Velikog Grada 5. "Nevoljno je dohvatio knjigu dok su se potoci znoja slivali niz leđa: 'More je izgledalo kao da se povlači, ostavljajući na pesku mnoštvo vodenih stvorova. Na nebu se gomilao zloslutni crni oblak, koji je prosijavao od bleskova i plamenova'... A Plinije Stariji, komandant rimske flote koja je bila usidrena u Misenumu zapisao je: 'Za trenutak, okružila nas je crna noć, koja je podsećala na mrak u neosvetljenoj sobi. Čulo se lelekanje majki, plač dece i dovikivanje muškaraca. Svi su dozivali roditelje, decu, muževe i žene... Mnogi su preklinjući dizali ruke prema bogovima, no većina je ipak vikala da Boga nema na svetu i da je nastala večita noć'. Najstrašnije od svega - ili možda najsmešnije, nije bio siguran - je što su rimski kartografi, godinama posle, nastavljali verno da precrtavaju mape rimskih regija iz vremena pre katastrofe. Tako su, na papiru, godinama posle, opstojavale sablasti Pompeje i Herkulanuma!" |
VIII. serija
Panonija hladna Radivoj Šajtinac: Panonija hladna I. Tibor Vejner Šenjei: Panonija hladna II. Sava Babić: Panonija hladna III. Radivoj Šajtinac: Panonija hladna IV. Tibor Vejner Šenjei: Panonija hladna V. Sava Babić: Panonija hladna VI. Radivoj Šajtinac: Panonija hladna VII. Draginja Ramadanski : Panonija hladna VIII. V. serija Ildiko Lovaš Snežana Bukal Moje malo more Prevodi: Predrag Popović III. deo "Već sam poželela da viknem, no potom sam ih, kroz bordure zelene zavese, opazila na terasi - nepomično su gledali u sunce na uranku, a otac beše obgrlio majčino rame. Od soli su - uprkos pranju kose - moji uvojci šuškali poput papirne kese boje peska, mislila sam da mi se na glavi, u glavi, nešto polomilo, sada ću se onesvestiti, moji roditelji će poleteti put sunca, a ja ću pak razlomljene kose, sa čerpićima peščanih uvojaka, leteti za njima, što je - osećala sam - bio totalitet." II. deo "Da je tog sedamnaestog avgusta 19.. Konstantin Zaharijević stigao samo deset minuta docnije, njegov život - kao i mnogi - zasigurno ne bi zavredio priču (inače je uobičavao s kašnjenjima, ne iz lenjosti ili pak nemara, kasnio je tih dana namenski, iako je po navici ustajao veoma rano; odrađivao svakodnevne zadatosti - bez žurbe, temeljno - do polaska na posao sezonskog čuvara Felix Romuliane). Uostalom, proređene ekskurzije pristizale bi tek posle podneva; ostalih posetilaca gotovo da nije ni bilo." I. deo "Ja sam već toliko išla, pešačila ka raznim gradovima, da mi je dosadilo. Ono što sam želela da kažem o ovome to sam i rekla, izostavila sam možda samo to da na ostrvo po mogućstvu ne idem, pošto je otuda, ipak, teško krenuti. Potrebno je prethodno promišljati, planirati. Ili još kod kuće nabubati brodske linije, tako da ako se slučajno to i desi, onda da se spontano zna da jedan brod kreće ujutro u 5.00 časova. A imam li ja to običaj?" II. serija Miloš Latinović Mihalj Lakatoš Hronika maglovite noći Hronika maglovite noći Hronika maglovite noći (II.) Jutro na licu Panonije Vedri se lice Panonije Janusovo drugo lice Jedno Janusovo lice Prevodi: Predrag Popović II. serija, I. tok Miloš Latinović Hronika maglovite noći "Zbog toga što su mnogo pitali, mračnim i bez slave, generalima u Urugvaju, dogodilo se isto što i De Golu 1969. godine. Ono što je u njihovom slučaju čudesno jeste to da su referendum o svom ostanku na vlasti priredili u trenutku kada se činilo da su gospodari svega. Imali su kupljenu štampu, zabranjene političke partije, suspendovanu univerzitetsku i sindikalnu aktivnost, sa polovinom opozicije u zatvoru ili ubijenom i sa petinom stanovništva, naročito mladjeg, rasutog po celom svetu. Bilo je, da ne dužim, najmanje dvadeset verzija, koje su, na manje ili više ubedljiv način, tumačile čin raspisivanja referenduma. Samo jedna verzija je zanemarena koja je, bez obzira na prividnu uprošćenost, bila najbliža stvarnosti. Urugvajske gorile su, suprotno generalu De Golu, ali isto kao i general Franko, sami sebe ubedili u