Časopis podržava: Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice i Fondacija »NKA« (Nemzeti Kulturális Alap ).


Posećenost

 




Ako ne razumemo fenomen, ne možemo razumeti ni crtež fenomena, tj. pesmu – mogli bismo reći, kada bi imali dovoljno hrabrosti za to. Ali bilo da je razumemo – svako na svoj način – ili ne, svi će se naći smiraj posle kratkih muzičkih melodija, jer smo se, makar za korak, ipak približili sebi.
Laslo Šari

Decembar 2023.godine

„Lažne armije prolaze / dokle god oči vide, / gradovi od reči / već su ruševine, / nestaju ulice / koje su imale ime; / neko bi možda još odgonetnuo / adresu nestajuće domovine.”
Peter Šinkovič

nisam uspeo / da izbledim ono što su oduvek tajili i taje od mene, / pa čak i od samih sebe moja majka i njene mlađe / sestre, koje su volele na ciganski način
Laslo Kirti

Jel'da znaš šta je rekao pas / Kada je video da prase / Triput dnevno dobija da jede / A on samo jednom? / Pas je govorio:Ej to se neće dobro završiti!
Lazar Laslo Levetei

osećao sam / mogu da se probudim bilo kad / ali oca nisam mogao / da ostavim samog
Karolj Felinger

Vodio sam razgovor sa jednim psom u zoru / pokušaću da prepričam, mada nisam razumeo ni polovinu / od onoga što je ćeretao, svoju pasju ličnost nije mogao / sasvim da olinja, ponekad je zavijao
Daniel Pal Levente

O toj strukturi razmišljam i ja, / već danima, i o belom kao kost. / I o brojnim kopijama, u kojima živimo, koje / je takođe belo-crno. Dagerotipno sivo.
Šandor Halmoši

Beton može biti malo ređi / Da bi se lepo razlio među / kamenjem / A šta to znači »da je malo ređi« / Baš kao i poezija...”
Lazar Laslo Levetei

„između gvožđurijom bio je i jedan mali bakarni šraf, / nikako nije mogao da ga zalepi uz ostale. / postoje veze, prostori, energije, koje je / nemoguće opisati rečima, formulama...”
Laslo Kirti

„Ne, nije pesma prozirna haljina / senki, boja, protuproba čis- /
toće, jedina greška drevne, / ponovljive savršenosti.”
Karolj Fellinger

idemo u galeriju kamena, u leto jezika, sanjamo užarenu umetnost, / besplatno iskupljenje. I tako se istroše usne, ruke
Šandor Halmoši

tada je jeza / trčkarala između suvih borovih grana, bio sam bor, led je mene izjedao, / inje je ratovalo između mojih zimzelenih samoća
Daniel Levente Pal

Pogledamo u crvenkasto-sivo, uskovitlano nebo, i znamo da je nečemu došao kraj. Stasasmo. Mi, industrijski partizani,diverzanti. Zatim počinjemo polako da se svlačimo.
Kalman Jodal

„изгубисмо смисао, распада се свет, / залутали смо у густиш мрака: / човек се умотава у / меки покривач од свиле
Петер Анталович

„како да прођу кроз затворена врата како да предају своје / налазе кроз стаклени прозор како да виде светло / ако их и пре буђења и после легања уједа / тама
Тимеа Биро

„Да сваки брод стигне у луку док се тумач не посвети етно-селу, јер сваки роман је вербално етно-село. Нека бића и пре свог рођења дају знаке из небића, из априорно доминатног постојања, са своје ћелијске писте (између кулиса предегзистенције). И сваком својом вибрацијом поручују да не желе да ступе у постојање”
Жолт Кантор

„na licu ti
vidim spektralne linije nebeskih tela, otpatićemo skupa
ljubičasto-plavi pomak”
Mate Silađi

„кајањем обузети људи
самилосно граде празна
гнезда птичија”
Đerđ Barta

Nekakvu utehu predstavlja
što i drugi su tako zalutali,
i ako nisu nestali,
na čudesnim ostvrvima
nađoše svoj dom.

Nandor Takač

Sve se zbiva iznutra
u sferi mentalnog.
Zatvaram oči i
primećujem da se
i tama nalazi u prostoru.

Akoš Kormanjoš

„Зацело су стрепели, не уздајући се
у папје-
маше ласкање људи, не повероваше
да никоме није стало до њихових
причуљака”
Žužana Juhas

„И мусав од гари и прашине кренути ка нестрпљивим мегатонама,
Да терету придодамо још штогод.”
Erne Verebeš

Stvari znaju: / ja samo slutim da su žive. / Još kao mala / oplakivala sam ih.”
Fani Šišakos

Уздах се најпре у себе. Сопствене жеље не изневеривши.
Ал нисам предвидела да ће међ државе да се уклине
земљотреси, над њима склопивши сатанске савезе

Edit Šmit

nije još kraj kalvarije
prisila budnosti u šumi melatonina i obrnuto
uzročnik poremećaja bioritma loša je zvučna izolacija staklenih vrata

Reka Dorotea Sabo

zavalili su se u stolicu i rešili da će se sedmog dana
odmarati i slaviti. I bi veče.

Šandor Halmoši

Ti si moj jezik, moj glas,
prsti na tastaturi
ili ruka koja pero drži.
Ti si ta koja na šinama drhti,
grčevitim slovima piše svoju sudbinu na bolje
na vozu prema Aleksandriji.

Daniel Levente Pal

Да, био је један тренутак када је сликар гонетао ликовну тајну једног загубљеног младог бића, у смеђој цицаној хаљини, са карираним зембиљем, у коме се топила „Унион“ чоколадица: хонорар за позирање. Шта је блеснуло у сивилу тог екстеријера, што није срео ни на Вацлавским намјестима ни на Монмартру: он, шездесетогодишњи Фаун, некада млади Пан, што сејаше модернистичку панику међ крстинама суђеног нам завичаја?
Драгиња Рамадански

„jednom takvu prodavnicu, žuljavim dlanovima po-
milovao je listove, knjige je dugo mirisao,
zatvorio je tada oči i video velike žute bale,
i punđu svoje majke”
Šandor Halmoši

na pomračenom nebu
kao na projektoru
Vijon namešta uže
na vratu sa ožiljcima

Atila Balaž F.

A bratu putniku željela je
Mirno more i mirne puteve
I radost onima koji ih čekaju
Bilo kad u bilo kom zavičaju

Snežana Bukal

„Zalepio sam marku na postojanje,
sutra ću možda da se rešim...
povratnom poštom vratiću Tvorcu dušu...”
Atila Sabo Paloc

„pre plamtećeg jesenjeg mora u vreme pramaleća more briga
opljačkano more pšenično sa morem gladi”
Mari Falčik

„More je mamac silovitog okeana.
Ne vrludaj, pusti se rekom nizvodno”
Snježana Rončević

„Konačno čili
za iščezlim atolom
andjeo čuvar.”
Imre Babič

„U svoje ruke preuzeo kormilo i pravac plovidbe.”
Gojko Božović

„sećanje je raskošno... – jeste
imasmo tamo detinjstvo!”
Zoltan Siđi

„Beše nevina i tanka.
Voda joj se radovala.”
Đorđe Kuburić

„izgovorih li pravu molitvu”
Zoltan Siđi

„s koliko pomne pažnje
složeni su nabori Sebstva!
koliko karnira, slojeva čipki!
koliko leta – desetine –
utučeno je da se slože”
Mari Falčik

„I sad slušaš kako krcka ljuska
oraha
il sanjaš,
dok te okružuju bedne, prolazne
uloge”
Imre Babič

„ali najzad uviđam
da osim bezbroj anonimusa
premnogo je mudraca
pa čak i učenjaka
mnogo je bogatih
moćnih ljudi”
Zoltan Siđi

„Ostadoše atoli koji ismisliše gradove
Nedovršene i nepokretne
Nastanjene senkama vitkih i mladih žena”
Đorđe Kuburić

„U svakom kamenčiću
Slute tvrđavu, a u pesku drže da je
Pešadija spremna smrti za čast otadžbine.”
Gojko Božović

„Dostižeš sporo,
sita ravničarska reko, poveću vodu,
u kojoj se tiho razblažuješ,
zeleno u zelenom, skoro pa neprimetno, da nema titelskog čamdžije”
Mari Falčik

„Gledaj! Slični smo blesku mrtvih stvari, vaskrslih u raspukloj dužici / desnog oka, onog bliže zdrobljenom oknu koje pamti slabovidu plavet, / tek vodenboju jednako narisanu u nebu, vodi i zenici”
Snježana Ronjčević

„ne dolazim do glasa.
Već pišem, samo pišem.
Ako grune vetar, pustiću ga
Neka mi prosvira dušu.”
Zoltan Siđi

„oseća palma da koren trune, kruni se plod,
da odvaljaće ga val, neće proklijati tu,
u sopstvenoj senci”
Imre Babič

„Tone i vuče nekuda za sobom,
Mrsi put i ukida poznati oslonac.
Ali glavno je ono gore. Nad grotlom.”
Gojko Božović

„malo nas je zavela lepota leta
ali uskoro može jesen da hrupi – navodno
i zima već mrgodno zvecka iz prikrajka”
Zoltan Siđi

„Zaboravio sam da govorim.
Umem da pišem.
I volim da zamišljam”
Đorđe Kuburić

„preminu sjaj svakog vodenog zrcala našeg trošnog života
odavno: žrtveno ili posve pitomo rastočilo se sve sred
nesmiljenih talasa”
Mari Falčik

„Ako misliš vodom, siguran kao u majci, putovati, vreme je.
Pristigla, darujem te, sita ravničarska vodo,
stečenom dušom utopljenika”
Snježana Rončević

„Sledi veridba:
dubinu zaprosiće
sudnji onaj dan.”
Imre Babič

„Duvaljke ili trzalice? Da li pevati uz njih? Verovatno u slučaju
naglavačke obešenog silena nastaje posebna podvrsta pevanja:
izokretanje pesme.”
Ištvan Besedeš

Dok je stajao tamo tako krivonog, pogrbljen, cimajući glavom tamo-amo, kao da stalno drhti od progonitelja – nisam imao obraza da ga oteram. Dobro je, nema ovde nikoga, smirite se. Vojislav, ako se uopšte tako zove, me je slušao, seo pod jabuku, nad glavom mu je na jednoj podužoj grani lelujalo parče košulje koje je maločas otkinuo. Seo sam pred njega, pokušao sam da izvučem ko je, šta je, od čega beži.
Roland Orčik

Mogla bih da ustanem. Samo treba da se malo uspravim, spustim noge, potražim veš i haljinu, i šnalice za glupu punđu. Kao konzervativna sam, starinski se češljam. Bože dragi! Bordo haljina! Zašto sam kog vraga obukla bordo haljinu, a ne crnu? Da svi vide da se ne pretvaram, da ne glumim veću žalost nego što je logično. Ili baš da ih zgranem? Ili da budem lepa za sve koji će me ogovarati? Za majku koju zapravo nikad nisam stvarno imala, osim kao telo koje se smeška, a sad konačno više nikako i nigde nemam ni to telo.”
Vladislava Vojnović

Sutradan izjutra nas je probudila dreka kraj šatora, na arapskom, turskom, engleskom i mađarskom. Bilo je zanimljivo slušati kako se ti različiti jezici stapaju u jednu gnevnu masu, i na tren se činilo da se ni najmanje ne razlikuju. Kao da je to što smo već ovako dugo ovde obična greška, odmah će na scenu da stupi čuvar četribanke, zatražiće oproštaj, lepo nas zamoliti da skupimo svoje stvari, i ispratiti nas preko granice.
Eva Veronika Kalapoš

„Lavirint s bezbroj strana, geološka biblioteka,
na čijim spratovima su a) pustinje (koje smo pomno
izučili, posebno u okviru poglavlja [Gradacije];
b) stenovite planine (više o tome pod naslovom
[Brehmfilm]); c) prozori prekriveni humusom; d) pampasi
od zida do zida; e) hala ispunjena kišnom šumom; f) koren
što visi s plafona, a ispod njega g) pisaći
sto u dubokom moru nad kojim sija pipak
dubinske ribe...”
Ištvan Besedeš

Да наша машта може изван нас / да буде жива
била би као опасна бестија, / без јестива.

Ерне Веребеш

„посматрах је из даљине, и помислих
како се на његовом пустом длану шћућурило човечанство
али ј е и његова рука, као и свака друга, усамљена”
Тамаш Целер Киш

Valjda će sledeći grad, u kojem budemo zastali, imati odgovore na pitanja, rekao sam raščlanjeno, te ga iz bekhenda opaučio po ustima, premda sam tada već znao da ionako nema smisla ići dalje. Iz bekhenda sam – nasledio sam patuljastu ruku jednog vaskularnog hirurga, sa kratkim no filigranskim pristima, što je toliko protivurečilo mom telesnom ustrojstvu – inače veoma voleo da šamaram.
Arpad Kolar

Opet se gledam u ogledalo. Stvarno delujem blesavo u bordo haljini sa dugim rukavima, podignute kose. A tako bih volela da me razume, ili da bar prihvati ono što sam isplanirala sebi za danas. Još jednom mi stegne rame, i odmakne se, ne pogledavši mi lice u ogledalu.
Eva Veronika Kalapoš

„само на острву љубавника звона
може се још ослушнути живот
– отпутуј са мном”
Тиеа Ленерт Могер

„Njeno postojanje dobija na smislu tek nakon što srce, kažu tako slično ljudskom, prestane da kuca, a krv iz grkljana iscuri u šerpu u koju odmah valja sipati i so, pa mešati, dok životinja još krklja i nada se da će već u sledećem trenutku doći neko najjači i sve nas rasterati, uključujući i Tarzana, koji je već pušio moravu, pio rakijicu i mrmljao nešto o svojoj ženi i njenim sestrama, koje su, koliko sam razumeo, dok sam mešao krv za krvavice, imale nameru da rasture taj brak po svaku cenu. „A sve mi govori da treba da je zadržim, da je pokorim“, rekao je pre nego što smo popili još po jednu, dok je svinjino telo brojalo poslednje minute svoje celovitosti.
Vule Žurić

I znaš šta je najgore? To što sam se pomirio sa sudbinom. Ja sam trkač, maratonac, Abebe Bikila, da si moja duša, dao bi mi snage da istrčim i ovu trku, a ti mi predlažeš da sednem i zapalim! Hoćeš da me stignu?
Vojislav Radojković

Moja keva stvarno nije čitava. Ozbiljno mislim da nije čitava. Ne ono kao uvreda: kao keva-retard, keva-moron, nego baš onako, kao iz nekog filma, malo je psycho. Aj, dobro, nije baš ko iz filma, ali jeste kao iz udžbenika za drugi gimnazije. Ima onaj OCD. Profesorka psihologije je rekla, da to imaju oni ljudi od kojih ništa nije zavisilo i ni o čemu nisu mogli sami da odlučuju kad su bili mali, pa su navalili da kontrolišu gluposti.
Vladislava Vojnović

Reč je samo o tome da sam uvek umeo da izvrnem tuđe reči. Za društvo, bilo koje, sigurno bih bio korisniji kao advokat ali sada je već kasno. Druga ostrvska prijateljica, jer vremenom je to postala, odala mi je da mi za dlaku promiče život. Bliži mi se sudnji dan i te večeri su joj se u očima skupile suze, kada se šćućurila kraj mene sa parčencetom kanapa kojim će mi ponovo, nakon što sam jeo, povezati zglob.
Atila Balaž

Onome ko se nalazi unutar događaja, tome se sav njegov dotadašnji život, od prve, sasvim beznačajne uspomene pa do one poslednje koja se više neće nastaviti, možda čak ni do tačke na kraju ove rečenice, ne ukazuje u formi čulnog iskustva, već u obliku nečega što se preživljava čitavim telesnim bićem.
Janoš Geci

ko je ukrao raskoš sa neba i doneo ga ovde
da zakrili padinu brda
koje smo nazvali ostrvo

Marija Šimoković

Zavijanje sirena ambulantnog vozila začulo se nakon dvadesetak minuta. S radošću sam skočio iz fotelje i prišao prozoru, ali, na moje iznenađenje, na travnjaku nije bilo ni čoveka ni psa. Ne znam zašto sam se uspaničio. Hitro sam navukao plastične papuče i istrčao iz kuće. Bacio sam se na travnjak, otprilike na ono isto mesto gde je do malopre ležao čovek. Raširio sam ruke i zario lice u travu osluškujući laku škripu guma sanitetskog vozila koje se zaustavilo ispred kapije.”
Zvonko Karanović

Profesor biologije mi je rekao da se moj plac nalazi iznad nalazišta neke rude koja zrači toplotu i radijaciju, pa se zato sneg topi. Njegov pogled je bio zloban. Mladići su raščišćavali puteve, devojke su kuvale čajeve, ja sam ponovo brinuo da li sam isti kao drugi ljudi. Možda se drugi ne pitaju svakog jutra kako da sakriju i zakamufliraju dugački rep prekriven krljuštima...”
Vladan Matijević

Ujutro kad je ustala nije bilo više ni mornara ni psa. Mora da sam sanjala, rekla je, i samo odmahnula rukom. Ali njena put je bila mirna, a sunce je već nekako izašlo. Ko nas je pretvorio u ovo što smo sada? Ko smo mi uopšte sa svim obličjima?
Marija Šimoković

„Gregori mi je pričao da se rodio sa zakržljalom kožicom među prstima i da je odvajkada bio zaljubljenik u delfine svilenkaste kože. Još od ranog detinjstva, kada ih je samo na slikama viđao, obožavao je ove legendarno inteligentne, čoveku u mnogim slučajevima neobjašnjivo privržene, po ljude tek retko kad opasne vodene sisare, sposobne da iznenada žestokom ljubavlju planu prema čoveku.”
Atila Balaž

„GRRRR...GRRRRRRR...Poganica u meni ključa... Nevestinski miris...IŠ...IŠ...IŠ...IŠ... Glogov trnak bio ti konak... Cvili u meni ostrvo...Ustuk u kamen...”
Katalin Ladik

Slušao sam tišinu sve do jutra, ponekad sovu ušaru i skvičanje mladih svinja. Verovao sam da pesma rečne vile govori o lepim ženama, o njihovoj podatnosti, opijen maštanjima neumorno sam masturbirao. Više me nije opominjala nesrećna sudbina čika Atanasija kojeg su mrtvog našli u čamcu sa glavom u vodi.
Vladan Matijević

Žirovi su padali na zemlju i travu proizvodeći tak, paf, bup, kratke odsečne brzoumiruće zvuke. Svinje su se poput razmaženih kućnih ljubimaca mrzovoljno šetale oko stabala. Nisu bile gladne. Posegnuo sam za braon šećerom iz činije.
Zvonko Karanović

„Sredinom septembra su kiše prestale. Devojke su obukle kratke majice i šorciće i izašle na ulicu. Septembar je uveliko glumio april. Onda su čitav Balkan okupirale dotad neviđene crne bubamare”
Vladan Matijević

„Na ovom ostrvu više nema godišnjih mena, vazda je žega , ovo je presahlo morsko dno, i nebeski svod je od ispucalog blata. Osećam da mi se sva vlaga povlači, nisam više ona sočna ljubavnica, koju si onomad grlio, sad sam u dobi svoje matere: AUM! AUM! AUM! Sad se pretvaram u ponornicu, postajem pupak sveta, da te mogu svuda povesti, kudgod poželiš, jer svaki potok ima cipelice skrivalice, moje cu crvene boje i oglašavaju se zvucima citre!”
Katalin Ladik

„bose noge u kontralajtu liče na one ispod stola poslednje večere
one su možda jedine opipljive
zato je hamvaš bio ljubomoran
šta ako ustvari ne postojimo
pitam”
Marija Šimoković

Susret – neznano koji po redu – paralelnih pripovesti pre doručka, jedan uklopljenik gleda u prepelicu, drugi se upiljio u monitor kompjutera, sinoć se u Berlinu neki par kresnuo u metrou, sa orahovih stabala u dvorištu padaju orasi, sa svakog stabla drugačije. Sa jednog, punog okruglih plodova, oni se stropoštavaju, sa drugog padaju s praskom, odavde se čuje njihovo praskanje, odande zveket, čegrt i lupkanje.
Janoš Geci

„Knjige nisam čitao, ne zato što ih nisam voleo već zato što bi me zabolela glava kad god bih se zamislio. Ne može se čitati bez razmišljanja, toliko svako zna. Niko iz porodice nije imao te probleme. Kažu da je to posledica mog pada s oraha; u devetoj godini sam s visine od tri metra pao ravno na glavu.”
Zvonko Karanović

Karl je ispalio nekoliko glupih šala, pa se oglasio ovako:
Sada kada sam iznova ovde, u ovoj glibavoj zemlji, u ovoj kaljuzi, ne želim ništa drugo već samo da se dobro osećam!
Znači počinje iznova svoju staru priču, pomislih dojađeno. Međutim, moja je supruga tada mrkogledo, ne trepnuvši, izjavila da nije svejedno sa kim čovek živi u jednoj kužnoj zemlji. Potom je važno pogledala na mene.
Arpad Nađ Abonji

Празан ходник, испрва сасвим прав
попут лавиринта, потом нагло скреће
удесно, у библиотеци је мрачно

Atila Jas

Можда никада није требало пустити,
да се ствари лагано, правећи се важне,
једна на другу надовежу.