sopstvenu nezamenljivost. Čudno je da su u takvu grešku upali generali koji ništa nisu prepuštali slučaju. Opijeni apsolutnom vlašću i uverenjem kako im je sve pod kontrolom, pogrešili su samo u jedmom: prepuštajući narodu da se o njihovoj upravi tajno izjasni. Posle svega Fidel Kastro je, dakle, genije." Mihalj Lakatoš Hronika maglovite noći "U najmračnijem uglu, povučeno od sveta, jedan postariji gospodin visokog čela, odlučnog pogleda, sa leptir mašnom, čije čvrsto stisnute tanke usne odaju teške misli. O njemu šapuću da je prezaduženi sin jednog edinburškog advokata, čija je fiks-ideja da pisanjem romana otplati svoje dugove. Poverioci pak još nikada nisu prekoračili prag biblioteke, a situacija je i prema javnom mnjenju stajala obrnuto: svet duguje starom gospodinu, no nema čoveka koji bi mu ovo mogao overiti. To jest bilo bi, Lavlje srce, samo što njega sputavaju kraljevske obaveze u Svetoj zemlji, nema on vremena da tetoši duševni svet mušičavih prosjaka." II. serija, II. tok Miloš Latinović Jutro na licu Panonije "Jednom davno, činilo mu se u drugom nekom, bivšem životu, video je tokom boravka u Parizu, gradu svetlosti, u kojem je impresionizam - svetlost i boja - začet, Sezanove Velike kupačice, delo koje je u vlasništvu Muzeja umetnosti iz Filadelfije. Krupna tela žena, tišina vode i jedan zvonik u daljini, čiji vrh, šiljat i ljut, dodiruje beskrajno nebo. Kupačice su na njega ostavile veoma jak utisak, koji je povratkom u zemlju, gde žive krupne, sisate žene, gde vode leti, čuvaju tišinu popodneva, a zvonici paraju oblake, postajao sve jači." Mihalj Lakatoš Vedri se lice Panonije "Pismo nije jednostavno tek empirički način predočavanja misli. Njegovo božansko poreklo je nesumnjivo. Kao što je i suština čoveka-pisca. Pismo je očitovanje božije namere. Ali bogovi nisu sebični. Premda sadržinu smatraju sopstvenom privilegijom, formu su širokogrudo poverili ljudima. Stoga pisanje imanentno sadrži u sebi nešto od karaktera različitih naroda." II. serija, III. tok Miloš Latinović Janusovo drugo lice "Opat sv. Evrula, školovani pisar, bodrio je svoju pastvu pričom o jednom grešnom bratu koji se spasao vrednim radom u skriptarijumu. Naime, kada je umro, đavo je bio spreman da ga povede u pakao. Ali kada je taj po zlu poznati brat stupio pred strašni sud, Bog je ugledao prelepi i veliki folio svetih tekstova koje je on bio prepisao. Odlučeno je da će mu za svako slovo koje je ispisao u toj knjizi biti oprošten po jedan greh. Kako je to bila veoma velika knjiga, anđeli su, sabravši njegove grehe, otkrili da čak i pošto su mu svi gresi bili oprošteni jedno slovo preostaje. Božanski sudija tada je milosrdno presudio da duši tog monaha treba dozvoliti da se vrati u njegovo telo na zemlji, kako bi on mogao da se popravi u životu." Mihalj Lakatoš Jedno Janusovo lice "Glavni urednik ga je duševno tapšao po ramenu i aminovao posredstvom oglasne table anonsiranu činjenicu: rukovođenje aferaškom hronikom povereno je drugome. Ne, ne, nemoj siliti (to je zacelo bio prefabrikovan govor, pošto nije rekao ni reči), GZK (u redakcijskom žargonu rubriku su zvali Gaće, Zloupotrebe, Korupcija) nije više za tebe - reče - ti se, stari moj, bavi vremenskim izveštajima: pada, ne pada, sipulja, niz oluk se sulja, temperatura mora i kontinenata, sve same uzbudljive a opet neuzrujavajuće stvari. To tebi treba, romantika, iz prirodne, telesne blizine. Malo meseca, malo sunčevog uranka, histeričnih pljuskova. Da, i klimatskih promena. Pravi lek!" |