Ana Terek

У богатом и разноврсном спектру дефинисања и самодефинисања руске културе, увек се инсистирало на извесним бинарним крајностима (икона и секира Билингтона) које су се отварале ка бескрају, и на крају уливале једна у другу. Рекли бисмо да савремена Русија управо живи тај благословени тренутак освешћености и луцидности.”
Драгиња Рамадански

„Moji strahovi: bezbrojni.
Pazim na red. Ne bacam opuške. Ne idem da uriniram bez pitanja. Ne škrabam po sveže okrečenom zidu. Ne serem pored čučavca. Koračam u stroju. Ja imam moć. I gospodari svemira.
Jedem brzo. Usput mi cure bale. Nema veze. Naravno. Supa mi je vrela. Dlanovi suvi. Nokti prljavi.”
Čaba Segi

Од читаоца-преводиоца се очекује да распозна потенцијалност овог не толико архаичног колико ексклузивног глаголског облика, његову специфичну итеративну модалност (десило се, дешава се, још ће десити), и да се удуби у арију неодгонетљивог и уједно високооднегованог мишљења о смрти, које по неком чудном фонетско-фоничком аутоматизму призива и упитну речцу ли и заменицу ја. Радичевићевски пласирана поетема млидијах заправо је једна од најдрагоценијих речи у српској поезији, која се од тада и не може изговорити без спомена на њеног аутора. Заглавни глагол у том смислу може значити, и значи, мислити смрт, у њеном најтешњем загрљају, што и јесте највиши подвиг људске рефлексије.
Драгиња Рамадански

Taksi je skrenuo na put koji vodi ka stanici. Sučelice se dobro videla ukrašena zgrada stanice.
Na kraju smo uspeli da stignemo voz koji je upravo polazio. Kako je kompozicija lagano krenula, te sve više ubrzavajući napustila Salcburg, ja sam osetio da iza mene nije ostao samo grad, već i nešto drugo.

Arpad Nađ Abonji

Ja ponekad pomišljam, da sam napisao sve što sam napisao samo zato što nisam siguran, koje to prvo lica, koje piše. Jer kada me neko upita za neki lik iz neke moje knjige, ili kada kritičari i čitaoci navedu i neko mesto iz mojih romana, ja bih mogao ruku da dam, da to nisam ja napisao, nisam ja rekao. Čini mi se da sam mnoge svoje priče i romane napisao da bih zapravo pokušao da sakrijem onoga koji to iz mene govori.
David Albahari

Možda je moj sarkazam neodmeren i grub, ali barem ovde pred sobom mogu to da kažem, jer zaista imam ponekad potrebu da primetim da je Gerhard bio uspešan u pisanju romana baš kao i u pravljenju dece te iz toga proisteklih sudskih procesa za alimentaciju. Koliko mu ponekad zavidim na neizmernom talentu što se tiče pisanja, toliko mi ga je i žao što se tiče njegovog intimnog života. Imam utisak da je tu iz jedne tragedije, od jednog do tri čina, bez pauze dospevao u sledeću. Možda se njegov talenat hranio tim mnoštvom nasukanih brakova? Tim mnoštvom usputnih obožavateljki?
Oto Horvat

Dok sam čekao tražio sam jedan moj stari tekst, pošto mi je u međuvremenu palo na pamet da je Gerhard jednom, još za vreme mojih isprobavanja literarnih mi krila, pročitavši jednu moju za eksperiment smatranu novelu, napravio čudnu primedbu. Još i danas čujem njegov hrapavi glas i vidim kako se u žutom sakou okreće ka meni i kaže: Hans, ti neguješ mimoznu književnost! Moram da priznam da sam maltene reagovao sa osetljivošću pisaca-početnika, no potom sam se ugrizao za jezik.”
Arpad Nađ Abonji

„No ipak
Postoji
I izdužena crna sjenka nekoga
Ko je to tada bio u vrtu
Kako ga nismo vidjeli
Zašto smo se osjećali onoliko sami”
Snežana Bukal

„Илустратор српског превода Пацоловца (издање радионице Кањишки круг, Кањижа, 1998), сликар Агоштон Лорант, који од тада континуирано растe и сазрева као оригиналан и препознатљив стваралац, превео је музикалну, формалну и смисаону лајтмотивику поеме у домен ликовности, откривши за себе њену шифровану доминанту. Учинио је то преко стилског комплекса сецесије, који је и иначе утицао на његов рани опус и који је уједно обележио ликовни израз руског Сребрног века.”
Драгиња Рамадански

„Delo U potrazi za figurama je jedan deo projekta „Makropolj“ koji je plasirala „zEtna“. Započet je još 2003.godine knjigom Citadela.doc. Tekstovi se publikuju od 1999.godine u digitalnom prostoru portala „zEtna“. Ovom, za sada drugom knjigom, nastavlja se ostvarenje osnovne zamisli Ištvana Besedeša iz koje je projekat iznedren: da se bude posrednik između mađarske, srpske i hrvatske književnosti i kulture, među kojima postoje čvrste veze realno uslovljene (geografski i socijalno).”
Andrea Beata Bicok

С терасе мрачне жута кућа
и данас кошмарно те прогони
Уха се машаш да л' смо цели
у твом се уздаху бритва кисели

Тибор Залан

mreža pukotina
sloboda mog progonstva
dragocenija je od jeftine
parodije zavičaja

Peter Božik

to klupko zamršenih niti,
za ime boga, ako ga neko negde
pronađe, neka se nauživa u njemu, kao što sam i ja
uživala od prvog do poslednjeg trena

Noemi Laslo

Drezden, zahvalni bedroom,
ispario u dim, mada je sve počelo kao običan peting,
to s vatrom. na srcu Drezdena obesnog baroknog doba
ruine.

Tamaš Korpa

reč sam, reč je i pesma,
plamen, nebo, hirovitost.
reč je i to kako istrpiš
i ne misliš više na ishod

Eva Farkaš Velman

ni ne
urlaju, njihove grive su nepomične,
klonulim pogledom bi da prate svaki papin pokret
kada bi samo mogli: posmatraju ih jedino kipovi,
razilaze se, uredno se postrojavaju u čopore

Balaž Seleši

Možda je to lopta tamo, pod pazuhom,
stiže iz igre, koju je izgubio,
ili iz rata: to je topovska kugla, možda ga je pogodila,
i promenila mu, kao naredba, život.

Ištvan Besedeš

Sedim na rudi muškog bicikla dok tata vozi kolskim putem, od Sente do Bogaraša. Tata je mlad i mišićav, a ja imam pet ili šest godina. Tatina kosa mi dodiruje lice, bicikl vrluda po dubokoj, mekoj prašini, vrućina je, zujkaju muve, letuckaju pčele. Ne slutim da sam u nekoj budućoj prozi, nemarna spram sijaset pojedinosti.
Draginja Ramadanski

Čak i sada, kada zatvori oči, može da prizove sliku duplih zastakljenih vrata, kroz koja se probija dnevna svetlost; isto kao onog jutra kada je prvi put napuštala sobu: nepomičan sunčev disk, opervažen belo ofarbanim dovratkom, u mnogostrukim velovima prašine, dok celo predsoblje, bez obzira na izlizane bordo i žućkaste pločice, blješti anđeoskim sjajem.
Sibelan Forester


Ištvan Sajko

Kroz tri meseca nije ga bilo više među živima. Nezebao je, lekar iz susednog doma zdravlja nije to uzeo za ozbiljno, već ga je poslao kući da pije čajeve. Dobio je upalu pluća, i kad su stigli do antibiotika, već mu nije bilo pomoći. Odvežen je kolima hitne pomoći u kamenički sanatorijum. Nakon biopsije grla znao je da više nikada neće moći da peva. Teško mi je što moram da kažem da je prava sreća što nije dugo živeo sa tim saznanjem.
Emeše Rajšli

Krojačica mi je uzela meru oko struka i od struka do dole, pri čemu sam se ja prvo isprsila i uvukla stomak, a potom, raširivši noge i zaustavivši disanje, osetila hladnoću metalnog naprstka. Gaćice su bile nabrane i preduboke, tako da mi se uvek nešto motalo između nogu.
Draginja Ramadanski

O zašto sam ostala, ostavljena tako daleko od svih mojih, od svih rođaka, od Rostova gde još imam rodbinu i razumevanje? Čitam i razmišljam, ne govorim mnogo lekarima, čak ni mladom Dr. Lukiću, koji sve reči razume ali ništa iz smisla. Zašto nema takvog lekara kao što je Čehov bio!
Sibelan Forester

Ali miris Dunava koji sa dve strane zapljuskuje poluostrvo ostao je onaj stari, baš kao i ovdašnji duh mesta, koji se opire gradu, ostajući nepromenjen. Od Mornarske ulice na pet minuta biciklom, a od kuće ne više od petnaest... Ako se negde ne bih zadržala na partiji karata, ovde sam redovno provodila popodneva, da bih tek pri povratku svratila kod bake na užinu, više zbog alibija. Tu smo išli i na žurke, u ribarsku kućicu roditelja mog školskog druga ukrašenu plej-boj zečicama.
Emeše Rajšli


„Nadolazeća jeza. Dodir anđela. Usamljenost robota. Grabeći ulicom Cara Dušana ka jevrejskom groblju, odjednom sam iskoračio iz sebe. Naspram mene robot-anđeo vrhunske tehnologije, žmirka u omeđeni prostor od betona, stakla i čelika. “Ti si ja?” uzdahnuh. “Da” promrmlja on. “Dođi, naučiću te da lebdiš” rekao je, sa nekoliko disko-tableta na titanijum-oksidnom dlanu.”
Kalman Jodal

„Tek je p
očinjala duga noć u kojoj će mu se sušiti koža, otpadati krljušti u samrtnoj borbi i u njemu narastati nagon da se vrati u bazen sa smrdljivom gustom vodom, onaj isti koji ga je početkom noći nagonio da iskoči iz bazena. Mučio se, a da je mogao sanjao bi neku veliku vodu punu svežih algi nabujalih od sunca, oblake mušica nad vodom, meke plićake i trave u koje će položiti ikru.„
Boško Kr
stić

Sutrašnjica je isto povela razgovor
da pesništvo
više nije obavezno. Strepnja je
okoštalošću ublažena. Pre prve
rečenice nema ničeg.”
Pal Bender

„Mnoga sputana ljudska beštija
na povodcu živi, cima.
Bojim se da ti prija
dok se odmaraš među njima,
moj Gospode!”
Janoš Siveri


„Ta bjelina nema kraja. Po njoj misli idu kao transibirski vlak u vedroj noći. U njoj se može pisati na bilo kojem jeziku, a napisano je bistro kao i sama misao i donosi nekakvo olakšanje. Slično je pričanju priča kojima se uspavljujem svake noći od kada znam za sebe. Čak i prije no što su me naučili da pišem. Slovima me naučila mama, jednog ljeta u Selcu, napisala ih je na oblucima, slagale smo riječi, nije mi bilo dosta slova, moje uho čulo je i ona za koja su se smijali i rekli da ne postoje. Ali to je druga priča.”
Snežana Bukal


„Onda život opet preuzima režiju u svoje ruke i Eliza Gerner upoznaje Milana Arka, kompozitora, inovatora, naučnika, diplomatu – i počinje sa njim da „deli hleb i so.“
Nižu se diplomatski prijemi, susreti sa državnicima, kraljevima i kraljicama, ali Eliza Gerner neprestano nadovezuje i nisku glumačkih uloga.
Život kao bajka!?”
Zdenka Feđver


„ako te upije
srebro svevida
istražuj naličje nevidelice
– ako te oblije rumenilo stida
potvrdiće smrt našminkano lice”
Karolj D. Bal
a

„Taj veliki sto, koji beše viđen nešto poviše od delte
Rone, od Sen-Meri de la Mera, u Langedoku, gde po vasceli dan lebdeše oni na vodi plavoj nedaleko od blistavih kupa soli – ova me geometrija zanima, ova blistava, božanska geometrija, pominjaše mlađi Habonji – nedaleko od ponija boje krede i sveta klonulih, klonutijih nego što je to mlađi Habonji očekivao, ružičastih flaminga, taj veliki sto držahu tek dva uzajamno leđima spojena crva. Nisu stenjali, naprotiv, pošto Atlasi, a ni druge mramorne karijatide ne stenju.”
Oto Tolnai


„isključen iz vrev
e bilo kojeg dana
traga / prebira po grobnici isluženih stvari / broji tufne otpalog danca / domišlja grimiz emalja”
Draginja Ramadanski


„Негде средином ш
ездесетих година, у стану брачног пара уметника Богданке и Дејана Познановића, запазила сам књигу провидних, пластичних страница. Постојала је у једном једином примерку, више се не сећам имена аутора. У то време ме је веома заокупљала мистерија огледала и одраза, и ова књига провидних листова пробудила је у мени давну, чежњиву успомену, још из педесетих година: тада сам, наиме, и сама желела да будем невидљива, гипког, ваздушастог, мишићавог тела, као помахнитала кошава, да загудим дуж прозора и ограда приземних кућа вијугаве Словачке улице, у коју смо се чак два пута досељавали.”
Каталин Лади
к

„Ne znam zašto s
am uopšte i pitao za nju; ta knjiga me ni­ma­lo nije zanimala. Uostalom, još je imam. Valj­da sam na­meravao egoistično da udovoljim taštini pot­vrđujući vred­nost imetka, iako nisam bio si­gu­ran šta bih s tim i takvim saznanjem. Da je ponudim?”
Laura Barna


„Svet nije posedovao ritam, sve je dolazilo tek tako, nastupivši, navrevši, hrupivši iz ničega, za izricanje smisla nedostajalo je sazvučje, kompozicija se nekako spoticala, batrgala, nesposobna da samu sebe osmisli, da bi se na kraju provalila kao onaj limeni lavor...”
Cobor Mihalji

„...na dnu crnih bara u dubokim rupama prljavom vodom spirale svilene kocke koje će s prvim prolećnim suncem žuto blesnuti kao svetla nekog podzemnog sveta silom zatrpanog debelim asfaltom. Radnici će onda lenjo krpiti te rupe novim slojevima, premazivati im neravne ivice rastopljenim bitumenom i tako, pokušavajući da ih skriju, zapravo obeležavati zatvorene prolaze u stari zatrpani svet.”
Boško Krstić


„Svetlosni impulsi su se ukočili, kruna celtisa je usisavala mlazeve fotona bez zaprečavanja, puštajući ih da slobodno, poput buktinja, osvetljavaju uvećane prizore. Konj trgne pajvan, zakorači unatrag, i kao da je uzda omotana oko bođoša zapravo uže velikog zvona sa hrama Svetog Trojstva, oglasi se zvonjava, ali mnogo dubljim brujem, negoli pre deset godina, i golubovi pretrnuše od te neobične jeke, i kao jedan bi se vinuli uvis da ih pramenje svetlosti nije okovalo uz raspevani žutu svilu šetališta. Kašičica za sladoled se premetnu preko oznojanog ruba zdelice, ali usled zvonjave niko nije čuo tupi zvuk njenog pada na sto, na šta i ona jače zatitra u ritmu zvona na obloj osovini drške, izručivši na stolnjak vanilu i jagodu slivenu ujedno.”
Cobor Mihalji


Zar ima išta mudrije –
Neg ćuteći, usred tmuše

Natalija Krandijevskaja

„Ovde, u Vitlejemu, kamile su oduvek bile velika retkost, a pogotovo čisti albinosi, i devojka, u čijoj je kući živela bela kamila, mogla je, kako govoraše bezumni starac Urija, mirno da ide na spavanje, izjutra bi pod svojim pokrivačem vazda nalazila drugog goniča, koji bi nečujno ležao i oduvavao zrnca peska sa njenog vlažnog čela.”
Jevgenij Šifers

Upisati se u istoriju bolesti – i to je nešto.
Sudbina nije kriva već dvolična: niže pojasa
uspostavlja ne odveć vešto
Sirena tobožnje mostove spasa.

Julija Skorodumova

„Princezа Mordizon je imala izrazito kose oči. Govorili su da liče na tatarske, tako bademaste, sa ponešto gušćim obrvama od evropskog standarda. Kad bi se Dregan Velđi duboko zagledao u njih, bilo mu je jasno da u krilu drži, umotanu u svilenu maramu, majušnu tatarsku ženicu.”
Joža Marta

Poput slonice rida ili rađa
Na ratište ispraća kao devojka
Ispred tenkova što u optici lebdi
Voshodeći kao vazduh na nebesi

Jelena Fanajlova

„Smračivalo se. Posvuda je bila tišina. Ni meni ni bratu nije se pričalo, a nismo znali šta bismo dalje. Mogli smo, naravno, da uključimo svetlo, ali to bi nepovratno značilo kraj dana.
I tad začusmo nečije disanje. Činilo se, tik uz nas, mada je očito podalje neko disao.”
Asar Epelj

Osloni se na desnu ruku, savij u kolenu
nogu, lezi u travu s jasnom namerom
da od tebe do reke bude pola pogleda

Vera Pavlova

„To je bio moj zadatak:
da očistim površinu da bi se videlo dno.”
Oto Horvat

„Ničiji to nije glas, ljudsko telo zimi, u ovakvom predelu emituje govor kroz drhtanje i to može biti zbunjujuće i fizički teško, upravo onako kako bi se mogao zamisliti Svet ili neki njegov deo bez ljubavi, bez slika i bez vina.”
Radivoj Šajtinac

„Потражимо пре онда другу стазу. Могла би то бити и мржња, али овако ни корак нећемо ступити напред. Можда би се већ страх показао одговарајућим, јер попут сенке следи сваки трен нашег бића, као гласник бивших и садашњих губитака, као подсетник – и упозоравајући попут плутаче у мору.”
Петер Шинковић

„Opet sam ovde nakratko
i ćutim pored Tise.
Niz nogu kljastu mrtvog mosta vise
i ližu skelet druma magle.”
Lajoš Turzo

„Jadnik je. On je spisatelj, kažu lokalne novine Trešnjevke, ne bez ironije. Razmetljivac. Živi na grbači dve žene. Već mu je trideseta, ali budimo realni. Detinjstvo nas zove, mladost, zajednički ispijene flaše viskija. To je naš Berivoj, sećate ga se, gurnut u izbor kojem se nije mogao odupreti. Jebeš proklete umetnike. Berivoj čija je žena kažu abortirala sve njegove sinove, još se nije otarasio proklete navike da žmirka očima, tim očima je progutao mnoge knjige i poprimio nekakvu gušavost, kao da su se knjige zaglavile u vratu. Berivoj u sabijenoj televizijskoj emisiji Operetna, predgovor književnosti, na raspolaganju ima trideset sekundi. Operetna se emituje rano, to malo ostrvo koje je Berivoj zadobio nije promaklo gostioničaru koji, naglas smejući se, naručuje pivo za Berivoja i otresa pivsku penu krpom, do krajnjih žila napeto: Kuća časti.”
Leila Samarrai

„I have visited four times
in five days, bridging you
to see my lover, temporarily in Maryland.”
Sibelan Forrester

„„воздух, парящий облаком слитным
скрытый в парах зефира
воздух под вечер в сахарных бликах
в сахарных бликах ветра ”
Sveta Litvak

„gore
izgleda sa severa
dolazi oluja
biće kiše
nadam se
da malo odahnemo”
Dušan Gojkov

„Люблю народные инструменты,
игру на недрах, на пианоле,
что слегка подмяукнет ретро.
Где моя внутренная Магнолия?”
Татяна Щербина

„Из осеннего неба свисток –
И летит паровоз на восток
По полям, как ладонь, заскорузлым.”
Мария Игнатьева

„Я видел беличью беготню
– или драку? –
на сером стволе столетней пинии.”
Nikolaj Bajtov

„Dok vešto kormilom snuje,
ni zbog koga ne zastajkuje,
ne baca pojas za spas,
utopljenika sustiže glas:
Samoubica želi potonuće
i žmuri na svoje plivačko pregnuće
i šampionski soj.
Zato zar splav da stane moj!”
Ištvan Besedeš

„Razmišljati na »filozofski« način, uopšte ne znači izražavati svoje – već nečije tuđe, moguće, misli, sa kojima ja kao autor uopšte nisam dužan da se poistovetim. To misli i govori u meni neko drugi. Otuda i pojava lika – nosioca datog razmišljanja, koje ja ne osećam u potpunosti kao svoje.”
Mihail Epštein