Valja se čežnja Peter Šinkovič: Valja se čežnja I. Đuro Stanojević: Valja se čežnja II. Peter Šinkovič: Valja se čežnja III. Đuro Stanojević: Valja se čežnja IV. Peter Šinkovič: Valja se čežnja V. VI. serija Zoltan Danji Alakesandar Šaranac Kako sam došao do HajdegerovihPrevodi: Predrag Popović VI. deo " Jer, naravno, istina je promenjiva. Zato se verovatno i nisam začudio kada me je nekoliko dana kasnije nazvao ruski stručnjak za Hajdegera i na neverovatno lošem engleskom me zamolio da se nađem s njim u Beogradu. Ako sam ga dobro razumeo, imao je kod sebe kompletnu dilerovu kolekciju nemačkog filozofa, a kako ga je dilerovo hapšenje ostavilo bez dinara u džepu, bio je spreman da je razmeni za cenu avionske karte na relaciji Beograd - Moskva.Naravno pristao sam." V. deo "Zasigurno svaki od devetnaest tomova ima sopstvenu, osobeno avanturističku istoriju - pomislih. Verovatno je svih devetnaest knjiga zamršenim i vijugavim putevima i načinima dospelo u antikvarnice, ili ko zna gde, odakle ih je Budmil istrajnim istraživanjem i sakupljanjem prikupio. Jedna ili dve su možda ukradene od njihovog prvobitnog vlasnika, kojem ih je filozof dedifikovao. Može se pretpostaviti da je po koji vlasnik neke od njih umro, a naslednici su se tako ratosiljali kućne biblioteke koja je postala nepotrebna, a zajedno sa njom i jednog Hajdegera. A bilo je valjda i takvih koji su u pogodnoj prilici dali knjigu na potpis kako bi kasnije mogli da ih preprodaju po većoj ceni. I sve te mnoge povesti sada su fokusirane u mom rancu. " IV. deo "Diler me je čekao, kao što smo se dogovorili. Nije bio sam. Pored njega je stajao čikica od svojih osamdesetak godina, koji mi je predstavljen kao Dr Jurij Vjazanjcev, profesor u penziji sa Univerziteta u Novosibirsku, svetski priznat stručnjak za Hajdegera. Diler je želeo da bude siguran, pa ga je doveo da proceni vrednost robe koju nudim. To me je stavilo u neugodnu poziciju. O nekoj direktnoj konverzaciji nije moglo da bude ni reči, pošto je dotični metuzalem govorio samo ruski i nemački, a ja nisam znao ni jedan od ta dva. Diler je preuzeo ulogu porevodioca." III. deo "Sa sobom sam poneo i pozamašan ranac: vrata mi je otvorio Mirčea Budmil, koji je bio pomalo frapiran prisustvom istog, no kako je njegovo uzbuđenje uveliko nadmašivalo njegov oprez, on me je smesta uveo u dnevnu sobu. Polica za knjige bila je prepuna debelih leksikona i nemačko-rumunskih rečnika, bilo je i nekoliko svezaka u kožnom povezu, no centralno, počasti dostojno mesto, zauzimala je Hajdegerova edicija. Posadio me je za zastakljeni sto, ponudio me čajem koji se pušio iz srebrnog čajnika, te požurivao u smislu - ako bismo mogli preći na suštinu." II. deo "Pošto niko do mene u porodici nije bio zainteresovan za literaturu, knjiga se brzo preselila u moju biblioteku. Kada sam se odselio od roditelja, poneo sam i tog Hajdegera u nov stan. Od onda ga nisam otvorio, delimično zato što sam od modernih filozofa više voleo one lingvistički nastrojene, poput Vitgenštajna i Rasela, a delimično i zato što ne znam ni reč nemačkog." I. deo "Pukim slučajem imao sam jednu knjigu iz edicije - Phenomenologie und Theologie - što mu, međutim, iz poslovne predostrožnosti tada još nisam saopštio. Uveravao sam ga, međutim, da ću mu, ukoliko se susretnem sa ma kojim od odnosnih svezaka, to bezuslovno javiti. On je na to sa zadovoljstvom iz unutrašnjeg džepa izvadio jedan cigarilos i zavalivši se u išarano sedište kupea dostojanstveno pripalio. Posle toga dalje već nismo ni pričali, odnosno razmenili smo još par beznačajnih reči (između ostalog i o tome zbog čega mi je, kao gusarskom kapetanu, povezano desno oko)." III. serija Karolj Bala D. Slobodan Ilić Samostrel Samostrel Jedna priča o steni Samostrel II. Život. Hipnoza Samostrel III. Matori dečak Samostrel IV Prevodi: Predrag Popović III. serija, I. tok Karolj D. Bala Samostrel "Alkoholičar sam postao onda kada je Elvira privremeno sa raka materice prešla na čir na dvanaestopalačnom crevu. Upravo sam bio došao iz bašte, izuo se pred vratima iz čizama, savio prljavu jaknu i požurio u kupatilo kako bih se oslobodio zadaha đubreta, ali na pragu mi je preprečila put. Rekla je. Rekla je lekaru. Ne onome kod kojeg je išla sa sa svojim rakom materice, već neurologu. Rekla je da sam alkoholičar, doca nas oboje čeka u ponedeljak, želi da sa nama razgovara najpre odvojeno, a potom pak