„To su, dakle, ti omaknuti, neopevani, na nas nasukani parčići kulture, koji nas presreću u komatoznim, graničnim stanjima, u bolnicama, ubožnicama, kupatilima, javnim govornicama, zajedničkim stanovima i dvorištima, u suočavanjima sa telom i njegovom trošnošću. Bolest epohe kao stupor, atrofija, zabezeknutost nad neprovodljivošću nerava do mišića, nad svim tim zaprečenim korespondencijama života i kulture, namere i učinka.”
Draginja Ramadanski

„C нег прошелестел.
Не видать дорог.
Жизнь моя пробел,
Поле между строк.”
Мария Игнатьева

„Ovo je još čisto jutro koje posmatram
sa tobom. Belu geometriju što je tokom noći
promenila grad.”
Oto Horvat

„čistoj sredini pisma možemo dati bilo koje ime: „fon”, „okruženje”, „pauza”, „vanznakovna sredina”, „čisti bitak”, „belina”, „praznina”, „polje”, „bezimeno”...Ali ni jedan od ovih znakova neće odgovarati svom označenom, jer označeno čini označavanje mogućim samo pri datim uslovima, ostajući pri tome izvan granica znaka. Ovo označeno se manifestuje kao t.j. čisto polje, koje okružuje svaki poseban znak i tekst u celini.”
Mihail Epštejn

„U prilici smo da postanemo svedoci kako vlat po vlat, poput sretnog čoveka , ili odjednom, kao bog (Vörösmarty ) – osedi zemlja...
Šta nam to pripoveda, šta znači netom osedeli travnjak?
I kako se doima bela travka na beloj stranici  knjige? Šta to prekriva, šta  pokriva? Za  predočavanje tog dešavanja  da li su dovoljne nijanse sivila? Nosi li ono u sebi  i nešto nevidljivo?
Kakva li se to igra odigrava ispred bezbojnih kulisa?”

Bela trava – poziv


„Вот и весна.
И пусть кругом ещё снег и лёд.
Все равно асфальт под ледяной корой богатством весен-
него солнца уже блестит.”
Фаина Гримберг

„„Jeti”, – pomislih, ali nisam pogodio: iz oblaka se promoliše rogovi. Kako sam po vaspitanju materijalista, nisam bio spreman za ovaj susret, ali priznajući neizbežnost očevidnog, učinio sam korak ka polaganju računa. Rogovi se takođe približiše, otkrivši pogledu zdepasto telo kozoroga koga su kod Žila Verna, sećam se, zvali muflon.”
Aleksandar Genis

„Jedan jezik plus jedan život.
Znače li onda dva jezika dva života?”
Oto Horvat

„ Crno je prekid i trajni odlazak, belo je nestanak, i večito lutanje. ”
Predrag Crnković

„njišu se u ritmu,
pomeraju oblake sa neba”
Aleksandar Šaranac

„Razlika između stvarnog i nestvarnog nekada je tako zanemarljiva, da je Judita Šalgo svojevremeno postavila ključno pitanje: da li postoji život. Baveći se svih ovih godina piscima na jedan poseban, nevidljiv, način, i sama se često pitam. Znam samo da pisci, češće nego ostali ljudi čine suprotno od onoga što se od njih očekuje.”
Draginja Ramadanski

Deda je izvukao odnekud svoju staru harmoniku i sve nas podučava hvatovima. Baba osim rezanaca sa mlevenim rogačima pravi i golubiju supu. Ja više ne perem zube, nemam svoju čašu. Nas četiri spavamo u bračnom krevetu. Baba spava sa Nikom, a deda se zviždućući premestio u kuhinju, u prostrane jasle, kod kvočaka, pod kožuh.
Draginja Ramadanski

Pozdrav from Novi Sad! (?) Puno uživamo u našoj plovidbi Dunavom, mada bih želela da nas odnese bliže mestu gde si ti! Moj muž Džef kaže da je Budimpešta najlepši grad na svetu, a ja, opet, želim da vidim Beograd. Mama te isto pozdravlja! (Naterala me da obećam da ću ti pisati kad stignemo ovamo).
Sibelan Forester

Dobijala je na tomove ručno pisanih knjiga stihova. A u vreme katoličkog Uskrsa u ranu zoru vazda je pohodio izvesni polivač. Sa svakog putovanja primala je razglednice. Prvo su to bile fotografije sa morskim pejzažima, a kasnije čitave serije posvećene svetskim operskim kućama. Potpisane programske sveske. Za svaki Božić, po pravilu – čestitka sa anđelčićima. I bezbroj pozivnica, za svaki koncert. A na samom kraju – čitulja. Ona je bila princeza koja je to zauvek i ostala.
Emeše Rajšli

„U srebru nam se spajaju lica.
U pahuljama – krljušti.”
Katalin Ladik


„Razveo sam se pre pet-šest minuta. Ne gledaj me čudno, ne grizi svoju šaku, anđele, jer više nisam svestan ni minuta a kamoli datuma. Nije to nešto što baš treba da mi se ureže u sećanje. Ne žalim se, imao sam skladan brak, bez dece. Tašta je dobro plela, a ja imao sam štampariju i prodavnicu poklončića. No, jednog dana, a sve između je bio savršen sklad, razgovor u kući je zamro. Svako na svoju stranu zida prigrabio je svoje parče i grejao vlastite ruke. Oči moje tašte pale su na goblen i tu se zauvek zaustavile. Kafu sa ženom više nisam pio, a o ručku i večeri neću ni da govorim...”
Leila Samarrai

„Što se tiče metoda, ovo je jedno, samo po sebi plemenito doba. Doba mrava-čuvara kome je da bi mogao da obavi svoj zadatak morala da izraste tolika glava, da zauzevši svoje mesto potpuno zatvori ulaz u mravinjak. Sve mu je teže da se pokreće, a njegova braća koja se vraćaju kući primorana su da kucaju na njegovu ogromnu lobanju. Zar nije užasno što najveće lobanje jednog društva stoje na porti?”
Ištvan Besedeš


Alajoša Ridega je opčinila ta reč, firnajz, i kao da mu je cunami izbacio iz svesti celo detinjstvo, uzalud se trudio da ga iznova sistematizuje; dok se gegao Apatinskim putem koji je vodio između hotela Lovački rog i Mađarske građanske kasine, i pokušavao da utvrdi kako je git dospeo u središte njegovih misli, već je stigao i do raskršća. Ovu blještavu i prometnu raskrsnicu niko osim njega nije zvao raskršćem, ali je za Alajoša to bila prava reč: desno je vodio put do groblja Svetog Roka, levo pak do starog pravoslavnog groblja.
Cobor Mihalji

„Stari asfalter Mešter gledao je u jutarnjoj izmaglici mutne tornjeve Šapate. Pucketala je vatra u crnom kazanu za topljenje bitumena, a pred njim se prostirao daleko, sve do ivice magle, lepo složeni kolovoz od žute klinker opeke. Na levo koleno već je privezao zaštitno jastuče presvučeno kožom, da ga štiti od vrelog crnog asfalta koji će klečeći ravnomerno tanjiti drvenim ravnalom po glatkom klinkeru.”
Boško Krstić

„Kako otkuca srce, tako se oku prividi. Tren, što ga bezobalno prepliva u zvonjavu uronjeni poj klinker-opeka, beše utisnuo svoj nepokret u mrežnjaču Alajoša Ridega, da bi, svih ovih godina, u svoj raskoši detalja, bio prizivan u njegova neumitna snoviđenja. Alajoš Rideg beše muzičar, a pomalo, kako je mislio o sebi, i kompozitor, ali su mu se utisci i pored svega uvek urezivali u obliku slika, i od njih bi komponovao panoramske prizore a ne muzička dela. Pa i nije živeo u nekom simfonijskom vremenu; ako bi muzičkim jezikom trebalo da opiše sopstveno doba, ne bi mu palo na pamet ništa pogodnije od rapsodije.”
Cobor Mihalji

Radnici će onda lenjo krpiti te rupe novim slojevima, premazivati im neravne ivice rastopljenim bitumenom i tako, pokušavajući da ih skriju, zapravo obeležavati zatvorene prolaze u stari zatrpani svet.”
Boško Krstić

Bilo bi najuputnije pomno razgledati ove stare razglednice uveličane do plakatskog formata, na kojima se već odavno ništa ne menja; ma koliko puta iznova štampali te negda objektivom zaustavljene prizore, na njima se prošlost pojavljuje sa svejednako alarmantnom nepromenljivošću. Ovi što posedaše, međutim, usmeriše svoju pažnju na tihanu vrevu malovaroškog šetališta, sa uglačanim, i leti i zimi, klizavim pločnikom.”
Cobor Mihalji


„I've always loved the word Translucent,
its gently shuttling ray.
It doesn't promise clarity
but that, even where the eye can't penetrate,
you can thread reason through it.”
Sibelan Forrester

„Musavim rukavom košulje obrisav paru,
uvrebaj kroz vlažno prozorsko okno –
jedinu priliku u oskudnom
nizu izgleda.„
Arpad Kolar

„Nek ti se srce ne plaši
nevidljivog čuvara ljubve.”
Zoltan Siđi

„Rodjena sam kao veoma mlada. Tačno na vreme da vidim kako moje ime ispisuju na snegu. Tada sam se po prvi put smrzla. I poželela da se istopim.”
Zoran Ćirić

„Верник зна да га Бог види било где да се налази , било да је у мраку, било заклоњен у згради; од њега нема скривања. Не види га Бог само физички, него види и његове најскривеније мисли. Па ипак, када такав верник уђе у цркву са стакленим кровом, како се осећа?”
Сава Бабић

„Imali smo jednu sobicu u kojoj sam čitao, voleo sam da se krijem od ljudi. Tako sam naišao i na jednu staru, pohabanu veronauku. Tamo sam prvi put čitao o Isusu. U toj istoj fioci bile su i nekakve naočari za sunce. Katehizis sam čitao samo sa ovim naočarima na nosu, jer mi je versko štivo tako delovalo još ajanstvenije i mističnije.”
Jožef Bogdan

„Леночкина соба је светла, лепа и весела. Леночка је дивна. Нико нема, нити је имао, нити може да има такво дете. Серафима Александровна, Леночкина мама, сигурна је у то. Леночкине очи су црне и крупне, образи румени, усне као рођене за пољупце и смех.”
Фјодор Сологуб

„Glavna korist od čitanja velikih književnika nema veze sa književnošću. Ona nije povezana ni sa posebnošću njihovog stila, pa čak ni sa vaspitavanjem naših osećanja. Čitanje dobrih knjiga korisno je pre svega stoga, što nas sprečava da budemo „istinski savremeni ljudi”. Jer, biti „istinski savremen” znači osuditi sebe na poslednju predrasudu; kao kad potrošite poslednji novac na najmoderniji šešir, i time sebe osudite na staromodnost.”
Gilbert Keith Chesterton

Nisam žetelica, proročica, naučnica, čarobnica –
ali u mene je tronoška-mladica
zabibana mladica nad glibom..

Irina Mašinska

„Jedino dostojno zanimanje za ženu jeste – da voli Hercbrudera. Na svetu po svoj prilici postoje i drugi muškarci, ali ja ih nikada nisam videla. Kako sam došla na ideju o toj jedinstvenosti, neka ostane tajna. Verovatno na svetu postoje i druge žene. One možda umeju čak i da hodaju kao muškarci, mada mi je Hercbruder objasnio da je to strašna mana, kad žena ima noge. Hercbruder kaže da je osnovna razlika između muškarca i žene, što muškarci imaju noge.”
Olga Komarova

Nemirna sam s tobom, kao vlasnica pitbula.
Nad malim selom višeglava sam bura.
Nad mirnim stolom oštrozubi gušter.

Marija Stepanova

„Svet je, tvrdi Rozanov, tek u hrišćanstvu postao gorak, izgubivši svoju slast u poređenju sa neobičnom, duhovnom i moralnom, uzvišenošću Hrista. Otvorila se veoma jasna alternativa: ili ste u svetu ili sa Hristom, pošto su oni nepomirljivi.”
Boris Paramonov

Isključili su mi toplu vodu,
tečnost ljubavi, reči bujicu.
Dođe mi da se izjadam narodu
dok guram u usta maramicu.

Tatjana Ščerbina

„Naručio sam pivo i čekao Pita Tolkina. Meri je uključila radio. Morison je pevao I WOKE UP THIS MORNING / GOT MYSELF A BEER / THE FUTURE IS UNCERTAIN / THE END IS ALWAYS NEAR... Zatim se pojavio Pit, ni sa kim drugim već lično sa guruom, Šaji Babom. On se u stvari zvao dr. Robert Šajnon, ali dobrom delu književne scene je bio guru, nešto poput Džeri Li Luisa sa olovkom, gurua kom sam mogao da ljubim kaubojke bez ikakvog stida. Naravno, on to nikad ne bi dozvolio. Rekao bi verovatno: „Ajde mali, ne brljavi.”
Đuro Stanojević

„Само ми се мали салашарски пас придружио у скитњи, јер било куда да сам лутао по Јужном мору или Јадрану, по Ердељу или Панонији, научио сам да без другара са којим можемо да делимо своју тугу и радост можемо и да лутамо, али не ваља.”
Тибор Вејнер Шењеи

„Godinama je letovao na Ohridu, voleo i divio se manastirima uz njega, kao i samoj vodi koja mu je bila milija i prijatnija od slanog mora. Jezero je bilo njegovo. A tek kada je pročitao knjigu Siniše Stankovića Ohrid i njegov živiu svet , shvatio je da jezero do tog trenutka nije ni video.”
Sava Babić

„Preko livade akvarelne ne gleda više oko dečje. Lovokradica prazni omču. Leluja koža bez očiju na kraju slikovnice. Šapku od lisičjeg repa natući ću na čelo, ogrnuti bundu od nutrije, na noge – dabrove sare ponad kolena, ruke – u kozje jednoprstice. A srce? Čime će ono da se zgreje? Oče!? Srce je to od pleve, šuštavo, sipko. Vlažno od jednog davnog pokisnuća.”
Draginja Ramadanski

„U početku je to više nekakva snuždenost, koja s napredovanjem postaje sve kompaktnija i neprozirnija. Lagani veo naleže na odabranu žrtvu kao sve tegobniji teret, kao da bi da je uguši, što i jeste krajnji cilj nostalgije. Prve vizije suznih akvarela smenjuju se pejzažima u ulju, mrtvim prirodama, portretima sve brojnijih pokojnika. Iz dana u dan potmuli sloj postaje sve deblji, izložba pak sve bogatija, i beznadežno nepreglednija. Čovek baulja pod sopstvenog sećanja, i neprekidno prebira po njima, kao da traži neku malenkost usred gomile đubreta, koja čini opsesivnu svrhu prohuljalog vremena.”
Atila Balaž

„Šta će biti sa letom, šta s nama,
otope li se ptice,
oliže li ih jara sa dalekovoda,
zakatanči li im kljunove,
mlateći ih sveudilj?”
Ištvan Besedeš

„zEtna upravo započinje privatizaciju sfera. Upisujemo pravo na vlasništvo nad kvadratom neba, svakom autoru koji uokviri u tekst, sliku, zvuk – komadić neba iznad nas, slućene/prave njegove pojave, likove njegovih stanovnika itd., i to ubaci u poštansko sanduče zEtna nebo@zetna.org.yu ili nebo@zetna.org, koje je otvoreno za ovu svrhu.
Prva zbirka ličnih nebesa u okruženju ujedno je i eksperiment za uspostavljanje Kraljevstva Ujedinjenih Nebesa. U slučaju uspeha, učesnici stiču državljanstvo-nebesjanstvo kao i putne isprave za lakši prelazak preko nebeskih granica.”
Moderator

„Odskočila sam od tla, kao balerina, istegnutih mišića, pravilno ispružila i zategla stopala i prste, a onda, lebdeći nekoliko stopa u vazduhu, počela sam da pokrećem noge, ali u mestu, unapred, pa unazad, i polako sam lebdela sve više i više.”
Zdenka Feđver

„– гавань небес
кобальта и сиены
ты выскальзываешь на бис
из глубины сцены –”
Ирина Машинска

„Я видел беличью беготню
– или драку? –
на сером стволе столетней пинии.”
Nikolaj Bajtov

„Kupi mi mesa i vina
U ruku tutni putnu kartu, jer
Neću krenuti inače
Pod imenom madam Nina”
Sveta Litvak

„Čak i kompjuter na kome sada pišem ove redove i koji je sposoban da ih zauvek sačuva u svojoj memoriji – ni on, naravno, nije samo mašina za olakšavanje manuelnog rada; to je anđeosko telo koje za mene, umesto mene, obavlja rad moga uma i, iz nesagledivih dubina displeja, saopštava mi njegov rezultat.”
Mihail Epštejn

„Iluzija duševnih šara
Obuzima smrtni prah,
Izmaštana i nestvarna,
Krasi je muzike dah.”
Marija Ignjateva

„Asortiman tih metaforičkih plovila do smisla je povelik: od barke, lađe, jedrilice, do galije, krstarice pa i obične dereglije. Reklo bi se da je voda ovde u milosti pesnika, kao blagotvorna, životodavna stihija, nasuprot peska, kala, mulja, lesa, koji su simbol prolaznosti i smrtnosti.”
Draginja Ramadanski

„Alzas je i mene zapanjio, ali ne suzom, već pomišlju – da rat može biti prolog braka. U stvari, kako nam svedoče mnogobrojne slikarske verzije otmice Sabinjanki, to se već i dogodilo.”
Aleksandar Genis

„Najbоlje je svakо dnevnо se šetati, akо već živite u Sremskоj Kamenici, dоlmоm pоred Dunava. Odnekadašnjeg značajnоg parka kоji i danas gоvоri kakav je biо i kakav bi mоgaо biti, pa između vode Dunava s je dne strane i zelenila s druge. Prоstоr vоde kaо da se kreće i odlazi, nestaje; a prоstоr zelenila je nepоkretan, stabilan, gоtоvо uvek istоvetan.”
Sava Babić

„На мосту
между парами фар
к вертикали пройду парапета...
– Что вы!
Песня моя не допета!..”
Александр Воловик

„Iz dana u dan ista priča: vadi ključ, bes raste, otključava i on nestaje. Samo, gospođica Bistra je postajala sve zamišljenija. I jednog popodneva, dok se spremala da izvadi ključ, odluči da ga ne izvadi, već da pozvoni.”
Biljana Ćućko

„Sećam se jednog divnog jutra, plavetnog i srebrnog, kada sam teška srca prekinuo svoje uobičajeno letnje lenčarenje, natukao šešir, uzeo palicu i stavio u džep šest kreda jarkih boja. Onda sam otišao u kuhinju (koja je, kao i cela kuća, pripadala poštenoj i razumnoj ženi u jednom selu u Saseksu), i upitao gazdaricu ima li pak-papira.”
G. K. Česterton

„„Jeti”, – pomislih, ali nisam pogodio: iz oblaka se promoliše rogovi. Kako sam po vaspitanju materijalista, nisam bio spreman za ovaj susret, ali priznajući neizbežnost očevidnog, učinio sam korak ka polaganju računa. Rogovi se takođe približiše, otkrivši pogledu zdepasto telo kozoroga koga su kod Žila Verna, sećam se, zvali muflon.”
Aleksandar Genis

„A crow alone cries to a crow alone
in a nearby tree –
a few flakes thicken the air.”
James Kates

„У меня улетело белое,
Светлое, улетало, звеня ”
Sveta Litvak

„Бе­ло је чудесност равна живље­њу, рек­ла је, дра­­гоценост при­­сус­тва свих ко­­лора јед­­но­вре­­ме­но, ал' који се си­лом на­д­­мет­ништва по­­ти­ру, те на кон­­цу видимо бе­ло као ја­ку дне­вну свет­­лост. Бело је свеукупна мoгућност, и добра и зла, и умног и заумног – колико ли је тек заумно велико, огромно као сав свет и сва бесконачност. Бело је симбол све ширине, све дубине без ослонца, скуп свих боја одједном.”
Laura Barna



Izdavač: Udruženje »zEtna«, 24400 Senta
Copyright

ISSN 1451-608X
ISBN 86-84339
Izdavač: Udruženje »zEtna«.
Urednik:
Ištvan Besedeš





Gradovi od reči
XXIV/3B

Laslo Šari:
Dodirivanje početne note
Peter Šinkovič (1946–2023):
Slobodan hod
(Szabad járás)
Vidokrug
(Szemhatár)
Osvajanje domovine
(Honfoglalás)
Krivina
(Kanyar)

Struktura
XXIII/5

Šandor Halmoši:
Tražimo dobrog čoveka
Ta struktura
Kao mesiju
Daniel Pal Levente:
Da smo živeli, ne uzalud
Deca iz okruga
Melanholija pasa
Karolj Felinger:
Na jeziku stvoritelja
Osvešćivanje
Večna zima
Lazar Laslo Levetei:
Osma vinjeta
Dvanaesta vinjeta
Zoćo
Laslo Kirti:
osmatračnica
ciganska ljubav

Beton
XXII/12

Lazar Laslo Levetei:
Beton. Umesto ars poetike
Treća vinjeta
Četvrta vinjeta
Laslo Kirti:
belezi od oca
molitva za utorak
bakarni šraf
Karolj Fellinger:
Pesma
Pognute glave
Karantin
Šandor Halmoši:
Sedamnaest
Dolina plača
Daniel Levente Pal:
Duša drveta duše
Kalman Jodal:
Demon žeđi
Težište utočišta
Diverzanti

Prazna gnezda
XXI/2C

Reka Dorotea Sabo:
(bez naslova)
Edit Šmit:
Osteoporoza
Erne Verebeš:
Nauznak
Žužana Juhas:
Filozofi idealizma
Akoš Kormanjoš:
Tehnika disanja
Nandor Takač:
Alegorija
Đerđ Barta:
sećanje
Mate Silađi:
Pinjakolada
Петер Анталович:
(нешто о искупљењу)
Тимеа Биро:
Одређивање приоритета
Жолт Кантор:
Парк у облику облака
Fani Šišakoš:
Tajna

Sedmog dana
XXI/2B

Daniel Levente Pal:
Ti si moj jezik, koji je stran
Koja je vredna pažnje
(Na autobusu broj devet, juče prepodne…)
Šandor Halmoši:
Tako je snažno
Trnovi sunca
Čontvari

Vidohvat
XXI/2A.