zajedno." III. Serija, II. tok Slobodan Ilić Priča o steni "'Ako sam zbog nečega došao ovde, došao sam da bih nekome ispričao ovu priču.', reče ujak i uvuče duboki dim iz cigarete.Isprva sam pomislio da je ujak već pomalo pijan ili da je po sredi skriveno staračko ludilo. Doći iz Glazgova u Beograd posle pedeset godina samo da bi se nekome ispričala priča o nekoj devojci sa fotografije, makar se radilo i o ljubavi života, prilično je sumanuto. Doduše, možda je ujaku dosadno, pa je rešio da se malo zabavi. Iskreno, meni je sve više prijalo društvo sa ujakom, ali sam imao neke obaveze. Pitao sam se koliko će sve ovo potrajati. Polako sam osećao nervozu zbog svega toga. Ipak, nastavio sam da sedim oslonjen laktovima o sto nad kojim su nam se vlasi kose dodirivale." III. Serija, III. tok Karolj Bala D. Samostrel II. "Nikada nisam verovao da se pred čovekom u izvesnim okolnostima, recimo u trenutku smrtne opasnosti, može odviti film njegovog života. No bio sam pak sasvim siguran da bi mi, ukoliko bih dospeo u takvu situaciju, u pamet došla neka posve svakidašnja tričarija, ili pak da bi mi glava bila prepuna onakve odzvanjajuće tišine kakva sjakti na ekranu uključenog pa zaboravljenog televizora nakon završetka programa. I bio sam u pravu - a i nisam. Kada je Elvira sa suprotnog kraja dvorišta na mene uperila cev lovačke puške, u meni je odista počeo da se niže jedan sled slika. Ali ne film moga života, niti pak neka svakidašnja tričarija, nego jedna osobita, čudnovata povest, za koju nisam mogao da odlučim da li je to moja sopstvena uspomena, da li sam je doživeo, pročitao, ili su mi je pak samo ispričali." III. Serija, IV. tok Slobodan Ilić Život. Hipnoza "Na početku našeg braka moja žena je pila više od mene. Ako se izuzmu dve flaše piva dnevno, bez kojih bih zapadao u depresiju, mogao bih za sebe reći da sam bio potpuno čist. Vodu nisam pio jer mi se tada, posle dušegupki, posle najveće nemačke ekstaze, voda gadila, gadilo mi se mnogo šta, gadila mi se zemlja, i vazduh mi se gadio, i sunce mi se gadilo. Onda sam se odlučio da pijem pivo, i to nemačko, uprkos tome što su se bombardovani Englezi opijali onim sa Irskog ostrva. Znam da su me Englezi mrzeli zbog toga, ali pošto svoju mržnju nisu pokazivali, trudeći se da budu iznad toga, mogao sam na miru da im prkosim. Doduše, ni sam ne znam da li sam im prkosio, ili sam ipak uživao u tom jebenom nemačkom pivu i nisam mario ni za čim, pa ni za time koliko je pila moja žena." III. Serija, V. tok Karolj Bala D. Samostrel III. Doca se široko kreveljio i minutima nije prozborio ni reči. Pa, to bi bilo sve - rekao je onda kada je procenio da sam potpuno došao k sebi. Potom je ustao, zahvalio nam se na poverenju, rukovao se sa mnom i krenuvši prema vratima i meni jasno stavio do znanja da smo otpušteni. Očekivao sam da će ga Elvira odmah obasuti prigodnim pitanjima o detaljima terapije - koliko puta dnevno, koliko dugo, u kojoj količini, pre ili posle jela, kakva su propratna dejstva i kada opet da dođemo - no na moje čuđenje nju ništa slično nije interesovalo, zahvalila se doci na pomoći i mi smo se već obreli van ordinacije. Pomislio sam da su se o svemu dogovorili dok sam ja bio u hipnozi". III. Serija, VI. tok Slobodan Ilić Matori dečak Još uvek nisam znao zbog čega sam se odlučio na ovaj put. Nisam znao ni zbog čega se osećam tako zadovoljno. Nisam ništa znao. Ako sam nešto želeo od života to je bilo ovo osećanje matorog dečaka. U mojim godinama izbori se prikupljaju u jedan. Umreti. To je sve što je preostalo. Nikad se ne bih vratio u svoje rano detinjstvo. Nikad se nigde ne bih vraćao. Ovo što sada radim je odlazak. Odlazak u dečaštvo. Za obe stvari potreban je podjednak napor. Onda ako je već isto, rekoh Džejmsu, " Budimo dečaci." III. Serija, V. tok Samostrel IV ...jesu li se odigravali u nutrini, duboko u meni, baš kao i ostale osobene povesti kojih se kasnije nisam mogao prisetiti, ili su se pak zbivali izvana... |