Драгиња Рамадански:
Смоквин петолисник
Видохват

Šandor Halmoši:

U Oslu je video
Oslóban látott
Julija lepotica
Júlia szépleány
Atila Balaž F.:
Mrtva priroda
Csendélet
Vijonova kravata

Villon Nyakkendője
Snežana Bukal:
Otok Lezbos
Leszbosz-sziget
Atila Sabo Paloc:
Krst nišana
Tajne med traljama
Mesto za marku
Svetlosnim tragom sudbine

Tuvalu
(6B/2019)

Đorđe Kuburić:
A legmélyéig
Do dna
Szűgyi Zoltán:
Hű árnyék
Verna senka
Snježana Rončević:
Klepszidrával írva
Klepsidrom je zapisano
Falcsik Mari:
Kelet keresztje
Krst Istoka
Gojko Božović:
Tuvalu 4.
Tuvalu 4.
Babics Imre:
Tuvalu 4.
Tuvalu 4.
Mari Falčik:
Prepušteno

Kiszolgáltatva
Snježana Rončević:
Sve je u jednom
A minden az egyben
Imre Babič:
Tuvalu 3.
Tuvalu 3.
Gojko Božović:
Tuvalu, 3.
Tuvalu, 3
Zoltan Siđi:
Mi nikad nećemo biti duhovni prosjaci
Mi sosem leszünk lelki koldussá
Đorđe Kuburić:
Hebridi

Hebridák

Krcka ljuska
(4/2019)

Mari Falčik:
Ballade fragmentaire

Istočna turneja
Neizazvano
Imre Babič:
Kap kiše
Zlatno doba
Zemljoposednik
Vremenska zbrka
Zoltan Siđi:
Drugi me se ne tiču
Veče u orašju
Tek jedna pregršt
Tesna vrata
Oproštajna pesma-leptirica
Item

Tuvalu
(6A/2019)

Imre Babič:
Okrutna so
Kegyetlen só
Gojko Božović:
Tuvalu 2.

Tuvalu 2.
Mari Falčik:
Čista sofistika
Színtiszta szofisztika
Snježana Rončević:
Odblesak klasja
Kalászvillanások
Zoltan Siđi:
Ako grune vetar
Ha szél támad
Đorđe Kuburić:
Sećanje je raskošno
Az emlékezés pompa
Zoltan Siđi:
Balada za jedan svet što tone
Ballada egy süllyedő világért
Đorđe Kuburić:
Dečak iz vode
A víz gyermeke
Mari Falčik:
Tuvalu//2value
Tuvalu//2value
Snježana Rončević:
Rodoslov putnika vodom ili put za tuvalu tekućicom
A vízjáró genealógiája, avagy folyami út tuvaluba
Imre Babič:
Tuvalu
Tuvalu
Gojko Božović
Tuvalu
Tuvalu

Brhemfilm
(1/2016)

Vladislava Vojnović:
Odnosi iza smrti

Orcsik Roland:
Abebe Bikila
Ištvan Besedeš:
Imperijalni pojam

Izokrenuta pesma

Stopalu kolosa
Eva Veronika Kalapoš:

Kao nekakvo granje
Vojislav Radojković:
Nevidljiva ruka
Ištvan Besedeš:
Gradacija
Brehmfilm
Forezija
Kosmogonija

K2
(1/2015)

Ерне Веребеш:
Из измештености
Осама
Бумеранг
Бинарни код
In illo tempore
External
Vule Žurić:
Tarzan i njene sestre
Tarzan és a sógornők
Eva Veronika Kalapoš:
Nešto iza logike

Logikán túli valami
Arpad Kolar:
Kruške pokojnog Ota Vitikajera

Néhai Wittikayer Ottó körtéi
Vladislava Vojnović:
Moja keva nije čitava
Nem tiszta a mutter
Vojislav Radojković:
Šta to radiš, Vojislave?
Mi a fenét csinálsz, Vojislav?
Orcsik Roland:
Kletva
Átok
Тамаш Целер Киш:
врата ( из перспективе)
собна вага
бритва
Тимеа Ленерт Могер:
Испод траве
Мантра
Недођија


Na Kirkinom ostrvu
(3/2014)

Atila Balaž:
Ostrvo dva, uz melodiju rukavca
Janoš Geci:

Suvi listovi čaja
Száraz teafű
Janoš Geci:
Božiji plan (sa inskripcijama)
Isteni terv (Beékeléssel)
Katalin Ladik

Kirkina poseta (Sjedinjeno)

Kirké látogatása (Egyesített)
Vladan Matijević:
Možda nismo isti
Talán nem vagyunk egyformák
Marija Šimoković:
A nevid raste
A látatlan körülötte mind nagyobb
Zvonko Karanovi:
Božiji plan (Finalna verzija)
Isteni terv ()
Atila Balaž:
Ne podnose free jazz
Mert utálják a free jazzt
Zvonko Karanović:
Tragovi karmina
A kármin nyoma
Atila Balaž:
Moja ljubav, Delfin(a)
Szerelmem, Delphine
Katalin Ladik:
Zakopana luna
Elásva ugat
Marija Šimoković:
Prepoznavanja
Ráismerések
Vladan Matijević:
Pesma iz rukavca
A holtág éneke
Atila Balaž:
Ostrvo
Sziget
Vladan Matijević:
Ostrvo
A sziget
Katalin Ladik:
Kirkina poseta
Kirké látogatása
Marija Simoković:
U kontralajtu
Ellenfényben
Janoš Geci:
Lagano osmatranje
Lassú nézés
Zvonko Karanović:
Božiji plan
Isteni terv
Arpad Nađ Abonji:
Sofi, Karl, Ula i ja
Sofi, Karl, Ulla és én

Vreme/ogledalo

(3/2013)

Ana Terek:
Jelena
Tri
Atila Jas:
Zatvorenih očiju (Kadrovi Tarkovskog)
летење/Рубљов
барско огледало/Рубљов
приказа/Рубљов
искупитељ/Рубљов
библиотека/Соларис
време/Огледало
оклевање/Сталкер
ноћ/Носталгија
немост/Жртвовање
врт/Жртвовање

Draginja Ramadanski:
Interkulturalnost – u svetlu ruske književnosti
Sva vlast sonetima
Branko Radičević akmeist?
Dečja soba Volođe Nobokova
Arpad Nađ Abonji:
Gore u Obertauernu
Oto Horvat:
Roman na prvo čitanje
Arpad Nađ Abonji:
Jedna mala crvena i plava tačka
Čaba Segi:
Žica (Dnevnik moje dvadeset dvojke)
Sakriti onoga koji iz mene govori
– Sa Davidom Albaharijem razgovaraju Ištvan Ladanji, Emeše Rajšli i Zoltan Virag
Andrea Beata Bicok:
Knjigom za knjigu
Snežana Bukal:
Spremna na dugo čekanje – Pesme sa slajdovima
Драгиња Рамадански:
Како илустровати пацоловца
Как иллюстрировать Крысолова


Program

Tekstovi/Szövegek:
Bozsik Péter:
A pálinka enciklopédiája
| Rakijska enciklopedija

Balázs Attila:
Boldogok hajója
| Brod srećnih
Boško Krstić:
Legenda o čuvarima azura
(odlomak) | Az azúr őrzőinek legendája (Részlet)
Kollár Árpád:
Posztindusztriális tájköltészet | Postindustrijsko pejzažno pesništvo | Keresztvíz | Voda za krštenje | Körtöltés | Kružni grudobran | Ha bevágod, meg | Ako zalupiš, raz | Juhász gyula utca 15. | Ulica Đule Juhasa 15. |
Orcsik Roland:
Anyagcsere (részlet)
|
Razmena materije (Odlomak) |
Farkas Wellmann Éva:
Zöld tea
| Zeleni čaj | Valami ég e versen át | U pesmi ovoj neki žar | Felvesz, elfordul | Snimi, okrene leđa | A dolgok arca | Pravo lice stvari | Korpa Tamás:
In Dresdner Zoo
|
In Dresdner Zoo (srb) | Come back I. | Come back I (srb) | Come back II. | Come back II (srb) | Come back III. | Come back III (srb) | A gleccserből jött Szent története | Istorija glečerskog Svetitelja
László Noémi:
Talált tárgy | Nađena stvar | Mintha | Poput | Esélyem sincs | Nemam izgleda
Bozsik Péter
Ismerős vidék | Poznati predeo | Ideghúron | Na živcu | Függőségtörténet | Istorijat zavisnosti |
Beszédes István:
Férfiszobor | Kip muškarca
|
Szőllősy Balázs:
Az oroszlánok Rómába mennek | Lavovi idu u Rim | A Kilátó Presszóban | U kafani Vidikovac |
| Hogy is volt ez akkor Annával? | Šta je ono bilo onda sa Anom? | Utazgatunk, utazgatunk | Putujemo, putujemo |
Zalán Tibor:
Fáradt kadenciák | Umorne kadence


Forester – Rajšli – Ramadanski:
Ceduljice, krila

Draginja Ramadanksi:

Bogaraš I

Sibelan Forester:
Anđeli

Emeše Rajšli:
Saša

Draginja Ramadanski:
Bogaraš II

Sibelan Forester:
Prvo, drugo i treće Anastasijino pismo

Emeše Rajšli:
Moj stari Novi Sad

Draginja Ramadanski:
Bogaraš II
I Sibelan Forester:
Dva pisma i jedna dopisnica

Emeše Rajšli:
Princeze


Boško Krstić:
Kao plodova voda
Janoš Siveri:
Besprimerna beseda

Životodavne vode
Hrišćanska pesma
Mora
Slepo ogledalo
Kraj praznika
Vrdalama
Strmoglava dijadema
Tropa
Kako sam 47 puta ubio Imrea Gotesmana
Voditi megdan
Smola i med
Pseći psalam

Kalman Jodal:
Uzalud
Ujed anđela
Bezobalno
Leila Samarrai:
Samara
Kučka
Pal Bender:
Pada dubok sneg; odgovor na jednu anketu
Šesdeseta
Dagerotipija
Glava ili pismo?
Nezdrave promene
Katalin Ladik:
Dok zabacuje riđu kosu iz dubine
Labud
Jedro vremena, paukov gaj
Vilin konjic
Puž
Pas
Jednom pacovu peščaru
Mrav
Svinja
Ptičiji pepeo
Travnati kavez


Providna i nevidljiva
(biblioteka)


Snežana Bukal:
Nevidljive priče

Ištvan Besedeš:
Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
Zdenka Feđver:
Život iz priče, priče iz života

Jer kad ostariš, niko ne kuca na tvoja vrata
Laura Barna:
Bolnica nevinih

Zoltan Siđi:
O nevidljivom, leptirasto
Oto Tolnai:
Bez ikakve veće buke

Snežana Bukal:
Nevidljive priče

Ištvan Besedeš:
Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
Zdenka Feđver:
Život iz priče, priče iz života

Jer kad ostariš, niko ne kuca na tvoja vrata
Laura Barna:
Bolnica nevinih

Zoltan Siđi:
O nevidljivom, leptirasto
Oto Tolnai:
Bez ikakve veće buke

Laura Barna:
Zárt játék
Karolj D. Bala:
Nevidimo
Arpad Kolar:
Zgoda

Draginja Ramadanski:
Arheolog

Sibelan Forrester:
Transparency

Bela Segedi-Sabo:
Svetla severa

Zoran Ćirić:
Az élet nem áll meg

Géber László:
Áttűnés ( Én,
Jegek, SF)

Csikós Tibor:
Töredékek ellenponttal
Fodor Tünde:
Áttetsző

Сава Бабић:
Стаклени кров

Zoran Ćirić:
Ovaj svet neće da stane

Ljubomir Đukić:
Trn u oko

Каталин Ладик:
[Словачка улица]
Laura Barna:
Zatvorena igra
Jožef Bogdan:
Mistična lektira
Ladik Katalin:
[Szlovácska utca]
Thomka Beáta:
Kelengyelajstrom és vertfal – könyvekből
Szegedi-Szabó Béla:
A kék árnyalat
– kreatív kamaraterápia egy
felvonásban
Bogdán József:
Miszitkus olvasat
Banka Gabriella:
Én nem akartam látszani
Tolnai Ottó:
Minden nagyobb zaj nélkül
Bartha György:
visszatérő
duhajok
Szűgyi Zoltán:
Fehérben és énekelve
Zágorec-Csuka Judit:
Láthatatlan virágbontás

Mihályi Czobor:
A kongótéglák éneke

Boško Krstić:
A monarchia levegője
Laura Barna:
Zárt játék

Karolj D. Bala:
Nevidimo
Arpad Kolar:
Zgoda

Draginja Ramadanski:
Arheolog

Sibelan Forrester:
Transparency

Bela Segedi-Sabo:
Svetla severa

Zoran Ćirić:
Az élet nem áll meg

Géber László:
Áttűnés ( Én,
Jegek, SF)

Csikós Tibor:
Töredékek ellenponttal
Fodor Tünde:
Áttetsző

Сава Бабић:
Стаклени кров

Zoran Ćirić:
Ovaj svet neće da stane

Ljubomir Đukić:
Trn u oko

Каталин Ладик:
[Словачка улица]
Laura Barna:
Zatvorena igra
Jožef Bogdan:
Mistična lektira
Ladik Katalin:
[Szlovácska utca]
Thomka Beáta:
Kelengyelajstrom és vertfal – könyvekből
Szegedi-Szabó Béla:
A kék árnyalat
– kreatív kamaraterápia egy
felvonásban
Bogdán József:
Miszitkus olvasat
Banka Gabriella:
Én nem akartam látszani
Tolnai Ottó:
Minden nagyobb zaj nélkül
Bartha György:
visszatérő
duhajok
Szűgyi Zoltán:
Fehérben és énekelve
Zágorec-Csuka Judit:
Láthatatlan virágbontás

Mihályi Czobor:
A kongótéglák éneke

Boško Krstić:
A monarchia levegője





Raspevani
pločnik

Cobor Mihalji:
Zemlja će nam presuditi

Boško Krstić:
Bitumen
Cobor Mihalji:
Usporeni puls
Boško Krstić:
Vazduh Monarhije
Cobor Mihalji:
Raspevani pločnik


Korist od čitanja


Urednik broja:
Draginja Ramadanski


Фјодор Сологуб:
Жмурке

Уцвељена вереница
Marta Joža:
Vreme tatara – Narodna priča
Natalija Krandijevskaja
Staviti kapu-nevidljivku... * Početak života beše – zvuk... * Evo, opet pišem o tom...
Julija Skorodumova
Sirena * Prevoditeljici za rođendan
Irina Mašinska
Nisam žetelica, proročica, naučnica, čarobnica... * Tronožac moj, sred pištaline seo... * гле непоменика...
Jelena Fanajlova
Blizu četrdesete * Stihovi o ruskoj poeziji
Marija Stepanova
Želja da se bude rebro * Фотеља разљуљана и дубока... * Стоји рода на нози јединој... * Пегаво небо заждило данас... * Јоргована се у зору преједам... * Последња најјача карта...
Vera Pavlova
uzvodno od krvi... * na ruskom kao na stranom... * Osloni se na desnu ruku, savij u kolenu... * Misao nije sazrela ako... * Nozdrvama vazduh prela... * Od života više volim onoga... * Muza nadahne kad dolazi... * Ukus ukusa ukus je tvoje usnice... * Takvu sam ljubav satrla... Jedan dodir u sedam oktava
Tatjana Ščerbina
Isključili su mi toplu vodu... * Žudnjom je ozaren grad celi... * Da niko ne primeti, leto odlazi noću... * Htela bih da sa sebe skinem oklop duše... * Ako jako želiš – zbiće se, uz mnoge odgode... * Žena
Sveta Litvak
Moskva * ево Кремљ. ево га Зимски. ево подне мразно...
Marija Ignatjeva
Zapevka * Nećemo uvek pretresati samo... * Vabom devičanskim ne zveči... * Unazad brojati * Prevoditeljici * Mrtav jezik je moje jadno srce... * Umesto „očenaša“ i „zdravomarija“...

Boris Paramonov:
Hristos i mašina
Prljavi čovek ili čisto društvo
Doktor Živago: promašaj kao trijumf
Jevgenij Šifers:
Smrću smrt uništiv
Asar Epelj:
Mesec od mesinga

Olga Komarova:
Rovka
Hercbruder
Gilbert Keith Chesterton:
O čitanju
O ležanju u krevetu
Pozorište lutaka


Mart 2009

Oto Horvat:
Zadatak

Đuro Stanojević:
Zen trip sisinog cveta (Chechtaw reflection)

Radivoj Šajtinac:
Panonija hladna I.

Tibor Vejner Šenjei:
Panonija hladna II.

Sava Babić:
Panonija hladna III.

Radivoj Šajtinac:
Panonija hladna IV.

Tibor Vejner Šenjei:
Panonija hladna V.

Sava Babić:
Panonija hladna VI.

Radivoj Šajtinac:
Panonija hladna VII.

Draginja Ramadanski :
Panonija hladna VIII.

Peter Šinkovič:
Valja se čežnja I.
Đuro Stanojević:
Valja se čežnja II.
Peter Šinkovič:
Valja se čežnja III.
Đuro Stanojević:
Valja se čežnja IV.
Peter Šinkovič:
Valja se čežnja V.

Vratimo prirodu prirodi!




Kraljevstvo ujedinjenih nebesa


Poziv

Felhívás

Invitation
Leila Samarrai:
Jadnik
Lajoš Turzo:
Pored Tise
Na mesečini
Večernje raspoloženje
Kajsija
Na proplanku
Veče u parku
Atila Balaž:
Nostalgija
Ištvan Besedeš: Gatalinka
Neopismenjeno
Sveta Litvak:
* * *

Sibelan Forrester:
Susquehanna

Verebes Ernő:
A világ legszebb dupla „l”-je
(hommage'a K. D.)
Jász Attila:
semmiég, egészen

Elek Tibor:
Szavak, a magasban

Csorba Béla:
Könyörgés

Orcsik Roland:
Magán

Molnár Illés:
Fekete-fehér

Dušan Gojkov:
rozarijum
Ирина Машинска:



Месяц растущий

Julija Skorodumova:
Vladimir.wma
Balla D. Károly:
A kezdetek fele

Halász Albert:
Határjárás a magasban

Татяна Щербина:
Внутренняя Mагнолия
Zdenka Feđver:
Let

Мария Игнатьева:
* * *

Nikolaj Bajtov:
* * *

Draginja Ramadanski:



Reflex

Szögi Csaba:
Álmodó Arimán a pusztában hanyatt fekszik

Bakos András:
Sötétebb árnyalat

Rogienner de Ney-Satz:
Psalterium Egomanicana
(részletek)
Balogh István:
Mária köténykéje
Sinkovics Ede:



Nem tudtam férfiasan elviselni 2D


Marija Ignatjeva:
***
Sveta Litvak:
***
Draginja Ramadanski:
Senovite priče

Nova prisnost sa daljinama
Ištvan Besedeš:
Kormilar svih prašina
Bliži se provala oblaka
Jednokril, lepršaj
Mihail Epštejn:
Knjiga knjiga
Povratak anđela
O dinosaurusima
Aleksandar Genis:
Kultura ca crticom
Mihail Epštein:
Ruska kultura na raskršću. Sekularizacija i prelazak sa dvojnog na trojni model
Mihail Epštejn:
Likovi koji misle

Draginja Ramadanski:
Lepa Somborkinja



A r h i v